Sloboda narodu!

Ovaj tekst sam pisao za sajt "Tačka Čačka" (koji je u međuvremenu presztao da postoji), a ako se ne varam, objavljen je i u listu "Čačanske novine", a povodm Dana borbe protiv fašizma 9. novembra 2007-me godine.

Ne znam da li je moralo baš sve da krene naopako. Razumem otpor Miloševićevom režimu. Pre ili kasnije, kritičnoj masi je moralo da prekipi. Da li je tačka ključanja u glavama glasača niža ili viša od temperature koju izaziva eksplozija NATO-bombi, sada sedam godina kasnije nije preterano bitno. Jeste, uvek će se naći neko ko će reći "E, da smo mogli pre...". I to razumem. Ima, međutim, nešto što ne mogu da razumem. Da li je zaista trebalo tako automatski zamenjivati pojmove? Ona zamena imena ulica s početka devedesetih, kada su mnogi borci protiv fašizma skinuti sa tabli sa imenima ulica, sada je metastazirala. Nismo se zadržali samo na tablama. Nažalost. U nemilosti se našla i jedna od najsvetlijih tačaka naše prošlosti – sam pojam borbe protiv fašizma.

Svima nam je makar jednom u životu rečeno da su nam dedovi u nasleđe ostavili mnoge vredne stvari: domovinu, herojstvo, slavnu istoriju. Mislim da je antifašizam nešto oko čega ne bi trebalo da bude nedoumice da je najznačajniji i najveći zalog koji su nam ostavile naše "starine". Kod nas, međutim, vlada neka čudna logika. Antifašizam se poistovećuje sa komunizmom, pa se onda personalizuje u liku Josipa Broza Tita. Ovo poslednje nije neobjašnjivo, jer je Tito bio Vrhovni komandant - prvi među prvima u grupi koja se borila protiv fašizma na prostoru nekada zajedničke zemlje. Da li je zaista bitno to što je bio i na čelu komunista? I zato je, je li, antifašizam sramota? A dobro, šta ćemo sa Engleskom i Amerikom, koje nisu (ni bile, a kamoli da su danas) komunističke zemlje? Da li to znači da ako nisu komunističke neguju tekovine fašizma? Nisam bio ni u jednoj od ovih zemalja, ali znam da se tamo veličanje fašizma kažnjava krivično. Ne verujem da će neko ako ode u neku od ovih nekomunističkih zemalja i kaže:"Ja mrzim komuniste" i kao dokaz izvadi neki od nacističkih simbola, doživeti ovacije? Mislim da je bliži krivičnoj prijavi. Kod nas je, a nažalost ovo se videlo u protestu neonacista u Novom Sadu, klicanje Hileru vrhunski znak antikomunizma. Da li oni mladići znaju kome kliču?

Svakoj zemlji bi moralo da bude čast da se nađe među zvanicama na proslavi godišnjice pobede nad fašizmom. Za mene je lep osećaj da živim u zemlji koja je vodila jednu od najvažnijih borbi prethodnog milenijuma na strani pravednika (srećom i pobednika). Za razliku od nekih zemalja iz okruženja, koje moraju da prekopavaju veoma detaljno po svojoj istoriji da bi pronašle neki opipljiviji trag da se na njihovom tlu vodila antifašistička borba, mi upravo te tragove zakopavamo. Pratim pomalo televizije iz okruženja i znam koliko truda su neke nama komšijske zemlje ulagale da pokažu da su se Rusi "malo zbunili" kada su ih izostavili iz spiska zvanica na proslavu šezdesete godišnjice pobede nad fašizmom. A mi ovde vodimo (sve manje tihu) kampanju protiv antifašističke borbe.