Ako bi želeo da istražuje Afriku, španski moreplovac iz 15. veka bi se prvo otisnuo pravo ka zapadu. Posle nekog kraćeg vremena takve plovidbe, on bi odredio tačnu visinu zvezde Severnjače (Polaris) iznad horizonta na tom mestu, koristeći astrolab, a onda bi okrenuo brod i zaplovio na jug, držeći taj pravac sve dok ne bi video, sa leve strane broda, zapadnu obalu Afrike. Ploveći dalje ka jugu duž te obale, Severnjača bi mu se ukazivala sve niže na horizontu, sve dok ne bi sasvim zašla za horizont kada stigne do ekvatora. Tu bi naš moreplovac morao da stane jer je dalje putovanje na jug bilo nemoguće.
Jednostavno, nije bilo nikakvog fiksnog nebeskog repera, poput Severnjace, kojim bi se orijentisao dalje na otvorenom moru. Mogao je samo da okrene brod nazad, da plovi ka severu, i, kad dodje do mesta gde je Severnjača na istoj visini koju je na početku putovanja izmerio, okrene na istok i stigne u luku iz koje je pošao.
Ovaj način navigacije, koji se, u suštini, oslanjao samo na odredjivanje geografske širine pomoću poznatog repera, se odrazio i na preciznost geografskih karti koje su u to doba pomorci pravili. Mapa Afrike, koja datira iz 1554. godine, izgleda ovako:
Sve do ekvatora (otprilike na visini vrha katarke broda na slici), zapadna obala Afrike je detaljnije obradjena, ali teritorija subekvatorijalne Afrike je nesrazmerno mala i rekonstruisana je iz priča i legendi koje su putnici i moreplovci uz obalu prenosili. Tako, na primer, jedan deo nepoznate teritorije pokrivaju urodjenici Monoculi (Jednooki), dok je ostatak predstavljen papagajima i slonovima – nikakve kraljevine ili luke nisu označene. Za njih se naprosto nije tada znalo. (Afrika je oplovljena 1488. i u vreme pravljenja ove karte znalo se da je moguće morskim putem stići nazad do Egipta.)
Usavršavanjem navigacionih instrumenata (sekstant, oktant, itd.) odredjivanje geografske širine je postajalo preciznije i plovidba otvorenim morem se sve više razvijala. Medjutim, sve do 1750-ih nije postojao pouzdan metod za merenje geografske dužine. Geografska dužina odredjuje udaljenost u stepenima, na istok ili zapad, od nekog fiksnog položaja (meridijana) na Zemlji. Iz raznih istorijskih razloga, taj se položaj fiksira za meridijan koji prolazi kroz Grinič. Da bi precizno odredio svoj položaj na moru ili kopnu, čovek mora da zna istovremeno geografsku širinu i dužinu mesta na kome se nalazi. Tehnički, ovo se zove bikoordinatna mapa Zemlje (sadrži dve koordinate).
Istorija odredjivanja geografske dužine je fascinantna priča, sama za sebe, ali ja se na tome neću zadržavati. Dovoljno je reći da su moreplovci uvideli da je geografska dužina tesno povezana sa merenjem vremena, te je, razvojem pouzdanih hronometara, geografska dužina sve preciznije mogla da se odredi.
U principu, za merenje vremena, čovek može da koristi i svoj ‘’ugradjeni’’ biološki sat. Ako bi nekog iz Srbije, recimo, nekim volšebnim i brzim načinom, dok spava, prebacili u Njujork, on bi ustanovio, kada se probudi u svoje uobičajeno vreme, da se probudio oko 6 sati ranije po lokalnom vremenu – umesto da ustane u 6 izjutra, on je ustao u ponoć. Na osnovu toga bi odmah znao da je pomeren na zapad za četvrtinu dana, tj. njegova geografska dužina, u odnosu na početni položaj, je 90 stepeni. Ovakav način merenja vremena je, razume se, nepouzdan, i ljudima je bilo potrebno par hiljada godina tehnološkog razvoja da bi, uz pomoć satelita i GPS sistema, radara i telekomunikacija, navigacija danas postala laserski precizna. Savremeni čovek je ponosan na ovo svoje dostignuće i upotrebljava ga ne samo za navigaciju brodova, već i u vazduhoplovstvu, praćenju obeleženih životinja (kitova ili slonova, na primer) na kopnu ili moru, ili ptica u vazduhu.
Prateći tako putanje kretanja ptica selica, golubova, riba i kornjača, koje često prevaljuju planetarna rastojanja tokom svoje sezonske migracije, čovek je ubrzo uvideo da pred sobom ima bića koja se kroz prostor, kopneni, vodeni ili vazdušni, kreću sa lakoćom nekoga kome je navigacija ‘’druga priroda’’. One se kreću kroz prostor sa tolikom geografskom preciznošću da su stari polinežanski moreplovci često koristili pravac kretanja jata ptica u selidbi kao pouzdani orijentir na moru. Medjutim, uprkos svim današnjim znanjima o genetici, preciznim geografskim putanjama, feromonima, magnetnim poljima i anatomiji ovih životinja, danas se ne zna na koji način one uspevaju da postignu čuda navigacije o kakvim čovek samo može da sanja.
Ovo je, po mom mišljenju, jedan od najfascinantnijih nerešenih problema u savremenoj biologiji. Kako se životinje koje prevaljuju planetarna rastojanja prilikom migracija orijentišu u prostoru?
Postoji više pokušaja da se odgovori na ovo pitanje. Jedna od teza je da se ptice, golubovi na primer, orijentišu prema vizuelnim orijentirima na zemlji. Medjutim, golubovi sasvim lepo stignu do svog cilja i prilikom minimalne vidljivosti. U jednom eksperimentu, golubovima su stavljene ‘’naočari’’ koje su ograničavale vidljivost na svega 1 metar, i oni su ipak stigli tačno do svog cilja udaljenog 100km. Druga teza kaže da postoje ‘’mirisni markeri’’ na zemlji koje životinje prate. I ova teza je u nekim eksperimentima oborena. Ubrzo se medju istraživačima pojavila ideja da životinje koje se sele imaju bikoordinatnu mapu teritorije u svojoj svesti i da se po toj mapi kreću. One, dakle, imaju ugradjeno ‘’čulo’’ u sebi kojim odredjuju geografsku širinu i dužinu mesta na kome se nalaze i to porede sa lokacijom svog cilja! Njima svet, u izvesnom smislu, izgleda tako kao što izgleda jednom pilotu aviona. Ovaj, skoro neverovatan, zaključak se nekako sam nameće, nama ljudima.
Pokušavajući da ispitaju ovu ideju, ljudi su prvo špekulisali o tome kako ptica selica odredjuje geografsku širinu – to je, nama ljudima, videli smo, bio lakši problem. Orijentacija prema zvezdama je jedan mogući odgovor, ali on otpada ako uzmemo u obzir oblačnost koja redovno sreće ptice na svom putu. Zatim, upamtiti tačan položaj zvezda tokom leta zahteva vrstu dinamičke kalibracije koju, verujemo, ptice nemaju. Druga mogućnost je da ptice koriste polarizaciju svetlosti sunčevih zraka i time odredjuju pravac ka severu ili jugu. I ova mogućnost, medjutim, ima mana (oblačnost i slično). Najzad, nedavno se pojavila ideja da neke životinje (ptice, kornjače) imaju ‘’ugradjen’’ kompas na neki način kojim prate orijentaciju magnetnog polja Zemlje. Utvrdjeno je da u moždanom tkivu nekih ptica i kornjača postoji organski magnetit pomoću koga ove životinje ‘’vide’’ magnetno polje prostora u kome se nalaze. Štaviše, magnetita ima više nego što je potrebno za jedan dobar kompas. Ovo bi moglo da bude prihvatljivo objašnjenje za sposobnost ptica da se orijentišu u pravcu sever-jug. Dobro, možda je ovo zaista način na koji ptice i druge životinje odredjuju taj pravac, ali kako one mere geografsku širinu? Ona je, videli smo, povezana sa preciznim merenjem vremena, barem za nas, ljude.
U jednom eksperimentu od pre dve godine, ekipa ruskih i nemačkih naučnika je proučavala migraciju evropskog warblera (Acrocephalus scirpaceus) koji u proleće prevaljuje put od oko 1000km iz severne Evrope na severoistok u severni Sibir. Ptice su praćene tokom 3 godine i u eksperimentu su učestvovale 52 ptice. One su uhvaćene na svom putu i avionom prebačene na istok 1000km. Sve su, bez izuzetaka, kompenzovale za ovu promenu u geografskoj dužini i stigle do svog cilja bez većih problema. Detalji eksperimenta se mogu naći u radu A Long-Distance Avian Migrant Compensates for Longitudinal Displacement during Spring Migration. Ove ptice, dakle, imaju pouzdan način da odrede svoju geografsku dužinu na lokaciji na kojoj se nalaze. Sve zajedno, neke ptice imaju bikoordinatnu geomagnetsku mapu Zemlje pomoću koje se orijentišu.
Kako to ove ptice rade?
Za sada se pouzdan odgovor ne zna. Organski magnetit koji se nalazi kod nekih od ovih životinja je jedno moguće rešenje. Medjutim, da bi se precizno orijentisale, one moraju da budu u stanju da mere i jačinu i orijentaciju magnetnog polja Zemlje tokom svog leta. Sa dovoljnom količinom organskog magnetita one treba da su u stanju da za oko 4 sekunde integrišu senzorne podatke i detektuju promenu magnetskog polja od oko 1 nano Tesla, na fonu prirodnog magnetskog polja Zemlje koja prosečno iznosi oko 50000 nano Tesla. Štaviše, prirodno magnetsko polje Zemlje se povećava oko 5 nano Tesla po kilometru prilikom kretanja od ekvatora, što se prilikom leta mora uzeti u obzir. Magnetni pol Zemlje se takodje pomera, prosečno, izmedju 10 i 40 kilometara godišnje, pa je pticama koje lete blizu polova potrebno i ovo da uračunaju u svoj navigacioni sistem. Da li je magnetit istinsko objašnjenje za ovakav podvig, niko ne zna. Ovo je pitanje koje ostaje nerazrešena misterija do daljnjeg.
Jedino što se pouzdano zna je da se selice, i druge zivotinje, vekovima kreću globalnim planetarnim putanjama, da njima Zemlja izgleda sasvim drugačije nego nama, i da one imaju mnogo precizniju sliku Afrike, na primer, nego što su je ljudi do nedavno imali. I sigurno nikada nisu sretali Monokule, niti ispredali ptičije priče o njima.
Blogovi autora
- Kako je nastao krug dvojke? (396)
- Riznica igara (160)
- Under the volcano – izbori na Martiniku 1902. (161)
- Nobelova nagrada iz fizike za 2021. godinu (364)
- Fala Kurzu! (175)
- Vlaho (1855-1922) (117)
- Пропис или опис, питање је сад? (271)
- Умро је друг Тито! (1114)
- Ове улице знају моје кораке... (509)
- Under the volcano – izbori na Martiniku 1902. (96)
- John Horton Conway (26.12. 1937 – 11.04.2020) (156)
- Plus ça change plus c'est la même chose (367)
- 2020 (663)
- Грофовска књижевност – покушај једног упита (28)
- Vlada Petrić 1928-2019 (52)
- Hiroshima mon amour (507)
- Dark Lady (110)
- Kolacova pretpostavka (167)
- Big, really BIG (152)
- Filmičan (332)
Najnovije VIP blogeri
- Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан - Jolene
njanja_de.manccini - Dok su rakete krstarile nad Beogradom, tražeći svoje ciljeve
Vojislav Stojković
Najnovije blogeri
- DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović - Bebče siroče o tranzicionoj pravdi
Nebojša Milikić - DUB PUB:Dub From The 7th Sea
docsumann - DUB PUB: Bloody Red Blood
docsumann - DUB PUB: Ne želim da čekam voz koji neće doć'
docsumann
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Muzika (2)
- Hobi (2)
- Eksperimenti u blogovanju (2)
- Zabava (2)
- Moj grad (1)
- Gradjanske inicijative (1)
- Gost autor (1)
- Filozofija (1)
- Politika (1)
- Život (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org