Život....

koji sam ostavila - čeka me.... Vreme kao da je stalo,kao da se ništa nije promenilo - sem datuma na novinama....

Juče mi je toliko bilo teško otići iz,a tako lako doći - u Radničku....  Videti ljude koje sam smatrala prijateljima,videti prijatelje,videti neprijatelje... Neka tuga mi se nagomilala... Pre neki dan koleginica me zvala da dođem po svoju knjigu - jedinu uspomenu od moje Lidije koju imam.... Vratila je Ana.... I vratila se Ana u Gušti mora.... A ja ? Ja se nisam vratila..... I ne znam - hoću li ikada.... Gledam niz moju ulicu.... Našu ulicu - Radničku i suza kliznu....Moji momci nisu naravno tu....Negde po Srbiji su.... I sve je isto - samo mene nema....

Ne mogu vam opisati tu bol,patnju.... A morala sam da odem....Valjda da vidim - sveta ,da shvatim da nije bolji i da želim da se vratim.... Znam da sam samo tamo srećna...Tamo sam ja ja .... Svoja na svome....I znam da ću se vratiti nekad,nekako,negde.... 

Nisam svratila ni do Srđana,jer mislim da bi me to dotuklo u momentu.... Boban je prošao pored mene.... Kao stranac....Bez loših reči,bez pogleda,bez ičega...Kao stranac... Kako mi je?Sada svejedno....Pre godinu dana bi patila i bolelo bi me - a sada sam totalno ravnodušna....Na kraju krajeva - znam da ako budu želeli da me prime i ako budem trebala - on neće moći da odluči ništa.... Možda samo da ne pripadnem u njegovu radnu grupu.... Tj.,meni neće biti šef.... 

Koleginici nisam rekla da sam se sećala svog prvog susreta sa Slobom....Potresla bi se.... Ne treba joj to.... 

Ipak,saznala sam i nešto što mi nije drago....I nisam mu mogla reći za Miloša...Jednostavno - ni ne znam šta će biti sa Milošem i oće li ikada i biti nešto,ali moja osećanja prema tom mladiću (kog sam u Radničkoj videla) davno su prestala,a videla sam da on se još nada.... Žao mi je što srcu čovek ne može da naredi.... Skoro da je savršen.... Ali,odavno ga ne volim.... 

Jednostavno - njemu i još nekima se ne mogu vratiti .... 

A u Radničku znam da ću se vratiti.... Tamo sam i ostala.... Tamo je moj ŽIVOT .....