Simfonija Zhivota...

Znate...Ono...Zhivot je kao muzika.Ali ne obichna muzika,vec muzika koju sachinjava mnogo tonova,zvukova...
Puno je tu muzichara,koji se trude da krajnji produkt,ili melodija,ispadne kako treba.
Ukoliko ne bude kako treba,dzaba su svirali.
Ponekad se ukomponuju,tako da je ono shto oni svi zajedno sachinjavaju,prelepa melodija...
A ponekad,nikako da se ukomponuju...Svako vuche na svoju stranu,svako svira ono sto zeli,ili ne,a ne ono sto treba.
I tako,u tom orkestru zhivota,sedim ja u trecem redu i trudim se da sve ispadne kako treba...Sviram violonchelo i pazim,da mi gudalo ne ispadne...
Ali,nekako,uvek me,nekako,sa strane,neko gurne,zasmeta,i gudalo ispada.
Ja se istinski trudim,da ne pokvarim muziku...
Saginjem se,vracam gudalo,nastavljam da sviram...
Muzika ide...U pochetku,mislim da je ona lazhna,da nije to ta muzika,koju treba da sviramo...
Ali sviram...
Sumnjam...Sumnja je sve jacha i jacha...Ali muzika ide...Ne prestaje...
Muzika je lepa,odgovara mi,svidja mi se...
Ali nije mi,nekako,istinita...
Zato ne zhelim da je prihvatim,ali sviram...Ne verujem...
Kako melodija odmiche,shvatam,chujem iz zadnjeg reda,da,to je ta muzika...
Malo izvrnuta,ali je to to...Prelepa,meni najdraza muzika...
Muzika u koju nisam verovao,bila je istinita...
Volim tu muziku,samo nju zhelim da slusam!
Ali tada,ritam pochinje da se menja,muzika pochinje da gubi smisao...
Nestaje ona koja je bila stvarna,istinita,a pochinje ona koja je iskrivljena,lazhljiva,pokvarena...
Ne svidja mi se,kako zvuchi...
Nikako...To je ono shto nisam zheleo...
Ali sviram,nadajuci se da ce se vratiti ona moja melodija...
Svako vuche na svoju stranu,chuju se svakakvi zvuci,ali moje melodije,vishe nema...
Ponekad,kao,zachuje se negde u pozadini,ali se brzo gubi...
Zhelim,samo,tu muziku da slusham!Ali nje nema!Shta da radim,da se borim?Da odustanem?!
Borio bih se,ali ima previshe onih,koji kvare moju melodiju!Ona se gubi,polako nestaje...
Srce mi krvari,zhelim,hocu,ali ne mogu...
Pocinjem zhestoko da udaram po zhicama,sviram,lupam,i ono shto treba i ono shto ne treba...
U naletu besa i gneva,lupam,udaram,lupetam...
Misleci,bice bolje,popravice se,vratice se moja,jedina,najdrazha melodija...
Melodija koju bih zanavek slushao,disao,jeo,ljubio...
Ali nje nema...Nikako da se vrati nazad...
Neshto me pritiska u grudima,stezhe,boli...
Treba mi hitno,da me vrati u kolosek zhivota...
Trudim se,pokazujem zube,jecam,udaram po zhicama...
Uzalud!Sve je gore i gore...
Da li sam ja kriv,pitam se?Da li je to zbog toga shto nisam verovao pravoj melodiji,a u sijaset lazhnih,pokushavao sam naci onu koja je vec bila nadjena!?
A ja nisam video,da je to ta!
Melodija,koja je bila samo za moje ochi!Moje ushi!Moju dushu...
Nisam je shvatao ozbiljno,jer je uvertira bila,nekako,tiha...
Da li je to kazna za mene,ili nagrada za druge?Pitam se,da li sam ja kriv,ili je to sudbina?
Mozda je trebalo pojachati melodiju,ubrzati ritam na samom pochetku?
Mozda tada ne bih izgubio onu pravu?!
Ali ne vredi...
Lazhna,prljava,odvratna melodija je vec suvishe jaka!Kasno je za bilo shta...
Svi iz orkestra,sve jache i jache,kvarnije i kvarnije,vuku na svoju stranu...
Chujem odvratne melodije sa svih strana,chujem smeh...
Taj odvratni,zlobni,cinichni smeh...
Ne zelim da ga chujem,ali je on mnogo jak,crn,otrovan...
Moje muzike vishe nema...I ne nazire se,da ce se vratiti...
Pokushavam,koprcam se,ali,sve je uzalud...
Zhelim,ali ne mogu,hocu,ali nemam snage...
Zhelim da je vratim,ali ona je nestala...
Srce boli,umesto da se raduje,uziva...Ne mogu!!!
Pokushavam i dalje...Ruke mi se tresu,vuchem zhice,gudalo,pokushavam,da drzhim chvrsto...
U tom momentu chuje se neki prodoran zvuk...
Mislim,mozhda je to u mojoj glavi,mozhda to nije stvarno...
Mozhda to i nije zvuk,mozhda sam umislio!
Glava mi je klonula,spushta se,pada...
Vishe nishta ne chujem!
Jedino osecam,da mi glava pada,pogled se spushta ka zemlji...
Srce boli,ne chujem vishe nishta,jedino vid mi je ostao...
Gledam,dok glava pada i shvatam,da onaj prodorni zvuk nije bio umishljen,nestvaran...
Gledam,na zemlji,neshto svetluca...
Shvatam...Boli...Jako...Disem,jedva...Srce krvari...
To na zemlji,to shto svetluca...
Nemam snage da ga podignem,vratim,pokusham jos jednom,da vratim moju melodiju!
Shvatam,boli,srce ne chuje vise moju muziku,moju,jedinu,melodiju...
Shvatam,a ne zelim...
Ne...
Ne verujem,ne zelim da verujem...
Nemam vishe snage,znam,ali ne zhelim...
Vidim...
Jedino sto vidim...
Svatam da...
Po poslednji put...
Moje gudalo,ispalo mi je iz ruku...

WuYah...

The Last Shall Be First...