Svakake sam ja gradove vidila u svoj vek, vake i nake, al dal što mi tu pored njeg kuća il što ga ceo život glem kako raste i cveta, mnogo mi lep Beograd...
Tuj sam bre bila da ga gledam ko dete iz pelena kad raste.....
Kad me mati malenu vodila u Jagodinu, pa i posle kad sam tam živila i išla u školu dok me Latinka čuvala, vidila sam svakojaki svet i sav sam grad vidila i naučila.
A volela sam kad je pijac, pa svi sjate, iz svako selu u nahiju dođu seljanke i donesu mal i mrs, tako se kazivalo, pa kad kreneš niz pijac vidiš svakakvu nošnju i odelo. Muški su, tad pred rat nosili il građansko il seljačko. Činovnici i službenici su nosili odela od krojača, nije bilo mnogo da se kupi konfekcija, mnogo se više šilo i krojilo. Odelo, to se znalo, pantalone, malko uže oko struka, ravne nogavice, i sako, malko duži, preko zadnjice, uz to košulje, većinom šivene, a imalo da se kupi i kragne posebno, pa kad se isprlja tako da ne moš oprati ili se oguli od brade i čekinje, prvo okreneš kragnu, okovratnik se to zvalo, naopačke, a tek kad se i druga strana ojede, kupiš novu...
Cipele, eh, ni to bilo ko sad, svaki čas kupiš neke nove, nego tako, niži činovnici jedared u dve godine, a viši možda dvaput na godinu kupovali nove...Svaki je imao po tri para cipela, barem, jedne letnje, tanke, zimske, kao gojzerice i jedna svečane, od boksa....Seljaci moji nosili opanke, razne, činjene, lulaše, i žene i muški, a pred rat se pojavili i prvi gumeni opanci...
A nije bilo, djete, ko sad trotoari i betoni i staze, nego dok od kuće do posla dođeš, vas si blatnjav ko da si orao nogama, pa su pred velike zgrade i kancelarije sedeli čistači cipela, da urede malo činovnike pred poso...
I toj se znalo, kod kojeg idu niži a kod kojeg viši činovnici, ni tu se nisu mešali. Upravnike i šefove su kočije, karuce ili kola dovozila na poso, pa su oni tako čisti ulazili pravo....
I znalo se kako se radi.
Poso je ujutru od osam ili devet sati, retko koji su radili od sedam, pa oko dva popodne imaš slobodno dva sata za ručak, onda opet od tri ili četri do šes popodne na poso.
Bivalo je i da rade i muž i žena, pa ako su sitni službenici, pa nemaju da plate devojku, onda žena trči kući kad je vreme za ručak da nešto na brzu ruku smesi da se jede....Radilo se i subotom, pre podne, a nedeljom ne.
E, a u trgovinu je bilo drugojače, radilo se i od šes ujutro. Ej, toj sam mnogo volela, da me pošalju zorom po vruć somun u čaršiju, a ja krenem niz sokak pa gledam...
I levo i desno se otvaraju radnje, mlađi, pomoćnici trgovački i šegrti povade metle i čiste ispred radnje, iznose, kad nije neki kijamet, napolje robu, većma to bili džakovi sa krompirom, graškom, lukom i boranijom...
Zamirišu niz ulicu razni mirisi, vanila, cimet, karanfilić, sapuni, momci se dovikuju i smeju...
Tek oko devet dolaze gazde, njiovo je da pregledaju kako je radnja uređena i da gospodare, a kalfe i šegrti sav poso rade...
I kad uđeš u radnju, znalo se po važnosti ko koje mušterije služi. Kad uđu sitni radnici, seljaci i sirotinja, oni što kupuju na gram i dinar, na veresiju i oće da se cenjkaju, nji služi najniži šegrt, ove malo bogatije što umeju da birkaju ali i da potroše obično su služile kalfe.....
Najbolje mušterije su bila gospoda i dame iz boljih kuća i bogati seljaci. Gospoda su dolazila u veće i finije kupovine, kad se uzima tkanina za odeću, nameštaj ili veća kupovina za zimnice ili slavlja. Dođu u rednju, izaberu što im trebuje pa im se napravi račun i oni ga ili odma plate ili ponesu, pa po posluzi pošalju pare. A robu im donesu šegrti kad se sve upakuje i odmeri kako treba....
Seljaci, su, opet, drukče, oni kad dođu zna se šta se kupuje. Tkanine i materijali, so, šećer, sveće, petrolej, maziva za razne alatke u kući, gvozdeni ekseri, okovi, žice i tabije, pa pirinač, vanila, razni začini i obuća. Oni se dugo cenjkaju, pregledju, gledaju, ali kad se sve smisle i dogovore, napakuju robu na kola kojima su i došli, pa odmah plate i idu.
Gazda izlazi da služi samo najbolje mušterije, samo one koji najviše troše i pazare, bilo da su seljaci ili građani. I toj oću baš da kažem, da je moga oca navek služio gazda od radnje, a mene kad sama dodjem prvi kalfa, jer se međ trgovcima dobro znalo ko je gazda Jevrem.
Koja je familija imala malo veća primanja, plate, uzimali su u kuću devojku ili sluškinju, ali i to se, djete tačno znalo kako ide...
Ete, vako, primer, kad su dvoje pa radnici, pa dok su mladi i sami, bez djece, mogu i sami i kuću da srede i skuvaju što im treba, ali kad dođe djete, onda se obavezno uzne devojka da služi. To su navek bile sirote devojke, koje su iz seoskih ili gradskih kuća, sirote i jadne, pa su odlazile u malo jače kuće da služe. I znalo im se poso, ujutro se dižu pre domaćih, lože vatru i prave doručak, uznu dete i idu u nabavku po radnje i na pijac, pa kući, kuvaju ručak da je gotov kad gazde dođu sa posla, i svaki dan po nešto, tresi ćilime, briši prozore, peglaj, donesi drva, ribaj patos, okrpi, briši prašinu, uza sve to pazi na djete ili djecu gazdinu i tako... Samo su nedeljom imale popodne slobodno, posle ručka.
Kad je djevojka na službi u jačoj kući, bogatijoj, ona onda u svaku radnju ima svog kalfu koji je služi i čuva joj svežu i bolju robu, a ona ga pokadkad časti nekim dinarom od novaca što joj davaju za trošak.Većma su živele sa gazdama, u devojačkoj sobici, pored kujne, radile za stan i hranu i tek poneki dinar plate, i dobivale odjelo što gazdarica neće da nosi i staru posteljinu, platna, stolnjake....
E, veće su kuće imale i više posluge, pa su tu nalazile poso i udate žene, kao sobarice, pralje, kuvarice...
Teško je bilo, znaš djevojko, u ta vremena bit domaćica.Ti, danas, uzneš usisivač na vodu, pa ga šetaš po kuće i začas sve svršiš, s njega i prašnu obrišeš i sve, al tad nije to imalo, nego, ćilime, teške, vunene i svilene, nosiš napolje pa udri prakerom i tresi, metlom počistiš podove, pa kleči i ribaj četkom, a nije bilo lakovani parketi ko danas, nego drveni podovi, pa glancaj voskom, ruke ti odpadnu sam za jednu sobu, a bivalo mnogo soba...I prozore pereš i trljaš novinama, pa tako svaki čas jer je prašina bila velika, kad ti leti dune vetrić pa donese oblak sa njiva i drumova... svaki dan da čistiš.
A ima i nešto bolje da je bilo, glej, ti sad kupiš svašta da čistiš kuću, al kad ti kažem, za srebro ti nema bolje neg pasta za zube, a za bakreno i mesinglano pola od paradajza i trljaj da viš kako se sija! I toj tvoji tečni vimovi, ajde ćerko ne benavi, malo sitnog peska i pola limuna, pa moš se ogledaš u šerpi! A za drveno, pčelinji vosak, kad natrljaš pa uglancaš, nema lepše!
I u kujnu, isto, nema ćerko mikser, pa secke i mutke, nego sipaš belanca, uzneš žicu pa udri, dok ti ruka ne otpane da umutiš čvrsto, a šporet za'ebava, oće vuče odžak il neće...Živ bio ko izmisli mutkalicu (blender), ne bi baba imala reumu da je to imalo u moje vreme...
Bilo, bilo nego šta, i lakovane cipelke za devojke, i ukrasi i mašne, pa se izekla tako, kragna, manžeta, pa se ukrasi aljina, pa kad prođem niz korzo, sve mi krivo kad se neka ženska ne okrene za mnom i mojim eklerajem, a ja oči izgubila eklajući....
Eto, ćeri, takoj se to živelo u moje predratno, a ja bi mnogo volila da sad one djevojke što im babe bile na dvor i u grad malko pričaju kako bilo to kod nji....
Mnogo voli baba da čuje kako drugi živeli, ja vako živela i pričam kako je bilo....
Panti djete, a posle da ti pričam kaki je bio Beograd, svi ste vi mnogo mlađi, pa ne pantite kako se nosilo i živelo kad sam ja šesete gledala Beograd ko malo dete kako raste iz pelena.. E, toj tek da ti pričam, kako se pevalo onaj Elvis, pa i babu naučili da peva „zelena trava mog doma" neki Toma to pevo, pa i ja sam išla i po kafanama, i modu gledala, i na muziku sam išla sa Mitra mog lepog, joooj, pa kad se uparadim, suknja kratka, pa štikle, pa ladna trajna, pa se namestim, Mitar obuče onoj šiveno odelo od lister platna, košulju i kravatu pa odemo u kafanu da slušamo muziku, pa kad krene Nada Mamula ili Silvana, il Safet pa oće srce da pukne od derta...
Pričaću ti, oću, i toj, pa šta, i ja sam bila mlada tad, tek četres!
Beograd, Surčin
septembar 2009
