budi sta hoces, samo ne nosi roze!!!

 Nije bitno sada kako sam uspela u subotu ujutru da, jureći na posao, obučem skoro sve u raznim nijansama roze. Roze martinke, belu tuniku sa nekakvim roze aplikacijama, ciklama carape i teksas suknju. Roze ranac... Nisam uopste obratila paznju. Niti iko drugi. U medjuvremenu je otkazana Parada ponosa. Pomislila sam da je bar neko inteligentan u ovoj državi i krenula brzo kući gde me je čekao moj sin od 14 meseci koga čuva baba i koji je jos u adaptaciji što sam pocela da radim. Trčala sam kao bez duse da sto pre stignem do moje bebe. Na raskrsnici Zdravka celara i 27 .marta zazvonio mi je mobilni. Prijateljica. Taman sam počela da pričam čekajući da mi se upali zeleno i pređem ulicu, kad mi se neko prodera u uvo (i moje prijateljice): Gej parada!!!! Potpuno zabezeknuta, okrenuh se i videh sredovečnog čoveka obučenog u košulju i sive pantalone kako gleda u mene i ponovo viče: Gej parada!!! Pogled mu je govorio da mu malo fali da me zgrabi i istuče što, eto takva, idem ulicom. Prekinuh razgovor sa prijateljicom i krenuh kući. Tada sam postala svesna kako sam se obukla i da sam ga tom količinom roze boje možda asocirala na nešto što on ne voli.Uplašila sam se. Ne zato što sam imala sreće da me  tako nije percipirao neko iz "onih" organizacija što biju ljude zbog svega i svačega, već zato što su ljudi ponovo počeli  da gledaju na boje kako to nikako ne bi smeli da rade! Opet je zavladalo zešće ludilo. Tadiću, kapiraš li dokle smo svi kolektivno stigli?

Sta bi rekao Milan da je sada živ?

Uzgred, srećan mu rodjendan! 

brizzzolina