Gledam,kao da zamishljam…Mislim…Osecam…
Taj udarac,najjachi…U srce.Ta jaka,najjacha Pesnica Zhivota,kao niodkuda…Ili od nekuda…
Ustremila se je na moje srce,udarila,jako,najjache!
Ne znam samo,kako sam na nogama ostao,kako sam ostao da postojim,kako nisam nestao…Pesnica najjachih osecanja,bash u moje srce,bash kao iz vedra neba…Kao grom!Kao da je Perun poslao svoj najjachi grom,grom gneva,zato shto u njega ne verujem…Da me kazni,da osetim,da znam,shta je verovanje,shta znachi Grom Sudbine!
Izgubio sam vid…Zaboravio da dishem,da osecam,da znam,da ne znam…Upitah sebe,u delicu sekunde,gde sam,ko sam,shta sam…Shta se je desilo,zashto sada…Nisam se nadao,gard nisam drzhao.Puklo je!Um mi se zamutio,misli sam izgubio.Ne chujem.Jedva gledam!Samo vidim,kao da chujem rechi najtezhe,rechi nove…Rechi koje nisam nikada chuo,video,osetio…Rechi zapisane!Rechi koje kao da kazhu…Bori se!
Osecam…Ne znam shta osecam,dushu ne chujem.U grudima pritisak,telom struji neka jaka energija,kao od samog Boga poslata.Ne vidim svoj odraz u ogledalu snova.Ne znam ko sam,zashto bash ja,zashto bash sada…
Chujem…Samo to…Srce krvari,polagano popushta.Popushta polako,da pritisak izadje napolje,da ne bi prslo,eksplodiralo…Da ostanem,da ne nestanem…Nikako…Sad ne!Nikako sada,kada za to vreme nije.Zashto nisam ranije nestao,otishao,prestao…Ne sada…Sad nije vreme…Moram ostati!
U znanju zhiveti!
Tresem se…Ne vidim…Ne mogu Katanu da dohvatim,da se sa sudbinom izborim,pobedim,odem,nestanem…Ruke ne osecam…Vezan sam…Noge ne vidim,ne mogu da krenem,ne mogu da stanem,da bezhim,da se branim…Da napadnem!Da nestanem!Ne…Nikako!
U glavi mi bruji,misli su mi se smrzle,rechi nestale,ochi sklopljene…Borim se…Sa samim sobom,protiv samog sebe,za samog sebe…
Tutnji…Ne chujem misli,ne vidim rechi,ne osecam,ono shto osecam…Kao da mi kroz glavu prolaze sve konjice iz proshlosti,koje su za jednu stvar umrle,koje su verovale,za pravdu se borile…
Neka muzika…Neka muzika nejasna,nepoznata,jaka,kao da kazhe…Gledaj…Vidi…Chuj…Znaj!
Zapamti i uvek znaj,kako je kad chovek oseti,sazna,nikad ne zaboravi…Kako udara Pesnica Sudbine,u trenutku postanka…Kako otvara ochi,kako pokazuje…Tamo…Tamo je…Nikad ne zaboravi!
Krv mi se ledi..Tresem se…Drhtim…Oko mene,sve crveno…Ne stojim…Ne sedim…Ne znam…Kao da lebdim…Poleteo sam…Boli…Jako boli…Slatka bol jaka,crvena,otrovna…Srce mi se skuplja,stezhem zube,borim se,ne zhelim da nestanem…Ne znam gde sam…Kao Sunce u sumraku,polako nestajem…
Davim se u moru misli,vracam se,izranjam,da udahnem dah zhivota,da ponovo vidim,osetim…Ochi shirom otvorene,na put zhivota vracam se.I dalje ne znam shta me je snashlo,dok se kao azilant svojoj zemlji,opet,radujem…
Pesnicu sudbine gledam pravo u ochi,kao da zhelim,da ponovu udari,da me baci,da mi sve kosti polomi!Da josh jednom osetim tu bol,jaku,otrovnu,slatku…Jer sada sam spreman,sada znam…
Sada mi je sve jasno!
Kao shto je Nebu jasna Zemlja,tako je meni jasna sudbina.Crvena.Najjacha…
Sada znam shta znachi prezhiveti najjachu Pesnicu Sudbine…Znam shta je zhivot,a ne naziva se zhivotom!Znam shta je bol nad bolima,Kraljica Misli i Osecanja…Znam kako udara,kako puca… Crvena Pesnica…Jaka,najjacha,najsladja,bolna,otrovna… Najotrovnija!
Sada znam shta je,Pesnica Ljubavi…
WuYah…
The Last Shall Be First…
