Confession on a Dance Floor

Fuck you (Fuck you)  
Fuck you very, very much  
Cause we hate what you do  
And we hate your whole crew  
So please don't stay in touch

(Lily Allen, Fuck You) 

Malo je odluka koje donosim teško. Još je manje tekstova koje teško pišem. Oni su najčešće tu, neka količina nabacanih misli i ideja. Međutim, ovog puta pišem nešto što dolazi iz ličnog iskustva, iz nečega što bi jeftina poetika imenovala kao „dubina duše“. Imam potrebu da budem ogoljen.

Pre nego napišem ono što smatram važnim da podelim sa čitaocima, želim da navedem važnu motivaciju za bavljenje gej aktivizmom. Ako sam u prethodnim tekstovima istu pominjao, ne zamerite, suviše mi je važna da bih se ustručavo ponavljanja.

Pre nekoliko godina upoznao sam devojku koja radi u memorijalu logora Dahau. Ispričala mi je istoriju memorijala. Ukratko, nakon rata, na mestu na kome je bio logor, okupila se grupa preživelih logoraša sa idejom da napravi mauzolej. Međutim, desilo se nešto veoma čudno: homoseksualcima i prostitutkama nije bio omogućen spomen prostor. Druge grupe su jednostavno odlučile da nije isto biti ubijen zbog nacionalne, verske ili političke pripadnosti i biti gej ili prostitutka. Ove dve potonje grupe su tek pre desetak godina dobile mesto takozvani - pink corner.

Represija nad seksualnošću je suštinski nacistička. Famozni Hitlerov režim ukorenjen je na moralnoj čistoti koja je iz godine u godinu ukidala seksualnost: gej barove, nudističke plaže, javne kuće, pornografske magazine, a sve se završilo ubijanjem velikog broja gej muškaraca, lezbejki, prostitutki i tranvestita u koncentracionim logorima. Šezdeset godina nakon toga, Beograd je preplavljen grafitima: Ubi pedera, Smrt pederima, Stop paradi...

No, ono što me plaši, sa čime fundamentalno ne mogu da se složim, jeste odbijanje da se seksualnost prihvati kao legitiman deo ljudskog identiteta na osnovu koga niko ne sme da bude izložen nasilju. Cela priča oko gej prava počinje i završava se činjenicom da niko ne sme da me bije zato što sam muškarac, zato što volim muškarce, želim da spavam sa njima i da sve to činim kako mi volja.

Tokom  prethodnih meseci u javnost su dospevale izjave da „ukoliko učesnici Povorke ne provociraju, ukoliko se pokažu civilizovanim, ako poštuju moralne norme mogu da očekuju podršku“. Jedan dobar deo društva (pa i onog demokratski orijentisanog), neprestano je poručivao kako treba da „budemo fini, da ne paradiramo na ovaj ili onaj način, da ne šetamo golišavi“ jer je to put do prihvatanja. Institucije (na koje su se organizatori Povorke takođe oslanjali), davale su slične inpute, pa je i sa inicijalne strane  u javnost dospevala informacija da Povorka „neće biti provokacija“.

Trudim se da razumem ovakav stav ali - ne mogu. Nikada nisam čuo da je nekoj nacionalnoj manjini zabranjeno da nosi svoju nošnju ili da je nekoj verskoj zajednici, u ime prihvatanja, zabranjeno da vrši određeni obred. Međutim, pod licemernim opravdanjem, jednom dobrom delu gej zajednice sistematski se oduzima identitet. Da se ne lažemo: seksualizovane slike koje u glavama imamo o gej paradama na Zapadu nisu slučajne. Gej parade izgledaju upravo TAKO kako ih zamišljamo.

I to je najvažnije!

Imam tridesetjednu godinu, dvanaest godina iskustva u aktivizmu, svoj mali stan, svog dečka, našu mačku, kolekciju meda, knjige erotskih fotografija. Upoznao sam sve koje sam želeo da upoznam, bio na koncertu Madone, šetao se pored Kalatravinih zgrada u Valensiji. Nemam dan radnog staža (nemam ni radnu knjižicu iako radim od osamnaeste), nemam zdravstvenu knjižicu. Volim putovanja i knjige – za ostalo, ako ostane para. I volim što sam gej. I volim što sam seksualno biće. Iznad svega, volim svoju slobodu. I neprestanu želju za istom. To je jedina konstanta u mom životu, sve ostalo je bilo prolazno.

Biti gej – ovde i sada – znači da se svakog jutra budim sa znanjem da jesam to što jesam; da u obližnjoj prodavnici budem pet puta ljubazniji nego drugi kupci; da pazim kako se rukujem sa decom iz komšiluka i da izbegavam razgovor sa dečacima-pubertetlijama.

Kada sam odlučio da svoju seksualnost iznesem javno, smatrao sam da se mora ići do kraja. Kako je to lepo rekla moja drugarica: “Ne mogu da pišem erotske romane, a da odbijem da se slikam za Playboy“. Kada zastupam neki stav, onda ga zastupam do kraja. Beskompromisno!

Za mene, biti gej znači imati znanje da takvi ljudi svuda postoje: u svim nacionalnim manjinama i većinama, u svim dominantnim religijama i malim verskim zajednicama, u svakoj državi, na svakom kontinentu, i u svakom esencijalnom pojmu koji bih mogao da navedem. I jedino što sam mogao da prepoznam u okviru ovog identetita je želja za slobodom, želja da se bude, želja da se sanja širom otvorenih očiju.

Takođe, shvatio sam da u svetu ljude poput mene ubijaju, kamenuju, podvrgavaju torturi. Suština problema koji nazivamo „homofobija“ leži u činjenici da u svetu okovanom stegama raznih identiteta i idelogija, različitih moranja, prisiljavanja i slepog izvršavanja dužnosti, postoje ljudi koji mogu da vole koga im volja, da spavaju sa kime im volja, koji su shvatili da seks nije filozofija već zabava i uživanje, koji žele da svoj život kreiraju van različitih društvenih okvira i normi. Možeš biti sve i ništa: muško, žensko, ne-muško, muškarčina, nešto sasvim deseto. Možeš da se oblačiš kako želiš, da voliš kako želiš, da vodiš ljubav kako želiš, sa kim želiš, na način na koji želiš. Pitanje seksualnih sloboda ne poznaje granice, niti striktne okvire: gej, hetero, lezbo, bi, fetiš, sklonost...

Veoma često se osećam izmanipulisano, razapet između ljudskih prava, političke korektnosti, lažne demokratičnosti, prisiljavanja na moralne norme (koje su istovremeno izvor homofobične represije). Čini mi se da su „seksualnim manjinama“ prava uskraćena u startu, jer nas „većina“ još uvek prisiljava da budemo isti kao oni. Naša je sloboda u rukama države, administracije, konvencije, sporazuma i zakona, ona nam je suštinski oduzeta pre nego što smo se počeli da se borimo za nju. Kada su početkom godine u Skupštinu uneli postere na kojima su moje fotografije u donjem vešu, nazovim ih erotizovanim, nijedna organizacija za ljudska prava nije stala u moju zaštitu, niko nije rekao da je to diskreditacija na osnovu seksualnosti. Pozvala me samo Biljana Kovačević Vučo i drugarica Rada iz „Labrisa“. Ostali su imali, verovatno, veliko osećanje sramote i neugodnosti. Slikao se u gaćama – kako se to brani?

Kultura kojoj pripadam je kultura seksualnosti. Moja različitost je seksualna i u toj činjenici je koren homofobije. Homofobični argumenti uvek su usmereni na uživanje u slobodi sopstvenog tela.

Oni koji se bave načinom na koji raspolažem svojim digestivnim traktom, nikada nisu iskazali protest prema onima koji su na ratištima silovali žene, sestre, majke, dok su im noževima razdirali odeću, grupno ih silovali, primoravali ih na ono čega na gej paradama nema.

Užasno iritira kada moram beskrajno da se pravdam  za nekoliko sati Parade. Da kažem da tih nekoliko sati, koji su moji, neće biti promocija homoseksualnosti, da neće biti paradiranje tranvestita, transeksualaca, fetišista... Ja bih voleo da budu, jer to smo mi, vaša deca, komšije, kolege. Kome se ne dopada neka okrene kanal. Ova zemlja ne može da podnese takvu Gej paradu jer je izgubila sposobnost da voli. Za mene, kao gej aktivistu, vrhunac homofobije je da kažem: Neće biti golih ljudi, bićemo dobri i fini, učinićemo sve da vam se dopadnemo.

Ja sam pripadnik seksualne manjine. Želim da se poštuju moja prava ali i moja kultura, moj stil odevanja, moji fetiši, sve ono što me čini da budem to što jesam. Ne želim da me štiti 5000 policajaca, želim da me pet puta više sugrađana pozdravi dok takav kakav sam paradiram. Želim da se kao u većini zemalja na svetu stvori društvo koje će biti dovoljno demokratično da sve to podnese. Ali, avaj, ovde je demokratija fraza, ljudska prava nezaobilazni standard koji se ispunjava bez ikakvog smisla, a sloboda nešto što uopšte nije na ceni.

Dok ne mogu da gej-paradiram od Slavije do Kalemegrada, sa kožnim rukavicama i uskom džinsu, ja ne živim u slobodnoj zemlji, živim u administrativnom simulakrumu demokratije.

I da, to sam pisao još prošle godine: neću da me štiti policija Ivice Dačića. Ne mogu, ne verujem mu. Da je režim, čiji je pion bio, sprečavao vojne konvoje i paravojne jedinice da vršljaju po Bosni – možda bih razmišljao drugačije. Ovako, moj ponos zavisi od napaljenih nacionalista koji se kunu u Mladića i Karadžića, koji se krste na sveto ime Arkanovo, koji su proizvod matrice u kojoj je cenjeni ministar bio na visokom položaju. Imam druge parade, u drugim delovima Evope i sveta, pa kao i do sada: do Budimpešte vozom, odande low-cost kompanijama na prave gej parade.

Svestan sam da ovakav stav može da bude okarakterisan kao podrška svim postojećim stereotipima o dobronamernim gej paradama, podrška predrasudama o pripadnicima seksualnih manjina, o čemu god, ali to je jednostavno tako. Uostalom, koji homofobični agrument nije vezan za seksualnost? Čak i onda kada govore o slabljenju vojnih snaga, govore o izbacivanju gej muškaraca iz vojske jer će u suprotnom oni zavesti ostale vojnike, što će dovesti do neprestanog konzumiranja seksa zbog čega će država da kapitutulira pred neprijateljem. Pa, na kolena momci!

Boban Stojanović, aktivista Queeria centra