Opet neka kisha.Hladna.Zimska.
Zar ne bi trebalo sada da pada sneg?Da.Ali vishe nishta nije kao pre.Vishe nishta nije,kako bi trebalo da bude.Ni zime nisu,kao shto su bile.Nema snega.Nema.Samo neka mrachna kisha.
Ali,ti nikako ne smesh da dozvolish,da ti ova kisha spere boju iz ochiju.Ne smesh to dozvoliti.Nikako.
Tvoje ochi,uvek treba da sijaju onim neverovatnim sjajem.Kao kad ti kazhem da te volim.Jer ja znam da volim.Ti to dobro znash.I osecash…
A ova kisha koja pada?Ona to ne zna.Ona ne zna,koliko te volim.Ne zna koliko mi znachish.Ali zna da si ti jedina toplina,koje se ona boji.Samo ti si ona,koja ovu kishu zna da zaustavi pogledom.A ako ti kojim sluchajem,kvasi usne,znaj da su to moji poljupci,koje ti shaljem iz daljine.To su moji hladni poljupci,koje samo tvoja dechija dusha zna da zagreje.I ne boj se ove kishe.Ona je tu,da te seti na mene.Ona je tu da ti pokazhe,kako zhelim da te ljubim,dok nas ona kvasi,pokushavajuci da pokvari nashu ljubav.
Ali,nasha ljubav je iskrena.Nasha ljubav je kao med.Ona jedino nije kvarljiva.Nju nishta ne mozhe da pokvari i unishti.Ona traje oduvek,i uvek je tu.I kada ti kazhem,da te ne volim,znaj da lazhem.Znaj da to ne govori moje srce,nego ova hladna noc.Ona zheli da nasha ljubav uvene.Ne ja.Nikako…
Jer ova je noc ljubomorna na nas.Ona je ljubomorna,zato shto je dan nju ostavio.Samu.Zato shto je zgreshila,kada se jutro radjalo.I,umesto da ih jutro spoji,ono ih je razdvojilo.Razdvojilo u vechnosti.
A mi?Gde smo mi sada?O chemu ti razmishljash?Gde je nashe jutro?Da li ono postoji?Hoce li biti sunchano,ili ce i njega ova mrachna kisha da nakvasi?
Ne misli o tome.Bice kako vremenske prilike nalazhu,kada nashe jutro svane.Kada dochekamo prvi put zajedno svitanje nasheg jutra.Kada Sunce izadje na zapadu,a zadje na jugu.To ce biti nashe jutro.Jutro koje je jedinstveno i koje ce da zhivi kroz nas i u nama.
Samo takvo jutro,mozhe nas da vezhe,dok se vechnost promalja iz proshlosti.
A ja?Kako ja da razmishljam?O chemu ja da mislim,kada nisi pored mene?Da li da mislim sedam sati unazad,ili da osecam,kako mi srce nalazhe?
Ne znam.Ko bi ga znao.Samo znam,da ova kisha i dalje pada.Neka pada.Ne mozhe vechno.Znam to.Znam,kao shto znam,da tvoje misli sada shaljesh meni.Da jedva chekash da te zagrlim,poljubim u chelo i nikad ne pustim da odesh.Da osecash,da samo meni pripadash.Da si samo ti nagrada,koju je meni sudbina dodelila.Zato shto je tamo neko,tako odredio.Kao shto je i odredio,da nas ova kisha razdvaja.Da pada izmedju nas,a ne po nama.Da joj se smejemo u lice i da joj okrenemo ledja,kad se najmanje nada.
Da shvati,konachno,da ona tu nema shta da trazhi.Da je ona suvishe slaba,jer pada u pogreshno vreme.Pogreshila je.Nije doshla na vreme.Kasni.Nekoliko meseci…
A gde je ona pogreshila?Gde se pogubila?Da li je chekala da neshto upropasti,pa je zaboravila na vreme i izgubila se u svojim mislima,kao ja?
Ili je zhelela da neshto popravi,ali nije prepoznala taj trenutak,kada je neko imao potrebu za njom?Kada smo ti i ja zheleli da nas kvasi,dok te grlim jako,i dok ljubim tvoje usne medene?
Tad je imala razloga da pada.Sada ne.Trebalo je tada da pada.Da nas spaja.Da bude most izmedju nas dvoje.Nashe ljubavi.A ne sada,kada joj se dusha vec ohladila.Ne sada,kada je jedino dobra da kvari i unishtava.A hoce li se ova kisha pretvoriti u sneg?Hoce li da ti javi,da i dalje mislim na tebe,dok se pahulje tope na tvome licu?Da mi nedostajesh,da mislim na tebe.Da me te pahulje potsecaju na tvoj osmeh,koji volim vishe od svega?Hoce li te pahulje biti sve one lepe rechi,koje sam ti rekao,ili nisam stigao da kazhem?
Zato shto mi nisi dozvolila.Hocesh li u njima prepoznati moju ljubav,koja je ista kao i prvog dana,kada sam te ugledao pored mora rechi i uteha?
Kada si sedela na obali mora i gledala u horizont svoje dushe.I u njemu trazhila mene.Trazhila i nadala se,da cu se pojaviti.
I pojavio sam se.Na talasu nade,doplovio sam do tebe.Tada sam zheleo da te ljubim.Tada je pochela prvi put da pada ova kisha.Ali onda je bila topla.Onda je padala,da nam kazhe,to je to shto ste zheleli.To je taj zagrljaj iskreni,iako topla,ne mogu da padam medju vama.To je rekla.Samo je ti nisi slushala.Nisi je chula…
Ti si ochima slushala moje misli,a usnama gledala moju dushu.I govorila mi rukama da me volish.Da sam ja taj.Da sam ja onaj,koga zhelish zauvek pored sebe.
Ja sam to znao.Dok sam ti shaputao,ono shto sam osecao,vetar je doneo moje rechi iz proshlosti,koje sam chuvao samo za tebe.A kishu je poslao,negde daleko.Prestala je da pada.Nestala…
I sada se pojavljuje,kao nezvani gost.Sada kad joj vreme nije.Kada ne treba da pada i da nas razdvaja.Hoce li biti i grmljavine?Hoce li antichki Bog groma Perun,dati sebi za pravo,da postoji,da baca munje kroz ovu hladnu noc?Hoce li on da se umesha sada,kada je vreme njegovog kraljevanja,davno proshlo?Kada je zaboravljen od onih,koji su ga stvorili,njemu se molili…
Mislim da nece.Nema on tu shta da trazhi.A nema ni kisha shta da trazhi.Ona to zna,ali se i dalje koprca,kao riba na suvom.Kao,ostala bi josh malo.Ali…Eno…
Nashe Sunce sa zapada svice,i rasteruje mrachne oblake,koji ovu kishu donose.Ova kisha odlazi u buducnost,da se vishe nikad ne vrati.Vishe nikada,nece stati izmedju nas,jer nasha ljubav je jacha i od same sudbine.Nasha ljubav traje i ponovo ti kazhem da te volim.
Ne da bi to chula kisha,Perun,ili vetar.Vec,zato shto je to tako i nikako drugachije.Zato shto te moje rechi chine senku,koju nashe Sunce upravo donosi…
WuYah…
The Last Shall Be First…
