AleXandar Lambros
Završetak ikonoboračke krize označio je prekretnicu i nov polet ukulturnom razvitku Vizantije. Nakon dugog perioda unutrašnjih previranja i razračunavanja sa islamskim Istokom i romano-germanskim Zapadom, Vizantija je ušla u period relativne političke stabilnosti u kome su do punog izražaja došle njene osobine kao carstva grčko-hrišćanske kulture. Bilo je to i doba u kome je raskid Carigrada i Rima bio konačan i, vreme će pokazati, neopoziv.
Друго златно доба - IX - XII век
Владари Македонске династије (посебно Василије II), током деветог и десетог века значајно су поправили војнополитичку позицију царства и та стабилност одразила се и на културну политику династије. Често се византијска уметност из доба владара Македонске династије у литератури назива и македонском ренесансом. Македонску династију је на престолу крајем XI века сменила династија Комнина у деликатном тренутку првих жестоких турских напада на малоазијске територије царевине. Комнини су, међутим, повратили стабилност држави и током XII века способни владари ове династије не само да су финансијски опоравили царство већ су били и велики покровитељи уметности.
Назив "ренесанса" који се понекад користи да се опише уметност у доба владара македонске династије највећим делом се односи на поновно оживљавање класичних мотива и облика, тенденција која је започела можда још у време иконоборачке кризе када је световна уметност добила на замаху. Довољно је погледати неку од илуминација из Париског псалтира из око 900. године и схватити обим повратка класичним уметничким вредностима. Псалмопевац Давид, смештен у пејзаж какав смо виђали на помпејским зидним сликама, неодољиво подсећа на грчког Орфеја који својом музиком опчињава читаву природу. Поред Давида се налазе чак и алегоријске фигуре (Мелодија, Одјек), које немају никакве везе са Библијом.
Тај, у неку руку, антикварски класицизам под Комнинима ће еволуирати у једну "хришћанскију" варијанту где ће класичне вредности доћи до изражаја не у форми већ у свом осећајном квалитету - узвишена и племенита патња бива приказана изразом лица и суздржаним гестовима, на начин близак уметности Грчке из V века пре нове ере, а који је ранохришћанској уметности био непознат. Можда најбоље примере овог осећајној хришћанског класицизма који ће касније у пуној мери бити развијену уметности средњевековног Запада, чувају мозаици у манастиру Дафне крај Атине из XI века и фреске светог Пантелејмона у македонском селу Нерези из друге половине XII века.
- наставља се -
3. Тајна иконе