Čašu crnog humora, mislim... čaja, molim.

A šta se to opet zbiva u zemlji Srbiji? Izgleda da ovde definitivno važi polisa: ko je normalan, taj nije normalan. Bus čekam pola sata a kad ga dočekam onda se pola sata u isti ukrcavam zbog novih propisa. Izgleda drugačije u ovoj zemlji ne ide. Pitanje je sada ko će duže izdržati vozači pritisnuti od strane uprave ili ljudi koji eto baš neće da plaćaju karte. S obzirom da dovoljno dugo živim ovde, svoje pare bi stavila bez razmišljanja na ove druge. 

Uskoro mi na svu sreću busevi neće ni trebati. Zašto bi bilo gde išla? Već dugo se ništa novo ne dešava. Bioskop, nemamo. Pozorište, jedno te isto iznova i iznova... sve sam već pogledala. Izlasci, malo je reći otužni. Nekako se mnogo više isplati sedeti kod kuće, pozvati prijatelje na veliku šolju toplog, slatkog, crnog čaja i šaliti se na račun svih pomenutih grupacija i preduzeća. Posle par puta to nekako ipak ostavi malo... gorkog ukusa u ustima. Zar ljudi ne misle da je vreme za neko osveženje?