AleXandar Lambros
Carstvo je, nakon Justinijanove vladavine, zapalo u dugotrajan period neprekidnih ratova i krize tokom kojeg je, u par navrata, u pitanje bio doveden i sam njegov opstanak. Persijanci su godinama ugrožavali istočne granice Vizantije, zalazeći u njene maloazijske teritorije, koje su bile i srž države, ponekad čak i do same prestonice na Bosforu. Istovremeno su Avari i njima podložna slovenska plemena pustošili balkanske teritorije carstva. U jednom trenutku, u leto 626. godine, Persijanci su zajedno sa Avarima izveli istovremenu opsadu Carigrada. Vizantinci su je preživeli. Car Iraklije, koji je uz ogromne napore savladao Persijance, pokazao se ne samo kao izuzetan vojskovođa, već i vrlo sposoban državnik koji je u tim smutnim vremenima uspeo da u potpunosti reorganizuje nesvrsishodnu državnu upravu i postavi je na zdravije temelje koji će se pokazati izuzetno izdržljivim u vekovima koji dolaze. Tek što je persijsko avarska opasnost otklonjena na carstvo se sručila nova nevolja - Arabljani. Svega nekoliko decenija ranije ujedinili su se pod barjakom islama i prosto su pregazili vizantijske istočne teritorije tek nedavno povraćene od Persijanaca. Neke su za Vizantiju ostale trajno izgubljene. Nepunih sto godina nakon udružene persijsko-avarske, Carigrad je izdržao opsadu Arabljana. A na mesto Avara koji su svojevremeno pustošili balkanske teritorije došlo je ratoborno hunsko-onogursko pleme Bugara s kojim će Vizantija ubuduće voditi krvave ratove.Иконоборство - доба велике кризе
Тек што се спољнополитичка ситуација уз огромне напоре мало консолидовала, у Византији је пуном снагом букнуо сукоб која ћи у наредних 120 година бити у средишту свих политичких збивања. Реч је о кризи која је у историји позната као иконоклазам или иконоборство.
На ова идеалистичка схватања надовезала се и хришћанска легенда из VI века о нерукотвореном Исусовом лику. Авгар, краљ Едесе, молио је Исуса да дође и излечи га од тешке болести. Како није могао да дође, Исус узима поквашен убрус и њиме брише лице. Његове црте лица остају осликане на убрусу. Тако је настао мандилион (гр. убрус). Краљ је оздравио само од целивања убруса. Легенда даље каже да је због опасности да пагани униште убрус, он зазидан у бедеме града. Спас од персијанске опсаде града приписивао се управо зазиданом убрусу, који је поново пронађен тек када се епископу Евлавију у сну јавило где се он заправо налази. Мандилион је пронађен заједно са његовим отиском на најближој опеци чиме је настала још једна нерукотворена слика. Поред ове постојала је још једна легенда о малоазијској паганки која је на дну бунара угледала Исусов лик. Када је платно извадила из воде видела је да је оно непоквашено. Сакрила га је под своју одећу на коју се лик чудесно пресликао. Тако су настала још два нерукотворена Исусова лика. Наводна слика из бунара донета је у Цариград и смештена у за њу посебно подигнуту цркву. Верници су управо њој приписивали чудесну победу над Персијанцима.
И, коначно, распрострањено је било и веровање да је апостол Лука насликао прву слику Богородице са Христом према живом моделу, упркос чињеници да је он није могао познавати јер је своје јеванђеље написао после њене смрти, као ни да није могао познавати ни Исуса као дете јер му се придружио тек у зрелим годинама.
С друге стране, поједини представници цркве су од самог почетка одбацивали религиозне слике из страха од идолопоклонства. То латентно нерасположење према верским сликама, кулминирало је у првој половини осмог века с избијањем иконоборачког покрета.
Многи су фактори довели до избијања ове кризе. Већ поменута бојазан да је поштовање верских слика заправо облик идолопоклонства, појачана је блиским додиром са арабљанским светом. Арабљани, који су више деценија крстарили византијским малоазијским областима, нису доносили само рат већ и своју културу карактеристичну по бојазни од сваке култне ликовне уметности. Тако су иконоборачка схватања настала у источним покрајинама Византије као резултат укрштања хришћанских тежњи за чисто духовном вером и утицаја ислама и, у извесној мери, јеврејства. Након савлађивања војне најезде ислама, почело је и разрачунавање с његовим културним утицајима.
Први је отворено против икона иступио цар Лав III (парадоксално, исти онај цар који је обуздао најезду Арабљана). Он је, протумачивши један јак земљотрес у духу времена као израз божјег гнева, 726. године наредио забрану поштовања икона. Уследио је огорчени сукоб два супростављена табора који је окончан тек 11. марта 843. године поновним успостављањем култа икона за време владе царице Теодоре. У знак сећања на тај догађај православна црква од тада прославља празник Православља прве недеље ускршњег поста.
Још једна последица иконоборства била је додатно удаљавање Истока и Запада. Запад, који се у овом сукобу ставио на страну иконофила, није разумевао његову жестину. Слика тамо није представљала сакрални предмет. Њој је додељена декоративна и педагошка улога - да историју спасења пренесе неписменима.
Да су победу однели иконоборци то би свакако значио крај византијске црквене уметности. Иконоборачка забрана односила се, треба нагласити, само на црквену, не и на световну уметност о којој знамо тако мало захваљујући томе што је од ње врло мало и сачувано. Можемо, међутим, претпоставити да је обновљен интерес за класичне мотиве у периоду који је уследио последица извесног оживљавања световне уметности за време иконоборства.
Како тумачити особену естетику и теолошки симболизам иконе?
- наставља се -