Da li se osećate kao u Evropi?

Ja ne.

Prolaze dani, godine. Srbija se u proteklih par godina žestoko naoštrila da uđe u EU. Političari u vlasti, svi kao jedan, u glas poručuju: "Naše je mesto u Evropi". I ja se sa njima slažem, u potpunosti. Međutim, pitanje koje sve nas treba da zanima je, da li smo mi sami, kao narod, dostojni da se nazovemo modernim Evropljanima. U smislu vrednosti koje promoviše EU, daleko smo mi od  Evropljana. Čisto da nam bude za utehu, nisu mnogo bliže ni neki drugi koji su već u EU, npr. Poljska, Rumunija, Bugarska. Daleko su i naši susedi koji će, po svoj prilici, nešto pre nas u Uniju: Hrvati koji masovno salutiraju "Heil" pozdravom na koncertima i utakmicama, Crnogorci gde homoseksualci uopšte "ne postoje", itd.

Naš slučaj daleko je komplikovaniji, jer ako susedi i imaju probleme, ako je narod i dalje primitivan, zatvoren, agresivan, njihovi političari to umeju da menjaju i vešto prikriju. U Hrvatskoj npr. političari će jasno i glasno reagovati na sve one negativne pojave u društvu koje će po evropskim merilima ugrožavati Hrvatsku na njenom putu ka EU. Efekat je pozitivan, jer se menja svest ljudi, njihova ideja da se neke stvari jednostavno ne smeju raditi, da postoji zakon i principi koji vladaju u civilizovanom svetu. U Srbiji to nije slučaj. Više je izuzetak. U Srbiji se i najozbiljnije stvari banalizuju od strane političara, koji koriste ama baš svaku priliku da se dodvore najširim narodnim masama, svom potencijalnom biračkom telu.  Zato je paljenje ambasada za naše političare "opravdan bunt" i "tako im i treba", zato retko ko sme da jasno i javno oplete po "Obrazu", po neonacistima, huliganima itd. Navijači su u Srbiji velika i moćna "moralna" sila, odmah pored crkve. Oni upornom kampanjom i zastrašivanjem sudstva određuju kaznu svom saborcu koji je pokušao da ubije policajca, oni pale i pišu grafite, prete smrću i brane Kosovo na ulici demolirajući prestonicu i pljačkajući butike. Za naše političare, to su srpska deca, mlada, neshvaćena. Oni su samo revoltiranionim onim što radi NATO, EU, onim što rade gejevi i drugi "bolesnici", bezdušne sudije, policajci, bezobrazne i osione nacionalne manjine itd.

U Srbiji nije sramota reći nešto jako glupo i dalje se baviti politikom: npr.ako ste psiholog po struci, a na najvišoj državnoj funkciji, u jednom trenutku možete da 10% populacije svoje zemlje proglasite bolesnim (tako ste učili na fakultetu sedamdeset i neke) a da zatim donosite i potpisujete antidiskriminacione zakone, možete da budete socijalista po ubeđenju a da u isto vreme cvikate od crkve, kad vas noću nazove njen visoki predstavnik. Lista je duga i dotovo neiscrpna. Retki su političari poput nekih ministara i državnih sekretara koji javno reaguju pokušavajući da od Srbije naprave bolje i slobodnije mesto za život.

Neko treba jasno i glasno da kaže Srbima: Evropska unija nije samo visoka plata i bezvizni režim. EU je sloboda reči, kretanja, misli. EU je da ne zviždimo tuđoj himni i da ne oponašamo majmuna kad u suparničkom timu vidimo crnca. Evropska vrednost je i da se u Srbiji mogu normalno sagraditi nova džamija ili katolička crkva, da dve devojke ili mladića mogu da prošetaju ulicom kao par, da se ne razmišlja o Romima samo pred dolazak velikog broja stranih turista. Srbiji trebaju političari koji govore ono u šta veruju. Zato danas neki desničari deluju pametnije i iskrenije od levičara. Naši levičari govore desno, ponašaju se zatucano i ne promovišu iskreno vrednosti levice (čast retkim izuzecima). A najbolja taktika je ipak sačekati da sve (pa i život) prođe bez komentara, jer, ipak, možete izgubiti neki glas....