Zbog Harija sam zaklao svoj sako

Proganjao me je zli gospodin Hari celog prepodneva i primorao da potražim utočište u gradskim kafanama koje su smrdele na duvan i ukiseljeno vino. Svaka je bila predvorje pakla i u svakoj si mogao da umreš bez i jedne reči o svom životu, sve se već znalo, svako od gostiju mogao je da održi govor nad tvojim uvelim telom i dostojanstveno te isprati u zaborav. Svako te i suviše dobro poznaje, jer u predvorje pakla dolaze isti ljudi, sa istim neostvarenim snovima, a iz nekog razloga trude se da budu drugačiji, da deluju kao neko ko je tuda zalutao.
U svakoj od kafana si mogao da umreš i svaku si morao da voliš. I čak onda, kada si proklinjao ovaj grad prostaka, ti si mogao sve lepo da kažeš o ustajalim kafanama; i istog trena kada bi ih pomenuo, poželeo bi da danas skončaš u jednoj.

„Aleluja, aleluja!", povikali bi sveštenici da nisu kojim slučajem zaspali za stolom od silne rakije; ovako bez neke preterane galame, šta više skromno, povijene glave ulaziš u predvorje pakla i naručuješ dve loze.
Ovde me zli gospodin Hari neće pronaći. Ovde imam novi identitet; ovde sam doktor ludosti; ovde sam šampion u egzotičnim disciplinama ruganja; ovde sam par exellence tip, mister univerzuma, a mogu biti i jedna obična dvorska luda.

Sa moje desne strane, laktom oslonjen na šank, u crnom odelu i crvenom abnormalno dugom cilindru na glavi, sa prekrštenim nogama kao da je na čajanki kod Elizabete, ili na partiji uštogljenog bridža kod Džona Bula, pogledom kritike razmazuje šminku, čovek koji odiše zen smirenošću i hrišćanskom ljubavlju ka svim tim nebitnim protagonistima, običnim statistima u njegovom životnom filmu.
„Imaš li nekih informacija?", sa leđa me je presekao šapat čoveka koji je svoje lice sakrio dugom isposničkom bradom; nosio je tamno zelene pantalone sa gomilom džepova raznih veličina, prikladno opremljene da ponesu sve što se od njih zahteva; imao je srebrnkastu majcu od najlona sa holografom gospodina Kiča.
„Kakvih informacija?", pitam.
„Novih informacija, potrebne su mi nove informacije.", kaže.
Ja pokušavam da se setim nečeg što sam možda upamtio listajući jutros novine.
„Moram da prikupim nove informacije...poludeću ako to ne učinim.", kaže vrteći glavom.
„Pa ne znam, recimo, Dobručinski nastupa večeras u...", pokušavam da mu pomognem, da iscedim to iz sebe, ali on me je prekinuo.
„O da, Dobručinski, on je sjajan izvođač, neverovatan lik...razvaliće svirku.", kaže tim čudnim promuklim šapatom.
„Dobručinski je običan plagijator, a uz to...on svira suvo, bez strasti.", kažem.
„Hm, kritičari kažu drugačije dečko, nisi upravu, trebalo bi da se bolje informišeš, svi kažu da je sjajan.", kaže.
„Ne marim ja za druge, meni...on je beznačajan.", kažem.
„Dečko...Dobručinski, Lapov, Lenoj, Morheg, Andrej Guber...to je ekipa, face su to mali!", govori mi o nekim nebitnim likovima, nekim velikanima, kvazi junacima; za mene su to samo imena iz telefonskog imenika.

„I gospodine? Imate li nekih novih informacija?", pita.
„Možda...", još uvek pokušavam da se setim nečeg.
„Gospodine vi ste totalno žalosni! Pa kako mislite da opstanete bez informacija. Informacije su vam neophodne!"
„Ja...", nespreman, iliti nevoljan da sasluša moje opravdanje, nastavio je da blebeće:
„Koji je danas dan neinformisani, žalosni čoveče?"
„Ne bih znao, možda ponedeljak. Da, ponedeljak, dvadeset i sedmi Novembar?!", kažem.
„Da, dvadeset i sedmi Novembar, dan uzdržavanja od kupovine gospodine.", kaže.
„Nisam znao da se tako nešto proslavlja."
„Jadni gospodine, pa vi ništa ne znate.", kaže.
„Za dva dana biće dan borbe protiv trgovine krznom, gospodine mogli biste da nam se pridružite u mirnom protestu na centralnom trgu."
„Ne znam...", kažem.
„Dok vi mirno protestujete krznene životinje umiru vrišteći! No, šta će jadne, ne znaju da im je sudbina na postanu bunde kitnjastim gospođama.", progovorio je mudrac sa cilindrom.
„Upravu si, ti protesti...trebalo bi da budu vatreniji...", kažem.
„Remećenjem reda i mira ugrozili bi sigurnost ljudi na skupu.", kaže bradati informator.
„Pa zar je taj skup zbog vašeg lepog provoda, ili zbog vriska malene činčile?", pitam provocirajući.
„Da li je dan borbe protiv trgovine krznom za vas samo informacija?", provociram.
„Gospodine, vi tako jadno informisani, u ovo doba informacija ste sasvim nebitna, marginalna ličnost, što znači, da vi ništa ne možete više učiniti no što ja činim i što sam činio.", rekao je.
„Dragi informisani komformisto, ja delam, delam i bez tih informacija, nagonom duše.", skačem u svoju odbranu od verbalnih ruku šabloniste.
„A da", podižem prst dok mu govorim, „upravo se setih jedne informacije, dvadeset četvrtog Aprila je dan labaratorijskih životinja, zanima me šta ćete uraditi tada...sabotirati kolektivne eksperimente."
„Nije to vaša stvar. I zaista ne znam zašto traćim vreme ovde sa vama, kada bi bilo bolje da prikupljam nove informacije. Doviđenja gospodine!", odlazi ka stolu u uglu.
„Ma nosi se majmune!", navrćem lozu.

Mudrac me posmatra i osmehuje se.
„Izvini, daj mi još jednu.", obraćam se šankeru.
„I, šta je tako smešno?", upućujem pitanje mudracu, dok mi iz načete flaše u prljavu čašu šanker naliva nadu.
„Pa vi gospodine, vi ljudi.", kaže.
„Mi ljudi? A šta tebe čini drugačijim od nas?", pitam.
„Mudrost."
„Mudrost?"

„Ajde onda, prozbori mudro.", kažem, a on se samo mudro nasmeja.
„Šta...", htedoh da mu odbrusim, ali u naš razgovor poput odronule stene koja upada u mirno more, uskoči niko drugi no sama kučka.
O da, ona je svačija kučka. Doduše, niko je nikada nije opalio, ali ona je tako darežljiva; ona ima to jebeno veliko srce i sve voli. O da, ona voli baš sve ljude na svetu.
„Pa gde ste mi vi? Tako sam srećna što vas vidim.", ona se smeje; seje tu neku ljubav uzgajanu u plasteniku, pa kada je niko nema ona je u stanju da prezasiti tržište.
Srećna što me vidi?
Ma daj, ona me ni ne poznaje.
„Moram da vam ispričam šta mi se danas desilo...", počela je kučka sa proseravanjem.
„Šta ti se danas desilo?", pitam ironično.
„Ustala sam oko sedam i trideset i celi jebeni dan je trebalo da provedem u kupovini, kad odjednom moj drug iz detinjstva mi javlja telefonom da to nikako ne činim danas, jer danas..."
„Ha, tu si preterala mala!", vičem.
„Molim?!"
„Ha, pa zar ti misliš da ti ja verujem?"
„Ne razumem!?"
„Pa ni ja, ali bi mogla da me shvatiš, svi ti koji pričaju te gluposti od sedam i trideset do, recimo, jedanaest lažu bejbe."
„Molim!?", pita zbunjena.
„Da, da lažu, da si priču počela, kao sav normalan pripovedački svet, recimo od podneva, ja bih mogao da te ispratim...ovako, ubeđen sam da lažeš."
„Pa ti me zezaš. Ti želiš da me povrediš!", i skontala je to...to je mogla da pročita u mom pogledu, u mom dosijeu, u zdravstvenom kartonu, u anamnezi mog ludila; to je mogla da pročita i na mom čelu: ja želim da te povredim ružičasta bejbe.
„Da bejbe, ja želim da patiš, da poližeš tu tvoju hibridnu ljubav i ostaviš me na miru. Glupe su ti priče i glupa si i ti sa tonom šljunkaste ljubavi. Šta, sada ćeš da plačeš? Ma slobodno malena, misliš mene je lako voleti. Ha, eto ti moje gorke ljubavi srculence prerhranjeno. Eto ti pa sisaj!"
„Vi ste gospodine ludi!", kaže plačljivo.
„Jesam!", prevrćem očima.

„Vi me barem poznajete i razumete, ja svima želim dobro i ne vidim razlog zašto me ovaj gospodin maltretira? Ja ga volim!", kaže mudracu.
„Ja samo mudrujem, mene vaši prosti problemi ne zanimaju, ako biste, molim vas, mogli da mi vašu problematiku predstavite na transcedentalnom nivou, ja bih možda mogao da vam pomognem. Ovako, sve što zahteva angažovanje udova izvan je domena mojih moći."
„Šta, ništa ne radim-ništa ne kvarim!? Pa šta ti misliš sterilna budalo, oči su samo za gledanje, a ne bi da šalješ poglede. Život bez strasti, ma jebeš to gospodine sa crvenim šeširom...", vičem.
„Nije to šešir već cilindar.", prekinuo me je.
„Ma jebe mi se za to, na tvojoj glavi je...Zar misliš da vredi biti samo kamen međaš, nisi ni na strani polja gde pčele sakupljaju med, a ni na onoj gde gavrani vade oči posečenim junacima. Svi te preskaču prelazeći sa jednog na drugi tas libra igre: ravnoteža. Jebe mi se za to jadni, prosečni, otuđeni međašu.", iz mene reči koje nikada ne bih rekao da sam razumeo ceo ovaj zaplet u drami kafanske idile.
Mudrac se osmehuje i uvežbanim pokretima ruku namešta svoj crveni cilindar.

Čoveka mogu da rasplamte dve žestoke loze na prazan stomak, a možda i nije loza u pitanju. Možda su u pitanju ljudi sa kojima pijem; ljudi koji me posmatraju dok pijem; ljudi koji me ometaju dok proslavljam život.
Možda sam napet zato što znam da me Hari proganja.
Možda sam napet jer osećam da će me Hari pronaći.
Znate, Hari me je uvek pronalazio. Ponekada bi se žestoko sukobili, pa bi me on uspavao. Odveo bi me kući i obukao u taj ludački sako, a možda je to, zapravo, košulja, pa bih ja besneo na krevetu i uvek, nekom meni poznatom veštinom, uspevao da savladam stege okrutnog sakoa i uspevao da pobegnem nazad u kafanu; da, vidite, činilo mi se da poznajem na desetine različitih kafana i da sam u svima drag gost, ali iskreno, ja uvek završim u istoj; u toj prokletoj kafani u podrumu ustanove za osobe sa egzotičnim umovima.

„Devojčice! Pa gde ćeš ljubavi. Doći zagrli me. Pokaži da ti je stalo. Pomiluj me, ja nisam tako loš čovek. Vrati se molim te, nisam želeo da te oteram!", govorim toplom srcu koje mi beži iz naručja.
Govorim svetoj kučki koja će bez teškoća zajahati naklonost i simpatije gospode za stolom u uglu. Molim je da oprosti ekscentrične egzibicije samotnjaka. Molim je da mi se vrati; da se uspne ponovo na ledene vrhove moga senzibiliteta, a ja ću je opet nagraditi besplatnom vožnjom niz liticu; gurnuću je opet u ponor, pod noge Amoru, dok će ona neprekidno vikati: amor vincit omnia.
Ja nisam loš čovek.
„Ha, malena, voliš ti mene, samo...", okrećem se ka mudracu, „Voli me zar ne?", kažem.
On se osmehnu i pade sa stolice. Gurnuo sam ga jako. Crveni cilindar odlete ka ulaznim vratima desno od šanka, pravo pod noge zloćastog Harija.

Sledio sam se.
Zar je zabava već gotova?
O ne, pa gospodine Hari, dozvolite mi da se još malo poigram lutkama.
I onda je Hari podviknuo, a ja sam poskočio iz mesta. Pogledom sam potražio gospodina informisanog i prišao mu usplahireno.
„Hej, evo za tebe jedne informacije dragi, vidiš ono je gospodin Hari i on je veoma dobar čovek. On, znaš, obožava da piša sa mosta. Tako se sjedinjava sa rekom i pišao je u više reka nego što ti znaš da nabrojiš i...čekaj možda ovo i nije informacija, možda je ovo podatak? O ne, stani, zbunjen sam...gospodine Hari nemojte molim vas da me vodite! Evo, on će da potvrdi da sam ja dobar čovek, evo, pitajte njega!", zagrlio sam informatora, a on zaplašen Harijevom pojavom pognuo je glavu i dokazao da pizde od ljudi evoluiraju u nojeve.
„Šta je sad?", tresem ga ne bi li mi pomogao.

Hari me je zgrabio tim njegovim jakim rukama i uništio svaku želju za borbom. Znate, možda ne sutra, ali za par dana ja ću se opet iskrasti iz tog ludačkog sakoa, zapravo te košulje, i opet ću doći u ovu imitaciju kafane, u sam uzavreo limbus....i uskočiti ponovo u igru par sluđenih ljudi u ustanovi za mentalno poremećene osobe.

Znate, ja zapravo mislim da me ovde svi obožavaju. Evo, i dotični gospodin Hari, u stvari ja i ne znam kako se on zapravo zove, ali ja ga tako oslovljavam, zapravo sve čuvare tako nazivam.....da, i on me voli. On me prosto obožava. On mi stalno poklanja nove sakoe, ali jadni nesretnik uvek zaboravi da pravilno iskroji rukave, pa ih ja prerežem na oštrom metalnom delu kreveta za koji niko sem mene ne zna.

Znate, ja zaista nisam loš čovek, ja samo zbog Harija ubijam sakoe.