Свакоме је јасно да недавни напади на стране држављане чији је крвави епилог трагична смрт француског држављанина Бриса Татона нису ефемерна појава нити било какав стихијски насилнички импулс. Напротив, у питању је прилично сложен процес оболелости друштва у коме су симптоми све очигледнији и јачају до те мере да паралишу и доводе систем до момента дисфункциолности. У питању је нажалост ендемична појава, у којем је насиље постало попут неког националног бренда који на тај начин свакодневно уткива слово срама на већ увелико нарушени углед наше земље.
Трагични ратови деведесетих година, неспособност демократских власти да на адекватан начин амортизују идеолошки и политички талог претходног режима, културна деградација друштва, криминални узори с ТВ екрана и јавног живота, некритичко прихватање националистичких идеолошких образаца довели су до инверзије вредности. Сви наведени фактори утицали су као својеврстан катализатор насиља у нашем друштву у којем су нажалост највеће жртве управо млади нараштаји. Агресивност, изопаченост, некултура, примитивизам и необразованост, мржња, криминал и корупција који већ годинама деградирају наше друштво сада доживљавају кулминацију.
Из сложене и деликатне констелације политичких и идеолошких чинилаца као и девијација националистичких и верских осећања у претходних девет година су се изнедриле разне квазипатриотске и екстремне организације које су најчешће своје идеолошке обрасце пројектовале кроз ширење атмосфере страха, нетрпељивости и насиља. Овако острашћен, френетични национализам подједнако гуши и човека и људску личност и друштво у целости. У оваквој објективацији снажних емоција најништавнији човек осећа се узвишеним и уздигнутим кроз припадност паннационалноме и „народноме". И „нација" и „народ" се на тај начин лако преобраћају у идоле.
Има ли снаге да се наша земља пробуди из кошмара у који су је пре готово две деценије ставили они који су је завели и у који су у име њеног опстанка, својих квазипатриотских илузија и параноидне хистерије коју су ширили, повели ратове и њену децу жртвовали на олтару српскога срама.
Из оваквог друштвеног миљеа данас се организују ектремне групације којима је главни циљ обесмишљавање демократског система вредности, ширење мржње страха и дезинформација у виду завереничке реторике у којима се константно дихомизује однос између истока и запада.
У том контексту Србији је потребна јасна, ефикасна и дугорочна стратегија за борбу против насиља. Ова стратегија би морала да захвати све поре друштвеног система. Од правосудног, кроз којег би држава јавности јасно ставила до знања да насиље више неће толерисати, па све до образовног система који би систематски спроводио едукационе програме превенције насиља.
"Све што је довољно да би победило зло је да добри људи не учине ништа", рекао је давно енглески филозоф sir Edmund Burke. Његове речи одзвањају кроз сабласну тишину која је остала након смрти несрећног француза. Нека нам успомена на њега буде вечна опомена. Вечнаја памјат!
