Umetnost

Tajna ikone

alexlambros RSS / 05.10.2009. u 20:37

AleXandar Lambros

Carstvo je, nakon Justinijanove vladavine, zapalo u dugotrajan period neprekidnih ratova i krize tokom kojeg je, u par navrata, u pitanje bio doveden i sam njegov opstanak. Persijanci su godinama ugrožavali istočne granice Vizantije, zalazeći u njene maloazijske teritorije, koje su bile i srž države, ponekad čak i do same prestonice na Bosforu. Istovremeno su Avari i njima podložna slovenska plemena pustošili balkanske teritorije carstva. U jednom trenutku, u leto 626. godine, Persijanci su zajedno sa Avarima izveli istovremenu opsadu Carigrada. Vizantinci su je preživeli. Car Iraklije, koji je uz ogromne napore savladao Persijance, pokazao se ne samo kao izuzetan vojskovođa, već i vrlo sposoban državnik koji je u tim smutnim vremenima uspeo da u potpunosti reorganizuje nesvrsishodnu državnu upravu i postavi je na zdravije temelje koji će se pokazati izuzetno izdržljivim u vekovima koji dolaze. Tek što je persijsko avarska opasnost otklonjena na carstvo se sručila nova nevolja - Arabljani. Svega nekoliko decenija ranije ujedinili su se pod barjakom islama i prosto su pregazili vizantijske istočne teritorije tek nedavno povraćene od Persijanaca. Neke su za Vizantiju ostale trajno izgubljene. Nepunih sto godina nakon udružene persijsko-avarske, Carigrad je izdržao opsadu Arabljana. A na mesto Avara koji su svojevremeno pustošili balkanske teritorije došlo je ratoborno hunsko-onogursko pleme Bugara s kojim će Vizantija ubuduće voditi krvave ratove. 

Иконоборство - доба велике кризе

Тек што се спољнополитичка ситуација уз огромне напоре мало консолидовала, у Византији је пуном снагом букнуо сукоб која ћи у наредних 120 година бити у средишту свих политичких збивања. Реч је о кризи која је у историји позната као иконоклазам или иконоборство.

Св. Димитрије, српска икона
Св. Димитрије, српска икона
Како само име каже у средишту овог чудног сукоба налазиле су се иконе - верске слике које су током времена постале крајњи израз православне побожности. Идући уназад у потрази за извором ове посебне врсте испољавања побожности стиже се до идеалистичке филозофије Платона и његових наследника, посебно Плотина и Прокла који су је даље пренели црквеним оцима, међу којима и Псеудо-Дионисију Аеропагиту. Платонова метафизика слику је објашњавала као "представу идеја у чулном свету који је њена неопходна потпора". Неоплатоничар Плотин тврдио је да је читав свет продуховљен, да свака ствар има душу која је слаби одраз врховне идеје, те да уметник може репродуковати материјални изглед ствари али да то треба да чини тако што ће истовремено кроз њих открити и одраз идеје. Овакво схватање метафизике слике врло је блиско византијској доктрини прототипова.

На ова идеалистичка схватања надовезала се и хришћанска легенда из VI века о нерукотвореном Исусовом лику. Авгар, краљ Едесе, молио је Исуса да дође и излечи га од тешке болести. Како није могао да дође, Исус узима поквашен убрус и њиме брише лице. Његове црте лица остају осликане на убрусу. Тако је настао мандилион (гр. убрус). Краљ је оздравио само од целивања убруса. Легенда даље каже да је због опасности да пагани униште убрус, он зазидан у бедеме града. Спас од персијанске опсаде града приписивао се управо зазиданом убрусу, који је поново пронађен тек када се епископу Евлавију у сну јавило где се он заправо налази. Мандилион је пронађен заједно са његовим отиском на најближој опеци чиме је настала још једна нерукотворена слика. Поред ове постојала је још једна легенда о малоазијској паганки која је на дну бунара угледала Исусов лик. Када је платно извадила из воде видела је да је оно непоквашено. Сакрила га је под своју одећу на коју се лик чудесно пресликао. Тако су настала још два нерукотворена Исусова лика. Наводна слика из бунара донета је у Цариград и смештена у за њу посебно подигнуту цркву. Верници су управо њој приписивали чудесну победу над Персијанцима.

 

нерукотворена
нерукотворена

И, коначно, распрострањено је било и веровање да је апостол Лука насликао прву слику Богородице са Христом према живом моделу, упркос чињеници да је он није могао познавати јер је своје јеванђеље написао после њене смрти, као ни да није могао познавати ни Исуса као дете јер му се придружио тек у зрелим годинама.

С друге стране, поједини представници цркве су од самог почетка одбацивали религиозне слике из страха од идолопоклонства. То латентно нерасположење према верским сликама, кулминирало је у првој половини осмог века с избијањем иконоборачког покрета.
Многи су фактори довели до избијања ове кризе. Већ поменута бојазан да је поштовање верских слика заправо облик идолопоклонства, појачана је блиским додиром са арабљанским светом. Арабљани, који су више деценија крстарили византијским малоазијским областима, нису доносили само рат већ и своју културу карактеристичну по бојазни од сваке култне ликовне уметности. Тако су иконоборачка схватања настала у источним покрајинама Византије као резултат укрштања хришћанских тежњи за чисто духовном вером и утицаја ислама и, у извесној мери, јеврејства. Након савлађивања војне најезде ислама, почело је и разрачунавање с његовим културним утицајима.
Први је отворено против икона иступио цар Лав III (парадоксално, исти онај цар који је обуздао најезду Арабљана). Он је, протумачивши један јак земљотрес у духу времена као израз божјег гнева, 726. године наредио забрану поштовања икона. Уследио је огорчени сукоб два супростављена табора који је окончан тек 11. марта 843. године поновним успостављањем култа икона за време владе царице Теодоре. У знак сећања на тај догађај православна црква од тада прославља празник Православља прве недеље ускршњег поста.

У најкраћем сукоб је овако текао: Иконоборци (противници икона), са царем на челу и с подршком која је долазила углавном из источних покрајина царства, упорно су се држали дословног тумачења библијске забране прављења идола. Њихова жеља била је да верску уметност ограниче (попут ислама) на апстрактне симболе и биљне и животињске мотиве. Њихови противници били су иконофили које су предводили калуђери и чије је главно упориште било у западним царским покрајинама. На теолошком плану овај сукоб у први план је избацио спорно питање о односу људског и божанског у Христовој природи, док је на политичком плану представљао борбу за власт између државе и цркве.

Још једна последица иконоборства била је додатно удаљавање Истока и Запада. Запад, који се у овом сукобу ставио на страну иконофила, није разумевао његову жестину. Слика тамо није представљала сакрални предмет. Њој је додељена декоративна и педагошка улога - да историју спасења пренесе неписменима.
Да су победу однели иконоборци то би свакако значио крај византијске црквене уметности. Иконоборачка забрана односила се, треба нагласити, само на црквену, не и на световну уметност о којој знамо тако мало захваљујући томе што је од ње врло мало и сачувано. Можемо, међутим, претпоставити да је обновљен интерес за класичне мотиве у периоду који је уследио последица извесног оживљавања световне уметности за време иконоборства.

Како тумачити особену естетику и теолошки симболизам иконе?

Будући да су спознали Бога, светитељи су бестрасни и спокојни - ништа релативно и пролазно не може да дотакне оне који припадају божанском свету. Ликови су изразито статични јер божански поредак је непокретан. Приказивање земаљског света значило би смештање светих личности у трајање и свакодневно окружење што је било неспојиво с њиховим положајем. Због тога су иконе лишене било каквих временско-просторних назнака. Светитељи су представљени на позадини од злата која је поништавала земаљску дубину и подразумевала негацију времена. Златна боја је не само одузимала просторну дубину већ је и спречавала фигуре да покажу своју телесност и да се крећу. Као апсолутна боја, која не познаје разлике у интензитету и не трпи мешање с другим бојама, представља хроматски еквивалент идеји бесконачности. Уједно је била и симбол божанске светлости и то не оне која обасјава свет већ која постоји сама по себи у смислу божанске енергије. Телесност се негира до краја, тако што се фигуре лишавају сваке волуминозности. Главно средство израза је линија. Она је композицији, као и свакој фигури, давала посебан ритам. Однос између самих линија, начин на које су у равнотежу доводиле пуне и празне делове поља слике и обликовале драперије, давао је иконама графичку снагу и животност упркос њеној дводимензионалности. А због поштовања које им је указивано, морале су се потчињавати строгим стваралачким правилима. Концепт "прототипа", који је дао стабилност иконографским типовима и цртама лица, развијен је у време иконоборства али је он знатно старији. Још је Василије из Цезареје, половином IV века писао да "поштовање указано икони сеже све до њеног прототипа". За Византинце је икона била посредник између човека и Бога, земаљског и небеског.

  - наставља се - 

1. Slavljena i prezrena

2. Rađanje nove estetike

 

 

Atačmenti



Komentari (7)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

pointofview_gun pointofview_gun 20:52 05.10.2009

da sacekam..

hoce li biti jos editovanja?
alexlambros alexlambros 20:57 05.10.2009

Re: da sacekam..

hoce li biti jos editovanja?


мислиш још наставака или? хоће.
Filip2412 Filip2412 14:34 06.10.2009

...

lepo, svaka cast
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 19:55 06.10.2009

super, Aleksios!

lepa, tečna, čista mis'o, pitka k'o ladna limunada avgustom u Petri... :)

je l', života ti, kolika ti je čitanost teme? nije što ima veze s mojom profesijom pa mi je privlačna tema, tekst je lep, rasterećen od dogme i ideologije... baš me interesuje koliko je ljudi to pročitalo, poređenja radi sa količinom onih koji se truju političkim temama.

pominješ već nekoliko autora iz četirvekovne Cezareje na moru... eh, reci brate, kakav je to grad bio...

alexlambros alexlambros 23:13 06.10.2009

Re: super, Aleksios!

je l', života ti, kolika ti je čitanost teme?


moj najmanje citan blog ikada, pa ti vidi
NNN NNN 20:16 09.10.2009

Re: super, Aleksios!

moj najmanje citan blog ikada, pa ti vidi
Kvalitet ili kvantitet, odlučite sami
mirjana_kovacevic mirjana_kovacevic 01:38 07.10.2009

Ne citaju???

Ma ko ih sisa!
Meni je maturski rad iz srednje bio "Vladavina Komnina" bas sam ga temeljno spremala pa mi ta ljubav prema Vizantiji ostala do danas :)
Ajde cekamo nastavak....

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana