Drugo zlatno doba

AleXandar Lambros

Završetak ikonoboračke krize označio je prekretnicu i nov polet ukulturnom razvitku Vizantije. Nakon dugog perioda unutrašnjih previranja i razračunavanja sa islamskim Istokom i romano-germanskim Zapadom, Vizantija je ušla u period relativne političke stabilnosti u kome su do punog izražaja došle njene osobine kao carstva grčko-hrišćanske kulture. Bilo je to i doba u kome je raskid Carigrada i Rima bio konačan i, vreme će pokazati, neopoziv. 

 

Друго златно доба - IX - XII век

Владари Македонске династије (посебно Василије II), током деветог и десетог века значајно су поправили војнополитичку позицију царства и та стабилност одразила се и на културну политику династије. Често се византијска уметност из доба владара Македонске династије у литератури назива и македонском ренесансом. Македонску династију је на престолу крајем XI века сменила династија Комнина у деликатном тренутку првих жестоких турских напада на малоазијске територије царевине. Комнини су, међутим, повратили стабилност држави и током XII века способни владари ове династије не само да су финансијски опоравили царство већ су били и велики покровитељи уметности.

Свакако би преглед овог, за византијску културу, полетног периода требало започети освртом на њену интензивну градитељску делатност. Тип цркве централне основе са куполом чије смо архитектонско решење виђали у мартиријумима и крстионицама рановизантијске ере, монументалну верзију у Јустинијановој светој Софији и разне прелазне и експерименталне облике у доба кризе, коначно се искристалисао у довршен и целовит тип крајем IX века. Цркве основе такозваног уписаног крста (крст једнаких кракова који је "затворен" у један правоугаоник основе; четири угаона простора између кракова крста остају нижи, те је тиме распоред крста истакнут само у крововима а у средини, на пресеку кровних кракова крста, увек се подиже купола), из средњег и позног периода византијске историје, остала је, у оквиру европског градитељског наслеђа, синоним за византијску архитектуру у целини. Овом препознатљивом визуелном идентитету допринела је и јединствена спољна декорација - маштовито и разиграно комбиновање опеке, камена и дебелих спојница малтера са, на појединим споменицима, плитким рељефним орнаментом. За праву родоначелницу овог типа цркава узима се Нова црква Василија I Македонца, освећена у Цариграду 880. године али, нажалост, несачувана. Као архитектонски бисери тог времена у чијој се лепоти и данас може уживати, наводе се Осиос Лука у Фокиди, Неа Мони на Хиосу и црква манастира Дафни крај Атине. Најграндиозније архитектонско остварење из овог периода сачувано је, међутим, у Венецији. У питању је петокуполна црква светог Марка с краја XI века за коју се верује да је саграђена по узору на цариградске свете Апостоле још из доба Константина Великог.

Венеција није једина област на Западу која је била под јаким византијским културним утицајем. Нормански владари који су у то време држали Сицилију своје су задужбине листом украшавали раскошним византијским мозаицима (капела Палатина у Палерму, катедрале у Чефалу и Монреалу). Такође, ово је доба када под византијски културни утицај почињу да потпадају словенски народи које су покрстили грчки мисионари. Током векова они ће, полазећи од византијских узора, развити своје особене национале карактеристике.

 

 

Назив "ренесанса" који се понекад користи да се опише уметност у доба владара македонске династије највећим делом се односи на поновно оживљавање класичних мотива и облика, тенденција која је започела можда још у време иконоборачке кризе када је световна уметност добила на замаху. Довољно је погледати неку од илуминација из Париског псалтира из око 900. године и схватити обим повратка класичним уметничким вредностима. Псалмопевац Давид, смештен у пејзаж какав смо виђали на помпејским зидним сликама, неодољиво подсећа на грчког Орфеја који својом музиком опчињава читаву природу. Поред Давида се налазе чак и алегоријске фигуре (Мелодија, Одјек), које немају никакве везе са Библијом.

Тај, у неку руку, антикварски класицизам под Комнинима ће еволуирати у једну "хришћанскију" варијанту где ће класичне вредности доћи до изражаја не у форми већ у свом осећајном квалитету - узвишена и племенита патња бива приказана изразом лица и суздржаним гестовима, на начин близак уметности Грчке из V века пре нове ере, а који је ранохришћанској уметности био непознат. Можда најбоље примере овог осећајној хришћанског класицизма који ће касније у пуној мери бити развијену уметности средњевековног Запада, чувају мозаици у манастиру Дафне крај Атине из XI века и фреске светог Пантелејмона у македонском селу Нерези из друге половине XII века.

Кад се говори о Византији као чувару класичних вредности и мосту који је западну Европу у ренесанси спојио са класичном заоставштином у виду се имају овакви изузетни примерци.

 

 

 

 

 

- наставља се - 

1. Слављена и презрена

2. Рађање нове естетике

3. Тајна иконе