У време .... рата... код многих наших људи, племенска свест била је јаче развијена него национална, а национална свест јаче него државна. То је била обична ствар, да се интереси појединих делова Српства стављају изнад интереса српске државе, или да се интереси Словенства стављају изнад интереса Српства. Тражило се на пр. да ми ради Босне водимо једну политику која је могла узроковати аустријску окупацију Србије, или се тражило да ми идемо са Русима и онда, када су они радили за Бугаре а не за нас.
........
Србију је волео поглавито стога што је била његова држава, а не што је била језгра Српства. Али баш с те оскудице и словенске и свесрпске сентименталности, он је судио с много више политичке трезвености и државног егоизма него велика већина ондашњих Срба.
......
Рђаво мишљење које се у Европи створило о нама, утицало је неповољно и на нас саме. Ми смо стали сумњати о својој властитој вредности. Национални понос и самопоуздање ... ишчезло је. Не осећајући у себи више куражи за велику националну политику, ми нисмо осуђивали себе него њу, и називали смо је националним романтизмом. Нека утученост осећала се у целом националном животу и скептицизам, та филозофија немоћи, дошла је код нас, први пут, у моду.