Kratki film o ljubavi

Pre neko vece pogledala sam film Kieslowskog „A Short Film About Love". Film je tih. Ne vidjaju se cesto tihi filmovi ovih dana. Jasna su mesta gde bi mogao da postane glasniji, ili da urlice, ali i kad placu, likovi u njemu su tihi. Takva jedna gospodska vrsta filma izaziva i slicnu reakciju. Bila sam ucutkana.
Odjednom mi se po zavrsetku pojavila bila neka radoznalost, i otisla sam na google dok se DVD vratio na pocetnu stranu i muzicka spica rotirala svoj melanholicni lament; zanimale su me kritike filma.
Prva na koju sam naisla je bila ona kod koje sam trebala i da stanem. Neki engleski sajt - dvd times - kompletno nepoznat, kome u zaglavlju pise ‘A Poisonous Monkey Site', i njegov kriticar Noel Megahey, isto tako meni kompletno nepoznat, daje detaljnu kritiku. U jednom delu gde govori o kraju filma, Noel postize pravu poetiku, bez pretenzija, samo iskrenim impresijama . Evo isecka:

In the end the film is quite clear about what it sees love as, and it has nothing to do with traditional thoughts on romantic love or sexual attraction. From the love of a mother for a young man who is not even her son, to the love of Tomek for the woman in the neighbouring apartment, as the metaphor of looking through the telescope at the end of the film perhaps implies, love is about seeing through the eyes of another person, recognising their need and unconditionally reaching out a hand of friendship. The ending of the film is almost devastatingly brilliant and one of the most affecting images I have ever seen on the screen.

Izuzetno perceptivno. Jos uvek u tisini, bez sredjenih utisaka, nisam se toga dosetila sama, ali on je u pravu. Zvuci kao da je apsolutno u pravu. Osecaj za detalj mi se narocito dopada. Ne samo da ga uoci, vec da ga ceni. Da, starija zena koja mu nije majka ali svejedno istinski brine za mladog junaka. Komplikovana metafora desifrovana kao mogucnost da je ljubav u stvari gledati krzo oci druge osobe, shvatiti njihovu potrebu, i ponuditi, bezuslovno, ruku prijateljstva, i podrske. Noel je svestan da je uvek moguce pogresiti, i on kaze da je mozda tako kako on to vidi. I nada se svim srcem da je u pravu (to ostaje neizreceno).

Druge kritike su bile drugacije - suve, striktne, ustirkane i jedna neoprostivo vulgarna. U New York Times-u. Kaze momak iz njihove editorijalne ekipe da je to sve otudjenost Hladnog rata, isprazni, bednicki zivoti, estetika, drz -ne daj. Tomek je postao Tomik. Ne secam se sta je Kieslowski obradio u svom kratkom filmu o ubijanju, ali je Stephena iz tadasnjeg Times-a trebalo ubaciti kao statistu koji strada odmah na pocetku - ako mogu da napravim preporuku.
Sta mi je to trebalo, pitala sam se posle. Sanjam sinoc da kupujem neku veliku pusku u luksuznoj radnji, kao da kupujem stolicu, jos mi je lepo uviju, i onda me prevari u ceni dobro obucena prodavacica. Cudno je to kako puska u rukama u snovima ne znaci pusku u rukama. Ko zna sta znaci, ali kad sam se probudila setila sam se moje druge epizode u Hitnoj ove godine, krvavog lica posle pada s bicikla. Sedela sam polusakrivena iza gaze i hladnog pakovanja da smanji otok koji je trebao da krene uskoro, i shvatila da mi se svidjalo da budem tako sakrivena. I ovog puta kao i proslog, nasao se jedan neoprani ludak u papucama koji je mozda bio pijan, mozda nije, koji se setao okolo u kolicima i odrpanom bade mantilu. To je izgleda svakodnevni motiv u Hitnoj. Bilo je tu jedno sitno detesce sa majkom sa velikim dupetom i ocem sa velikim misicima, jedna devojka kojoj su i ruke i noge izgledale kao sibice i ne znam od cega je bolovala ali nije izgledalo kao da moze da stoji sama i kad je zdrava. Bilo je puno ljudi i svako se drzao svoje stolice i svog prostora, pazljiv da ne dodirne nikog drugog. Jedno takvo mesto gde beda vlada suvereno je bilo scena jednog od najhladnijih dozivljaja koje pamtim. Hocu da kazem, razumem da ljudi i kad im nista ne fali su gadovi jedni prema drugima a kad ih nesto boli onda postanu narocito razdrazljivi, medjutim bilo je to surovo saznanje - da kad bi trebali da pomognemo jedni drugima, niko ne bi mrdnuo prstom.
Evo opet Noel-a: love is about seeing through the eyes of another person, recognising their need and unconditionally reaching out a hand of friendship.

Utom shvatim da poznajem mladu zenu koja nervozno stoji kraj ulaza, i cesto prilazi pultu iza koga se vrzma osoblje i nesto ih pita. Lana je lepa Kanadjanka italijanskog porekla, dizajner nakita, i to sasvim finog, sposobna i nezavisna, koja se sama probija kroz monsunske nanose koji ovde prolaze pod nazivom ‘voditi svoj biznis'. Dosta joj je dobro islo poslednji put kad smo se videle, iako smo obe znale da to nista ne znaci. Prisla sam joj da vidim sta se desava i zasto je tu. I ona je mene videla prethodno, onako pokrivenu i krvavu. Ja sam jos uvek bila u soku pa me nista nije bolelo. Ona je izgledala spremna da trci maraton. Zivi vec mesecima u bolnici preko puta, Decijoj bolnici. Zasto? - pitam obazrivo. Rodila je nedavno devojcicu, 5 meseci staru. Pre dva meseca su utvrdili da ima leukemiju. Lana je doji, i mlekom i otkucajima svog srca jaca njen imuni sistem, koji pod zbirnom ofanzivom hemoterapije i bolesti prakticno ne postoji. Danas se Lani pojavio tromb i evo je u Hitnoj da nesto urade, spasu joj zivot ili sta vec treba da se uradi sa takvom jednom pojavom, ali nece da je uzmu preko reda iako se boji da u prisustvu svih tih bolesnih ne pokupi neke viruse koji ce joj ubiti bebicu preko puta kad se vrati da je podoji. Meni je gaza pala s lica, i znam da izgledam odvratno jer mi krv kaplje iz posekotina niz nos i levi obraz, i ja bih se sama zgadila pred takvom jednom scenom, ali Lana nista od toga ne vidi - njene oci sa crvenim ivicama gore kao onim devicama iz Guadalupe, Medjumurja - Medjugorja, ili gde ih sve ima, koje stavljaju sve sto imaju na jednu kartu: da su cuda moguca, da ima nekoga ko to moze, da zaceli bebice od 5 meseci, i Lana ce dojiti i djavola ako je neophodno i neka joj se sve vene zapuse trombovima, nije to nista, njena devojcica ceka i ona ceka, i bice strpljive i izgurace, jer druge nema. Druge nema, jel' me cujes?!
Sve sam ja to videla, kroz svoje oci, i kroz Lanine oci, i puklo mi je srce, mnogo gore od tog mesta odakle je sporo kapala krv kao da je imam na pretek. I imam, istina je, imam. Ali nisam znala sta da kazem, i Lana nije htela da nista kazem. Njoj nije trebalo da nista kazem, samo da zavrsi sto pre na tom ruznom mestu i vrati se svom detetu na petom spratu bolnice, koje na nju ceka.

Ja sam se vratila svojoj stolici medju mrzovoljne bolesnike, stavila opet gazu na lice i vise nisam podigla pogled.