Fudbal ili veliki brat

Italijanski fudbal podseća na loš holivudski film, otprilike: mnogo velikih imena, moćan pi-ar, uvek isti scenario i isti dosadni sadržaj

Koliko, recimo, ljudi (žena) samo gleda fudbal zato što želi da vidi Kristijana Ronalda („Bred Pit efekat”), da li Bekam ima novu frizuru ili tetovažu, ili da li će se Gatuzo potući sa nekim.

Teško može da se govori o nekoj većoj razlici između Toma Kruza, Ronaldinja, Hi mena ili Paje Patka. 

Pre neki dan, sa zadovoljstvom (a i malim iznenađenjem) pročitao sam članak "Poželjan je ubilački instikt" koji je u Politici objavio nekadašnji naš reprezentativac Ivan Ergić (do skora kapiten Bazela a sada fudbaler Burse). Tekst mi je dao vrlo zaniljiv ugao na neke od pojava u mojoj organizaciji. Tragajući po Netu, naišao sam na ceo niz tekstova koje je Ivan napisao. Svi oni bacaju specifilčno svetlo na sport, ono što ga prati i šta on izaziva, iz ugla jednog razboritog i pametnog "insajdera" koji nema dlake na jeziku. Prenosim ovde jedan njegov tekst i preporučujem da pročitate i njega i ostale Ivanove priloge.

Fudbal kao rijaliti šou

Sport je izgubio snagu da sam sebi bude svrha, izgubio je šarm i nadahnuće, a time i mogućnost da se uživa u igri

Pre otprilike dve decenije američko rvanje je stiglo na TV programe i brzopostalo popularno zahvaljujući preteranoj inscenaciji, međutim teško je reći da li se tada radilo o neutažljivoj želji za najobičnijom zabavom, namernom srozavanju ukusa publike, ili pak samo o odrazu društva u kome dominira teatralno.

U svakom slučaju u sportu se prepliću medijske komponente, karakteristike filma i umetničkog, rijaliti šoua i cirkusa. On, ne samo svojom ambijetalnošću već gotovo i suštinom, čini neku vrstu performativne umetnosti, tako da kao celina može da se sagleda kroz medijske teorijske prizme, rečnik umetnosti, ili pak da se žanrovski odredi.

Menoti je jednom prilikom rekao da ga italijanski fudbal podseća na loš holivudski film, otprilike: mnogo velikih imena, moćan pi-ar, uvek isti scenario i isti dosadni sadržaj. Sport je, pošto je deo popularne kulture i industrije zabave, morao da se prilagodi, da postane običan i vulgaran da bi bio široko razumljiv i prihvaćen. Isto tako, moderan fudbal je morao da se estetski uprosti, da bude vrhunski šou i tako postane prijemčiv masovnom auditorijumu. Kao spektakl on najefikasnije mobiliše emocije i ne mora da bude dramaturški sadržajan da bi osvojio publiku. Doživljaj sportske predstave mora da bude intenzivan, da zaintrigira, da sadrži dovoljno pompe, svetlosnih i drugih efekata, nasilja, da drži gledaoca pod konstantnim nabojem kao neki akcioni film.

Sportski meč na TV može da se uporedi sa rijaliti emisijama, telenovelama ili holivudskim klišeima kojima producentske kuće osvajaju tržišta. Koliko recimo ljudi (žena) samo gleda fudbal zato što želi da vidi Kristijana Ronalda („Bred Pit efekat”), da li Bekam ima novu frizuru ili tetovažu, ili da li će se Gatuzo potući sa nekim.

Sportisti kao medijski konstrukti

Uprave klubova i ne kriju da žele svoj klub da pretvore u uspešan entertainment koncern. Oni, zajedno sa Fifom i Uefom kao holdingom, preuzimaju ulogu producenata vrhunskih spektakla, bilo Lige šampiona bilo svetskih i evropskih prvenstava. Sam sadržaj igre postaje sekundaran (iskreno, da li se neko više seća nekog meča sa poslednje Olimpijade ili same ceremonije otvaranja, koja je bila impresivnija nego ikad). Važnije je ono što se dešava van terena, važnije su reference o privatnim životima, farsične konferencija za štampu, važan je prikaz priredbe - scenografija, kostimi, režija, položaj kamera i, naravno, aura sportske zvezde kao pop zvezde. Vođeno holivudskom logikom, duboko se mistifikuju glavni likovi, njihov privatan život, medijskim tehnikama se uzdižu njihove sposobnosti i daje oreol privlačnosti. Sportista postaje fikcionalizovan, dobija distancu koja ga odvaja od običnog sveta, tako da između fudbalera, kojeg je danas moguće videti samo na bilbordima, televiziji, časopisima, ili grafički dizajniranog na kompjuterskoj igrici, i nekog fiktivnog Diznijevog junaka gotovo da i nema razlike.

Granica između realnog i virtuelnog toliko je tanka da ovo drugo ima čak veću ontološku snagu, tako da teško može da se govori o nekoj većoj razlici između Toma Kruza, Ronaldinja, Hi mena ili Paje patka. Svi su oni popularno-medijski konstrukti. Tako navijač, gledalac, konzument ne stupa u odnos sa autentičnim čovekom, već samo sa njegovom medijskom slikom.

Poslednjih nekoliko godina, mnoge TV stanice uvele su tzv. konferencijski prenos, pa utakmice koje se igraju istovremeno prenose simultano uključujući sliku sa stadiona na kom se trenutno nešto interesantno dešava. Tako ceo doživljaj postaje još intenzivniji i deluje kao nekakva infuzija nepovezanih slika, koje nemaju veze sa celinom jedne utakmice na koju istinski fudbalski obožavalac može da se usredsredi.

Koliko se kinematografskim sredstvima i tehnologijama snimanja od fudbalskog takmičenja može da napravi vrhunski šou najbolje pokazuje engleska Premijer liga u produkciji „Skaj sporta”. To je jedan od glavnih razloga zašto se mnogim ljubiteljima fudbala čini da se tamo igra najzanimljiviji i najuzbudljiviji fudbal. Tu je efekat klasičnog engleskog stadiona čije su tribine udaljene samo par koraka od terena, dakle perfektna scenografija, vrhunska akustika i prepoznatljivi huk publike, položaj i švenkovi kamere (pogotovo pri postizanju gola), izuzetna naracija dobro obučenih komentatora...

Ivan u dresu reprezentacije

Istini za volju, engleski fudbal i ima nešto posebno, sa svojom razuzdanošću i dinamikom, van taktičko-dramaturških šema. On naliči „šturm und drang” obrascu i zato u njemu ima najviše romantičarskog, jer ne robuje toliko racionalizaciji, čvrstim šemama i proračunatosti. Ipak, ono što je zajedničko svakom fenomenu šou biznisa je naglašena dramatičnost. Postoji nezajažljiva potreba za dramom, tako da nije ni malo čudno što je ta matrica najizraženija u sadržajima koji bi trebalo da popune čovekovo slobodno vreme i razveju dosadu. Nije dramatizovan samo svaki tok-šou, dramatizovana je i politička scena, radno mesto, roba koju kupujemo, odnosiporodici, gotovo sve... I, to je otprilike ono o čemu govore teoretičari postmoderne. Poetika i kritička distanca je istrebljena.

Na taj način se najbolje reafirmiše „načelo drame”. Nema ni potrebe isticati koliki je deficit „lirskog načela” i koliko je osećaj za lepo i poetično potisnut. Te osećajnosti bi moglo biti čak i u modernom sportu, pogotovo u plesu, gimnastici, umetničkom klizanju pa zašto ne i u drugim sportovima, da nije izrazitih takmičarskih i dramaturških imperativa. Nadalje, u modernom i komercijalizovanom sportu jako je izraženo i „epsko načelo”. On je pun mitogene građe, njihovi akteri su zamenili drevne junake i arhetipove (nikada se legende nisu lakše stvarale), pa mnogima svet modernog sportiste liči na bajku. Svetska prvenstva, Olimpijske igre i slična takmičenja su epopeje u kojima je sadržano sve što je potrebno: odlazak na put, borba za zemlju, poraz ili slavlje, i na kraju odisejski povratak junaka i doček… Međutim, epos nije i etos.

Nešto što je degradiralo u puku zabavu možda i ne priliči opisivati jezikom filozofije i umetnosti, ali tako se najbolje može prikazati ogroman jaz između onog što jeste i onog što bi moglo i trebalo da bude. Sport je izgubio snagu da sam sebi bude svrha, izgubio je šarm i nadahnuće, a time i mogućnost da se uživa u igri (nešto slično konceptu larpurlartizma), a da ne govorimo o pedagoškoj dimenziji ili moralnom aspektu, koji postoje u drugim „žanrovima”. Pošto profi sport nije dovoljno svestan sebe, nije ni svestan da u sebi, ipak, ima jaku ideološku komponentu i tu je još jedna paralela sa drugim oblicima društvenog stvaralaštva i umetnošću. On je, naime, svojom suštinom agitprop takmičarske logike i uspeha kao vrhovnih vrednosti doba u kom živimo.

Danas je utakmica na televiziji, po svojim karakteristikama i sadržaju koji nudi, mnogo bliža recimo Velikom bratu nego bilo čemu drugom, i na medijskom tržištu mu je gotovo konkurencija (Da li je možda zato B92 prenosio i VB i Ligu šampiona? - primedba MM). Očigledno je da su sportisti svesni da su pred kamerama i da ih hiljade očiju posmatra, tako da sve više dolazi do poznatog fenomena veštačkog ponašanja ili ponašanja „prema očekivanjima drugih”. Gubi se autentičnost igre i ličnosti, a razvija egzibicionizam. Međutim, to je sveprisutno u današnjem „društvu spektakla”  u kojem je izbrisana granica između fikcije i realnosti, gde skoro svako nekog (mora da) glumi i nije u stanju da ispolji svoje autentično Ja.

***

Preporučujem i sledeće Ivanove tekstove:

Tabloid, serijski ubica ljudskog duha

O gubitku fudbalskog „ja” i kultu „desetke”

Linkove do ostalih tekstova naći ćete dnu svake od ovih strana