Udala se Djina.....

Jeeste, udala se Djina, a evo i kako.....

Subota veče, 200 komada svatova lomi parket uz „Kaljinku", odjednom, prestaje muzika, i nastaje perfektna tišina, sve glave se okreću prema jednom od devera koji drži mikrofon i najavljuje... ima neko daleko ko želi da čestita jer nije mogao da dođe... iz zvučnika se čuje Evdin čelični glas, jak i čvrst, i ja sa nevericom shvatam da su svi koji su sedeli lagano ustali dok je slušaju...

Nek ste mi živi, do petog kolena doživeli, nek ste mi zdravi, u stotoj kapiju preskakali, nek ste mi sretni, doveka vas Danica zvezda basjala, nek mi se volite ko dva goluba, da vam je porod zmajevit i pamet bistra, višnji vas s osmejom pogledo, blagosloveni bili, od babe Evdokije, nek vam je sretno i dugovečno!

Dever drži mikrofon i lap top, posle svake rečenice klimne glavom i prevede, na kraju se prolama aplauz..... a ja se rasplakala....

Ali, ajde po redu, što bi rekla moja Evda, sve mora po redu....

Dakle, utorak, 25. avgust, me zatekao u Dubaiju, dan pred polazak u Moskvu. Pakujem kofere, po stopedesetpeti put proveravam gde mi je skrivena venčanica, zovem onih par komada familije koji će doći na svadbu da potvrdim da je sve ok, proveravam gde su mi pasoši, papiri.. A gde mi je muž? Tu je i muž, otišao da nas razduži, sutra ujutru krećemo, večeras poslednja smena....

Sreda, stižemo na Šeremetjevo, lep dan, idemo pravo u stan mog dragog, lep duplex malo van centra grada, tamo nas već čekaju..

Moja familija, njih šestoro, dva brata sa ženama i sestra sa mužem su već stigli sinoć, a moja ćerka Milica je u Moskvi već tri dana.

E, sad tu moram po nešto i da objasnim, ko kod Nušića, Vića - pisar, Andra - apotekar..

Dakle, u familiji mog muža se, sa muške strane ne pamti da se u poslednjih stotinak godina rodilo žensko dete. Sve muškići!

Ima moj dragi sa majčine strane poneku sestru, za pelcer, ali sa očeve, isključivo braću. Tako da je moja svekrva rodila trojicu i ostala joj neispunjena želja da ima devojčicu za kačenje mašnica i šnalica, i mojoj svekrvi i njenim jetrvama, dakle, ženama braće mog svekra. Sad zamislite četiri Ruskinje/Burjatkije koje sve imaju po dva do četiri sina od po dvadeset do četrdeset godina i buljuk muške unučadi kad su čule da se ženi Grigorije, od mila Grga, jednom Italijankom koja je ovakva i onakva ali ima ĆERKU!!! iz prvog braka..... Da li je potrebno da napomenem da su od prvog sekunda kad je Sofija, moja svekrva (inače prevodilac za engleski i nemački) upoznala moju ćerku (koja inače govori engleski kao maternji), tri osobe bile jako sretne, dakle, moja svekrva, ćerka i bankarski službenik koji obrađuje Sofijin izvod sa Visa kartice..... koja se za tri dana Miličinog boravka u Moskvi usijala... Nisam verovala da ću ikad u životu čuti moju ćerku kako izjavljuje da joj je dosta šopinga i kako ima sasvim dovoljno majičica i suknjica...

Počinju, iste večeri, svadbene svečanosti.....

Te večeri su došli da me prose, onako po starinski. Mene poslali na sprat, al ne bi ja bila Djina da ne prisluškujem sa stepenica...

U dnevnoj sobi sede moja dva brata, Italijan i Srbin, da suprugama Engleskinjom i Nemicom i moja sestra Srpkinja sa mužem takođe Srbinom. Ovo tek da vidite kako je šareno društvo. U proševinu stižu moja svekrva Burjatkinja, svekar Rus i dve tetke. Međ njima moj mučeni muž koji prevodi u krug uz zdušnu pomoć moje snajke koje ne zna ni dve reči ruskog i moje sestre Ane koja nabada nemački. Kula Vavilonska....

Naravno, počasno levo smetalo moja ćerka, sa svojih 12 godina šmizla neopisiva....

Elem, ovoliko sam povezala, Sofija (svekrva) i Kolja (svekar) su došli da me traže i da pitaju kakav dar traže moji za mene. Sad, red je da se malo pregovara, pa su moji tražili komplet garderobu od glave do pete i plus bundu i nakit, a našli su se na garderobi i nakitu, bunda je otpala za neku drugu priliku... Sve je potvrđeno čvrstim stiskom ruke i naravno... čime? Votkom...

Kad su sve lepo ugovorili, oni odoše kući a ja i moj dragi šmugnuli u sobu, da se bar malo naspavamo....

Moja Milica, naravno, spava kod Sofije i Kolje, ima tamo svoju sobu....

Ah, umalo da zaboravim, pred polazak me uvatiše, krojački metar u ruke i premeriše me, božemeoprosti, od glave do pete, sve obime i dužine, struk, kuk, obim vrata i dužina potkolenice, sve lepo zapisaše, cmok, cmok i odoše...

Sviće četvrtak, pre podne imamo relativno slobodno, jurcaj po radnjama i šoping centrima, pokupuj sve one sitnice koje su ostavljene za kraj, kravata, halteri, joj, nemam više tečnog pudera, popodne avion i pravac Petrograd....

Da samo napomenem, ja nemam pojma šta me čeka, moj se Grga slatko smejulji i vraća mi za sve što sam mu do sad za ove tri godine skrivila, ne pomaže ni češkanje ni umiljavanje, samo se smeje i maše glavom, videćeš...

Četvrtak veče, devojačko i momačko veče, svekar i svekrva u svom stanu a moj budući i ja u hotelu....

Kad smo stigi u Petrograd, porodično veće mi je dodelilo dve tetke, dva strica i dva devera da budu moja strana familije, jer mora da nas bude, mladinih, malo više da bi se svi običaji po protokolu završili.

Na devojačko veče idemo mi devojke, dakle sve žene koje imaju u familiji mlade duhom ili godinama, a čuvaju nas četiri devera, momačko je za mušku populaciju.

Moja četiri čuvara imaju vezane po dve bele maramice na levom rukavu, sede pored ulaza u restoran i pijuckaju sokiće...

Nas tridesetak mlatki, tipično ruski restoran, muzika koja tutnji i votka u potocima.. Oko pola jedan noću, prvi dever mog muža dolazi kod mog glavnog čuvara i svečano pita jel se mlatka proveselila, jel još tu i nije pobegla (nije uspela, restoran ima samo jedna vrata i rešetke na svim prozorima), i da li se prima momačko društvo... Moj čuvar protokolarno odgovara da je mlada tu, vesela i orna i da se prima ženik....

Dolaze i muški i tu nastaje ludnica, opšta žurka do pola osam ujutru, tek tad kapiram teške baršunaste zavese, to je da gosti ne osete da je svanulo.....

Petak....

Spavamo ko prebijeni do popodne, a onda mene bude i odvode u drugu sobu u istom hotelu, jer, blagibože, ne sme više ženik da me vidi do svadbe.

Srećom, za čuvare mi dodelili par mlađih devojaka, pa sam celo popodne provela u salonima, frizer, kozmetičar, manikir, pedikir, a na poklon sam od jedne od njih dobila i masažu od dva i po sata nekim kamenjem... Uh, što je to dobro... Pogotovu posle onakve devojačke večeri...

Petak veče, dolaze devojke kod mene, dve spavaju sa mnom u sobi i čuvaju me...

Subota jutro, oko sedam me budi glavni mladoženjin dever, zapravo, njih četvorica se javljaju da su stigli na dužnost, dovlače stolice ispred vrata od sobe i počine „čuvanje mlade".... Obučeni su u narodnu nošnju Burjata i Rusa, opasani kuburama i okićeni ordenjem koje su njihovi preci podobijali od pamtiveka, to je da se zna iz kakve časne, junačke i vojničkopatiotske familije su mi čuvari...

Kako koji gost dođe u hotel, prvo dođu do vrata, pitaju čuvare jesam li ja unutra i onda ih počaste nekim slatkišem, kutijom cigara, sitnicama, kravatama, maramicama, čarapama....

Oko deset, taman sam popila kafu, dolaze da me otkupe...

E, sad, da ponovimo, jedna neopisiva mešavina ruskih i burjatskih običaja, pa je to ispalo ovako.

Deveri, čuvari, se sklanjaju, da propuste mog budućeg muža i njegove roditelje koji su došli da me kupuju. Žmu je u ruskoj narodnoj nošnji, a njegovi nose dva ogromna poslužavnika pokrivena batistanim stolnjacima.

U tom se pojavljuje moja Milica u ful narodnoj nošnji Srbije, sa sve veženom maramom na glavi ( a zato je morala da spava kod Sofije!) i staje pred devojke koje su me čuvale i počinje otkup...

Moj žmu otkriva poslužavnike i ja vidim da su na njima kristalni servis za votku, a na drugom gomila odeće. On stavlja u svaku čašicu, a ima ih 12, po metalnu paricu, dukat, zlatnik, kopejku, dakle, različite vrednosti a moja Milica mu za svaku čašicu daje po deo mene, za zlatnik kuvarsku veštinu, za dukat dobrotu, za kopejku strpljivost ( toliko i vredi, tj, toliko je i imam..) da bi na kraju, on stavio burmu u flašu iz servisa a ona svečano na ruskom izjavila, e, za ovo, damo ti nevestu! Toliko od njenog ruskog!

U sobu ulazi svekrva sa onim drugim poslužavnikom i dok sam trepnula eto mene u burjatskoj nošnji, sa prslukom od fokine kože (bajkalska foka) i crvenim čizmama (takođe bajkalska foka) u ruke mi dadoše bič (pravi, upleteni, kožni!?) i varjaču, moj Grga me ljubi u čelo i ruku i idemo u prizemlje na službeno venčanje.....

Tamo, u sali, shvatam zašto je Milica imala tri kofera kad je dolazila iz Beograda, meni dodeljeni deveri, tetke i stričevi su u srpskoj nošnji, kako ko je šta dohvatio, pantalone od odela, bela košulja i tkanica oko struka, tetke u jelecima i sa veženim keceljama preko svojih ruskih sukanja, deveri sa peškirima preko ramena i svi, i žene, pod šajkačama, da se zna koji su moji.... Stričevi pod crnogorskim kapama, vise im kiperke niz ramena...

Podne, službeno venčanje, matičar, ko i kod nas u Srbiji, ispričao šta je imao, malo smo se nasmejali kad sam ja pitala jel važi brak ako ja ni reč nisam razumela, potpisasmo i gotovo....

Ah, da, kao višestruki državljanih većine kontinenata, ispalo je da mi treba iz Srbije potvrda da mogu da se udam, koju sam ja imala, ali nije prevedena tj overena kako treba, pa sam se udala preko britanskog pasoša, tako da ćemo možda morati opet sve Jovo nanovo i u Srbiji..... Maricecarice, fala na upozorenju, ali izgleda da nisam potrefila pravi papir....

Posle toga, ručak, prilično formalan, sa svadbenim zdravicama i govorima kojih se ne bi, prema dužini, postideo ni Fidel Kastro,( inače on drži svetski rekord za najduži govor).....

Pauza, da se gosti popričaju međusobno, dame da poprave šminku, gospoda kravate i nastavak sledi....

Mene poslali u sobu, da odmorim malo, popravim šminku, presvučem se, dolazi i moja ćerka i pomaže mi i baksuz mali, ja je pitam što mi nije rekla kad je sve znala unapred, a ona uvređena, pa kakvo bi to bilo iznenađenje, svašta od tebe ženo!

Moram malo da poradim na njenom vaspitanju, pogotovu deo o poštovanju majke....

Ja vadim moju aljinu, po savetu mojih dragih blogodrugarica, moj dragi je to platio a nije video, tj, ja uzela njegovu karticu i platila i sakrila.....

Opet mi dolaze devoke, sad već znam koje su moje, šepure se okolo pod šajkačama ko da su okrunjene, jedna zadenula ružu a sve za njom po cvet, pitaju, jel mogu da ih zadrže.. Naravno!

Stavljaju mi čen belog luka u brus, levo pored srca, jedna vadi neki orden iz vremena Katarine Velike i kači mi o podvezicu, to je nešto staro, druga skida minđušu sa svog uveta i kači mi na drugu podvezicu, nešto pozajmljeno, treća me, po dogovoru, daruje narukvicom za nogu sa prelepim tirkizima, nešto plavo i ulazi svekrva i kiti me zlatom, ogrlica, narukvice, minđuše, to je nešto novo....

Silazimo u restoran i počinje fešta....

Slavlje traje do devet uveče, ja sam fina i umiljata, svi se vesele, a ja i žmu ručkamo i smeškamo se, kao statisti, niko nas nešto ne konstatuje..... Eh, u pola devet, svi na noge lagane, aplauz, uguraše nas u kočije, nas svega desetak, pa odosmo u crkvu...

Sad, to koliko belih konja vuče kočiju toliko je ženik bogat, ne znam za prosek, al nama je upregnuto 17....

Prelep mali obred, sve osvetljeno svećama, nije dugo ni trajao i iskrene čestitke starog sveštenika...

Već u pola jedanaest smo opet u restoranu.

Fanfare, pa preglasna muzika, stojimo na vratima i istrčavaju profi plesači koji izvode najlepši kazačok koji sam ikad videla....

Aplauz, ulazimo i jedan od stričeva prilazi, ljubi me u ruku i kaže, pozdravljam vas, gospođo.....

E, sad je pravo slavlje.

Prvo, svaki od gostiju igra sa mnom i mojim mužem i to tako što ja držim jedan kraj svilene marame a on/ona drugi, okrenemo se dva koraka, izljubimo i preuzima sledeći, tako da su nam svi lepo čestitali i poželeli sve najlepše....

Slavlje je trajalo do pet ujutru, u jednom trenu su mi uvalili mikrofon i čujem Simbil cveće matricu sa zvučnika, pevala je mlada jedno pola sata a gosti izvodili karaoke, tekst pustio onaj elektronski dever preko projektora polupreveden na ruski na zid, ja pevam a oni prate, specijalno za tu priliku im je moja Ana nabavila matrice pesama koje ja najviše volim i najlepše pevam...

Moji roditelji nisu bili, moj tata ima manjih zdravstvenih problema, imao je par operacija i nije za toliki put i uzbuđenje, pa smo ih Grga i ja molili da ne dolaze i ne izazivaju nevolju.

Problem je rešio dever, magistar elektronike, koji je postavio sedam webcamera i povezao ih preko skypa, pa su moji u Beogradu sa Evdom imali direktan prenos preko lap topa.

U ponoć, scena sa početka, Evdin blagoslov i verujte, suze u svakom oku koje sam pogledala.....

Eto, tako se udala Djina....