Noć u kući moga oca

Tog septembarskog popodneva gledala sam kako gori. Kuća gde smo odrastali.

Spustila sam slušalicu, a olovka koju sam držala u ruci, ispala je iz nje i otkotrljala se niz pod balkona. Kotrljala se sporo do ivice, a ja sve što sam mogla bilo je da je gledam kako se kotrlja. Kad je nestala iza ivice, pomislih kako je to jedina olovka koju trenutno imam. Momenat saosećanja sa nedužnim prolaznikom par spratova niže, proleti na kratko mojom glavom.

Obuhvatilo me stanje šoka, kad se sve što sam mislila da znam iznenada promenilo. Pogledala sam na nezavršen tekst, pismo, na stolu ispred mene. Izgledao je nekako usamljeno i sasvim nekompletno. Nisam mogla da ga završim ni da sam imala olovku. Nije tu bilo ničega što sam ja mogla još da učinim. Ostatak mojih osećanja, mojih želja i nada, ostaće nenapisan. Pokušavala sam  tu da kažem i "zbogom" i "heeej, ćao..", nisam sigurna, ko zna...uglavnom, da stvari treba da budu drugačije, bolje. Bio je to tekst "bilo jednom..." i "tako su srećno živeli do...", ili je to trebalo da bude. Ali ove strašne vesti, staviće kraj na sve to.

Sedela sam sklupčana u fotelji. Tata je rekao slabim glasom, takvim kao i njegovo umorno srce: "Ostavi "Susretanja" na Beogradu". Na njemu je skala godinama fiksirana. Tiha muzika s radija, neki Debisi, razlegala se i ispunjavala sobu. Spolja su dopirali glasovi i vriska dece.

Slika je bila skoro nadrealna. Nisam bila sigurna zašto gledam samo dole, i ne mogu da smislim ništa suvislo. Trenutak za trenutkom prolazio je preteći da promeni moju realnost, potresajući je snažno tako da nema šanse da se bilo šta popravi. To otkriće uzrokuje i tera vas da ponovo promišljate o svemu što znate, i da gledate na stvari iz drugačijeg ugla.

Na vratima se pojavila silueta. Moj brat je stigao.

Sedeli smo dugo u tišini sobe. Pred ponoć se iz tatinog levog oka skotrljala suza i nestala na obrazu, kao kad se led topi na ugrejanoj površini. Bilo je tri sata izjutra kad je u tišini sasvim sklopio oči.

-----------------------------------------------

Vatra se ugasila i pretvorila u male žeravice. Čudesan sjaj izbijao je iz zemlje gde je jednom bila moja kuća. Bliži li se stvarno kraj razaranja gnezda? Plašila sam se odgovora. Pogledala sam kroz prozor. Noć je još uvek bila sasvim tamna. Nedaleko od nas čuo se voz. U daljini  je tužno zavijao neki pas.