Ne dvopartijska, nego dvoklanovska

Dobro, kiša je prestala, stvari su došle na svoje, plaže i kafane su se napunile. Gledanje TV-a je ustupilo mesto izležavanju uz obalu i pivo danju, a sedenjem po opuštenim kafanama noću. Kraj sezone u malim primorskim mestima je divan sociološki eksperiment. Smene se uglavnom poklapaju, i ljudi se vrlo brzo povežu po sličnosti: klinci sa klincima, debeli bračni parovi sa drugim debelim bračnim parovima, oni sa decom već po godištu svoje dece a 40+ godišnjaci iz gradova... sa drugim 40+ godišnjacima, ponekad iz drugih gradova. Takav bude i izbor mesta na plaži, i kafana za ćaskanje i onog ostalog što se tamo već nudi. Tako je za mene kafe PasaTempo bilo ono mesto u kojem sam ove godine popio prvu morsku kafu, onako još neraspakovan, i poslednju, dok sam na sebi nosio so koju ću poneti nazad u Novi Sad. A i većinu ostalih. Naziv PasaTempo se prevodi kao Prolazi vreme, ali se meni činilo da se zapravo tako na domaćem jeziku kaže Twin Peaks. Unutrašnjost, u mraku, sa nekim disko svetlima po ivicama poda i sa pozornicom, velika i prazna, zaista nosi nešto od te atmosfere.

***

Ovom razgovoru je brzo došao kraj, čim su iza ponoći počeli da se okupljaju gosti, domaći svet koji tamo živi, njih dvadesetak u svečanim haljinama i večernjim odelima. Na naše iznenađenje, ubrzo je u unutrašnjim prostorijama, i dalje na Twin Peaks način neobičnim ali sada više ne i potpuno praznim, počeo živi nastup zaista odlične grčke pevačice pred dva malo veća lokalna društva plus dva izdvojena zaljubljena para. A i letovanju je brzo došao kraj, par dana kasnije sam sedeo u double decker autobusu i vraćao se u Novi Sad.

I u tom autobusu se odigrava poslednja scena ove priče. Polusvestan da su se putnici prethodnih desetak dana uglavnom isključili iz dešavanja u matičnoj im zemlji, vođa puta je našao za shodno da nam se obrati rečima da je u zemlji sada sve u redu, da je nasilje u Beogradu prestalo, da je "takozvana" parada otkazana, a da cela nacija živi samo za večerašnju utakmicu. Tim rečima, i bez dodatnih objašnjenja. To veče je inače igrano finale EP u košarci, a Boris još uvek nije morao da se pita šta sada da radi sa Brisom - ovaj potonji je još uvek bio živ, doduše jedva. Sve ovo na putnike i nije ostavilo naročiti utisak; malo kasnije, dobar deo nas je uz muziku sa razglasa sasvim tiho pevušio neki stari hit Drugog načina, o nekome ko već dugo nije video svoj rodni kraj, a u kojem se (kraju) dok je on bio u njemu sviralo noću pored reke. To je bio i poslednji od onih trenutaka obične ljudske sreće, zbog kojih valjda ljudi i odlaze na letovanje po mogućstvu što dalje od spomenutog rodnog kraja. Pod tim utiskom, i ja sam pomislio da u onome što se kući dešava sigurno ima i nečeg dobrog - na primer, da će eksplozija nasilja na neko vreme odložiti simbiozu žutih i sivih, da projekat dvostranačke Srbije možda i neće uspeti, ili da će bar postati jasnije da onaj ko ne pamti iznova proživljava - da upotrebim citat, sasvim lepo ovde paše...

Sada znam da sam u tom trenutku, zaveden blaženim neznanjem i suvišnom opuštenošću, dopustio optimizmu da me tako nespremnog prelako savlada.