Umetnost

Drugo zlatno doba

alexlambros RSS / 07.10.2009. u 23:18

AleXandar Lambros

Završetak ikonoboračke krize označio je prekretnicu i nov polet ukulturnom razvitku Vizantije. Nakon dugog perioda unutrašnjih previranja i razračunavanja sa islamskim Istokom i romano-germanskim Zapadom, Vizantija je ušla u period relativne političke stabilnosti u kome su do punog izražaja došle njene osobine kao carstva grčko-hrišćanske kulture. Bilo je to i doba u kome je raskid Carigrada i Rima bio konačan i, vreme će pokazati, neopoziv. 

 

Друго златно доба - IX - XII век

Владари Македонске династије (посебно Василије II), током деветог и десетог века значајно су поправили војнополитичку позицију царства и та стабилност одразила се и на културну политику династије. Често се византијска уметност из доба владара Македонске династије у литератури назива и македонском ренесансом. Македонску династију је на престолу крајем XI века сменила династија Комнина у деликатном тренутку првих жестоких турских напада на малоазијске територије царевине. Комнини су, међутим, повратили стабилност држави и током XII века способни владари ове династије не само да су финансијски опоравили царство већ су били и велики покровитељи уметности.

Дафни
Дафни
Свакако би преглед овог, за византијску културу, полетног периода требало започети освртом на њену интензивну градитељску делатност. Тип цркве централне основе са куполом чије смо архитектонско решење виђали у мартиријумима и крстионицама рановизантијске ере, монументалну верзију у Јустинијановој светој Софији и разне прелазне и експерименталне облике у доба кризе, коначно се искристалисао у довршен и целовит тип крајем IX века. Цркве основе такозваног уписаног крста (крст једнаких кракова који је "затворен" у један правоугаоник основе; четири угаона простора између кракова крста остају нижи, те је тиме распоред крста истакнут само у крововима а у средини, на пресеку кровних кракова крста, увек се подиже купола), из средњег и позног периода византијске историје, остала је, у оквиру европског градитељског наслеђа, синоним за византијску архитектуру у целини. Овом препознатљивом визуелном идентитету допринела је и јединствена спољна декорација - маштовито и разиграно комбиновање опеке, камена и дебелих спојница малтера са, на појединим споменицима, плитким рељефним орнаментом. За праву родоначелницу овог типа цркава узима се Нова црква Василија I Македонца, освећена у Цариграду 880. године али, нажалост, несачувана. Као архитектонски бисери тог времена у чијој се лепоти и данас може уживати, наводе се Осиос Лука у Фокиди, Неа Мони на Хиосу и црква манастира Дафни крај Атине. Најграндиозније архитектонско остварење из овог периода сачувано је, међутим, у Венецији. У питању је петокуполна црква светог Марка с краја XI века за коју се верује да је саграђена по узору на цариградске свете Апостоле још из доба Константина Великог.

мозаици из Монреала
мозаици из Монреала
Венеција није једина област на Западу која је била под јаким византијским културним утицајем. Нормански владари који су у то време држали Сицилију своје су задужбине листом украшавали раскошним византијским мозаицима (капела Палатина у Палерму, катедрале у Чефалу и Монреалу). Такође, ово је доба када под византијски културни утицај почињу да потпадају словенски народи које су покрстили грчки мисионари. Током векова они ће, полазећи од византијских узора, развити своје особене национале карактеристике.

 

 

Давид из париског псалтира
Давид из париског псалтира
Назив "ренесанса" који се понекад користи да се опише уметност у доба владара македонске династије највећим делом се односи на поновно оживљавање класичних мотива и облика, тенденција која је започела можда још у време иконоборачке кризе када је световна уметност добила на замаху. Довољно је погледати неку од илуминација из Париског псалтира из око 900. године и схватити обим повратка класичним уметничким вредностима. Псалмопевац Давид, смештен у пејзаж какав смо виђали на помпејским зидним сликама, неодољиво подсећа на грчког Орфеја који својом музиком опчињава читаву природу. Поред Давида се налазе чак и алегоријске фигуре (Мелодија, Одјек), које немају никакве везе са Библијом.

Тај, у неку руку, антикварски класицизам под Комнинима ће еволуирати у једну "хришћанскију" варијанту где ће класичне вредности доћи до изражаја не у форми већ у свом осећајном квалитету - узвишена и племенита патња бива приказана изразом лица и суздржаним гестовима, на начин близак уметности Грчке из V века пре нове ере, а који је ранохришћанској уметности био непознат. Можда најбоље примере овог осећајној хришћанског класицизма који ће касније у пуној мери бити развијену уметности средњевековног Запада, чувају мозаици у манастиру Дафне крај Атине из XI века и фреске светог Пантелејмона у македонском селу Нерези из друге половине XII века.

Оплакивање Христа, Нерези
Оплакивање Христа, Нерези
Кад се говори о Византији као чувару класичних вредности и мосту који је западну Европу у ренесанси спојио са класичном заоставштином у виду се имају овакви изузетни примерци.

 

 

 

 

 

- наставља се - 

1. Слављена и презрена

2. Рађање нове естетике

3. Тајна иконе

 

уписани крст, основа и пресек
уписани крст, основа и пресек

 

 

Atačmenti



Komentari (8)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

mirjana_kovacevic mirjana_kovacevic 01:51 08.10.2009

:)

Ovaj mozaik iz Monreala je stvarno neverovatan tj cela unutrasnjost -to videh uzivo...
background noise background noise 20:31 08.10.2009

Kako ti ovo pises

A mi citamo, tako se menja itinerer putovanja koje planiramo.

Carigrad ostaje, ponovo se kombinuju destinacije u Grckoj ( ali za neku malo dalju buducnost ) i intenzivno skraba po karti severne Italije.



bookbinder bookbinder 03:42 09.10.2009

Hvala!

E,

Ja samo da pohvalim ceo serijal i dam podrsku!

Super su tekstovi, to sto nema puno komentara ne znaci da ih ljudi ne citaju. Nego nemamo vremena da pisemo komentare. Sto rece background noise, apdejtujemo itinerer putovanja, nema se vremena...

Ali da ne ostane bez "pravog" komentara, evo da kazem par reci... Meni je, kao nestrucnjaku, uvek bilo fascinantno da pokusam da sebi predstavim tu daleku (u vremenu) kulturu i da "ozivim" te ljude i to vreme. Par stvari mi je ostalo fascinantno.

Saznanje koliko je ideja Rima bila jaka u Vizantiji. I to ne samo kao ime, vec i politicki i, mozda i vise, u kulturnom i socioloskom smislu. Ne bih sad sirio pricu, nisam strucnjak i autor bloga je sigurno pozvaniji da o tome komentarise. Ali, zaista je fascinantno da, ne samo da su sami Vizantinci sebe smatrali Rimljanima, vec je i Mehmed Osvajac sebe smatrao rimskim carem, i tu titulu uzeo kao jednu od prvih. Ideja Rima kao svetskog carstva je bila tako jaka, cini se, da je i muslimanski osvajac prihvatio i svoju drzavu smatrao kao svetsko carstvo koje je osvajanjem Konstantinopolja najzad dobilo pravi legitimitet. Zapravo, stekao sam utisak da je osvajanjem Konstantinopolja Mehmed svoju tursku drzavu pretocio u (jedino legitimno) svetsko carstvo koje je napokon, nakon paganske i hriscanske faze, preslo u, za njega, finalnu pravovernu epohu. Uzgred, sam Grad nije zvanicno promenio ime u Istanbul do osnivanja republike, negde oko 1922. (ili tako nesto). A i ime Istanbul je grckog korena, "u/ka polisu", "u/ka Gradu"... (ili tako nesto, ne znam grcki )

U vezi sa idejom Rima, isto mi je bilo fascinantno da je rimski papa krunisao Karla za rimskog cara tek nakon sto se na vizantijskom (dakle, legitimno rimskom) prestolu nasla zena, carica Irina (cini mi se...). To je bio izgovor da rimsko (i.e. jedino legitimno svetsko) carstvo ima upraznjeni presto i da rimski patrijarh odredi vladaoca...

I jos jedna stvar. Nekako se stice utisak da se, iako je Vizantija karakterisana kao grcka i hriscanska kultura, grcki element svodi na pre svega jezik. Tako su i mene ucli u skoli: Arapi su preneli drevnu helensku kulturu i filozofiju na Zapad... Ali cinjenica je da je i Vizantija bila bitan cuvar helenske kulture. Zapravo, stekao sam utisak da su upravo vizantijski filozofi odgovorni za upoznavanje Zapada sa Platonom (dok su Arapi sa svoje strane preneli mahom Aristotela i njegov racionalizam; mada je i Aristotel bio "ziv" u Vizantiji - poslednji "vizantijski" patrijarh, i kasnije prvi carigradski patrijarh pod Mehmedom, Sholarije je bio, u velikoj meri, poklonik Aristotela).

U svakom slucaju, hvala i nastavi sa serijalom!!!
mariopan mariopan 09:04 09.10.2009

Re: Hvala!

Naravno da čitamo.

Samo komplimenti
NNN NNN 20:21 09.10.2009

Da se zahvalim na tekstovima



(pre par meseci sam te pitao da li ćeš da pišeš nešto ovako)
alexlambros alexlambros 23:12 09.10.2009

Re: Da se zahvalim na tekstovima

pre par meseci sam te pitao da li ćeš da pišeš nešto ovako


pa ja se bas pitao gde ste
NNN NNN 00:40 10.10.2009

Re: Da se zahvalim na tekstovima

Ne postižemo, a ionako mi je žena stručna za temu, ja samo kibicujem
ristomk ristomk 19:26 10.10.2009

Препорука и честитке

:)

Право је задовољство читати овакве текстове, и зато моја препорука. Историја која се учи у школи нам не даје ни приближно довољно информација о историји Европе и држава које су на нас имале највећи утицај. Тужно је колико просечан Србин мало зна о Византији и Отоманском царству, ако изузмемо ратове и сукобе које смо имали са њима.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana