Ja i Engleska XI - Prekomanda

Lepa stvar kada si u Engleskoj je što su sve oko tebe Englezi pa moraš da pričaš na engleskom. Mi baš nismo bili te sreće ali smo svi mnogo bolje govorili engleski nego kad smo došli. Nemaš mnogo izbora moraš da govoriš ili da mlatiš rukama, pa ko te razume razume te. Oni što slabije vladaju i mimikom i gestikulacijom su srkoz najebali mada je bilo i takvih. Ajde što su dolazili ljudi koji reč engleskog ne razumeju da rade kao radnici prostaci, odnosno picker-i, nego se sada sa zakašnjenjem pojavila i jedna supervizorka iz Ukrajine koja pojma nema ni jednu reč da prozbori na engleskom. Ovo joj je bila već treća ili četvrta sezona da dolazi na istu ovu farmu da radi kao supervizor. Kad sam to čuo pa meni je bilo došlo da joj na ruskom kažem da je guska bre. Znaš da ćeš i sledeće godine da dožeš opet ovamo i u međuvremenu ni jednu jedinu reč nisi progovorila ni naučila. No comment. Što bi reko moj stric dobar ovaj engleski samo me mnogo posle ruke bole kad malo duže pričam. Tako je i ova snajka, međutim to što je ona radila uopšte mi se nije sviđalo, ona nastavi da ti nešto priča na ruskom i da ti objašnjava iako ti možda ne znaš ruski. S obzirom da sam samo ja znao ruski ostali su kuburili sa njom, manje ili više. Najviše problema je imao Krema, on se i ovako mnogo zezao a supervizorke su mislile da se nešto zeza na njihov račun pa su i one njega zezale iz predostrožnosti. Sa svim drugim je i mogao da se objasni ali sa ovom snjakom nikako, a i kako bi uostalom. Onda sam ja upao tu kod Kreme da mu održim udarni kurs ruskog i da mu kažem kako da kaže da ne razume ruski, jer ne može drugačije da se izađe na kraj sa ovom lujkom.
Ja:"Pazi Kremo, vrlo je prosto, kaži samo, ja nje panjimaju pa ruski." (Zbog publike koja ne razume ruski i ruska slova, napisao sam kako Vuk Karadžić zapoveda)
Krema:"Aha, znači, nje panjimaem."
Ja:"Ne bre nje panjimaem, nego nje panjimaju! Si razumeo? "
Krema:"Ma jesam bre, šta ti je, nje panjimaju."
Ja:"Ok, to je to, samo joj to kaži pa će valjda da se zamisli malo bar."
Sledećeg dana Krema je jedva čekao da otkači ovu snajku što se kako mi to lokalno kažemo napovrzla na njega. Ja sam se bar nadao da hoće. U svakom slučaju igrom slučaja ja sam bio tu kada je snajka ponovo nešto krenula da drnda i to toliko brzo da sam je ja jedva pohvatao šta hoće. Krema je već kao iz puške izbacio dobro poznatu rečenicu.
Krema:"Ama bre, nje panjimaem!"
Ja sam krenuo da se smejem jer nije bilo opet u prvom licu ali nema veze, smejao sam se na ono "ama bre". Supervizorka se nije dala pokolebati, stavila je ruke na kukove i napravila svim muškarcima dobro poznatu Ф pozu, počela da klima glavom levo desno kao da nešto ne odobrava i odsečno rekla.
Supervizorka:"Aaaaaaaaa, panjimaes, panjimaes (razumeš, razumeš)."
Ja sam zinuo da se smejem, Krema se nervira kako neko može da bude toliko glup, a supervizorka nastavlja dalje da trli nešto na ruskom. Šta da radiš umesto da guski kažeš da ne znaš ruski ona je sada utripovala potpuno suprotno.
Lepa stvar koja ne znam baš da li se praktikuje i na drugim farmama su jednodnevni izleti. Bilo je dosta toga na repertoaru. Prva meta naravno je bilo London koji je samo šezdesetak kilometara od nas, ali opet ne možeš da uđeš u isti i da izađeš a da ne izgubiš deo jedan dan, tolika je gužva i opšti haos. Mi od Londona ništa nismo ni videli, išli smo metroom tako da smo samo videli rupe gde ljudi ulaze i izlaze i toliko. Izlet je zakazan za jednu subotu kada je gazda rešio da onima koji hoće da idu i vide London da slobodan dan, pošto je imalo manje posla. Nisu svi hteli da idu da vide isti, neki jer su već bili, neki jer su štedeli pare, kako god da bude mi smo se prvi prijavili tamo da zauzmemo mesto.
Jedva smo dočekali tu subotu. Nacrtali smo se sabajle ispred autobusa i čekali da vozač dune u pištaljku i time označi polazak. Polako smo se ukrcali i jedan autobus pickera je krenuo u izvidnicu u taj London. Iako je samo šesdesetak kilometara udaljena farma, do Londona se putuje poprilično. Predgrađa su velika a saobraćaj u kolapsu. Ne znam da li su zbog toga uveli da se vozi pogrešnom stranom, kako bi se izbegla prevelika gužva iz suprotnog pravca. Sada nam je zastupljenost bolja. S obzirom da su sve ostali Ukrajinci (i Ukrajinke) sada činimo 10% posade. U Londonu nije bilo ničeg organizovanog, tako da smo imali samo prevoz. U autobusu pošto put traje, vozač je pustio film tako da smo bili počašćeni Flashdance-om. Već sam ga gledao par puta ali nema veze ionako odavno ništa na TV-u nisam gledao. Evroptsko prvenstvo u fudbalu se završilo pa je moglo da se gleda i nešto što nije fudbal na ona naša četiri kanala na koja smo bili pretplaćeni. Samo što posle branja jagoda celog dana, nikom nije bilo do toga. Prolazimo kroz neka predgrađa, jedan deo meni izgleda kao Harlem. Ništa se ne beli uopšte. Nema da vidiš velog čoveka. Sledeći kvart pored ovog samo izbijaju ljudi sa turbanima i njih ima ko pleve. Znam da je Indija bila engleska kolonija ali po ovome što vidim ovde ni Indusi nisu ostali dužni, okupirali su poprilično parče Londona.
Autobus se parkirao baš ispred parlamenta u Londonu, tu je i Big Ben i London eye sve u krugu od par stotina metara. Komanda je pala, povratak u 17h, tako da svi moramo tada da budemo tu. Imamo nekoliko sati da razgledamo London. Pošto pojma nemamo gde da idemo ja koji sam već počeo poprilično da komandujem za sve i svašta, pa me je Srebrenko nazvao veliki poglavica, pazarim kartu Londona. Nalazim mesto gde smo sada i na koju stranu bi bilo dobro da se ide. Nalazimo Trafalgar skver ili trg i rešavamo da zapucamo tamo, ionako je blizu. Na putu zevamo u desetine bronzanih statua britanskih generala. Svi su oni poznati po nečemu. S obzirom da su ovi indijanci u čiju smo zemlju došli okoreli imperijalisti, pretpostavljam da je većina njih osvojila nešto za njeno veličanstvo kraljicu, koja po meni da je stvarno toliko pametna ne bi krala od drugih nego bi naučila kako se bogatstvo stiče na pošten način.
Na Trafalgaru smo zatekli samo ogromnu gomilu  razularene omladine koja se vuče na dupetu po zemlji. To je jedna stvar koja prvo pada u oči kada se kroči bilo gde gde ima više ljudi i gde se čeka nešto ili se prosto bleji kao ovde. Na železničkoj stanici ponekad bukavlno preskačeš neke indijance koji spavaju po zemlji. Slikamo se nekoliko puta i rešavamo gde ćemo dalje da bežimo. I dalje pojma nemamo gde da idemo pa se rešavamo da idemo u čuveni Oxford street. Tamo ima svašta da se vidi a osim toga to je i jedan od najpoznatijih delova Londona za shopping. Usput svraćam u jednu knjižaru koja prodaje polovne knjige. Opet sam zaglavio sa knjigama. Izbor je prevelik a vremena je premalo. Od svih knjiga koje sam pogledao pazario sam samo Colins-ov englesko-engleski rečmnik za napredne "učenjake". Sad sam bre advanced learner nema zajebancije. Pazario sam ga upola cene a više puta jeftinije nego kod nas. Krećem bolje odatle jer sada u kampu nemam Albanaca kojima mogu da uvalim deset kila knjiga koje realno nemam gde tako da sam sada bio karakter.
Lepa stvar kod Engleza je da su svesni svoje naopakosti pa izlaze u susret ovima drugima, kako stari ljudi kod mene kažu naposlenima. Na svakom pešačkom prelazu piše na asfaltu pogledaj desno, tako da znaš da kola ne dolaze iz pravca iz kog ti očekuješ. Ja sam se i posle par meseci opet često zeznuo kad prelazim ulicu pa iz predostrožnosti gledaš na sve strane. Oxford street je ogromna ulica u samom centru Londona. Toliko je velika gužva da to ne moze da se opiše. Ljudi  sa svih strana u rekama prolaze oko tebe, pored tebe i na kraju preko tebe.
Na samom ulasku u Oxford street (tu gde smo mi ušli) se nalazi ogromna prodavnica sportske opreme. Svako ulazi da pogleda po nešto a naravno i ja. Ja imam duplo više razloga da gledam nego bilo ko drugi. Kući mi je devojka koja nema šta da obuče. Bar imam sreće pa nije stonoga tako da nije nešto luda za cipelama. Tu svako pazari neke sitnice, još uvek nešto štedimo, mada ja baš i ne štedim nešto. Ako se pogleda jedino što ne trošim više nego što zarađujem kao što je slučaj sa 90% stnanovništva u Srbiji. Svako od nas je nešto jurio i tražio. Ja sam zevao gde ima Amazon-ova knjižara da konačno pazarim nešto od stručnih knjiga koje tada nisu mogle da se naruče i stignu u našu matičnu banana republiku. Krema je kao vrstan poznavalac mobilnih telefona i svih njegovih funkcija (čak i onih za koje sam proizvođač ne zna) gledao kako da postane vlasnih SIM kartica svih operatera u Engleskoj. Panta je još uvekl na stand by jer štedi pare za sve i svašta. Miki i Srebrenko ne gledaju ništa posebno ali zato Miki ne propušta priliku da zaviri u najnovija dostignuća na polju seksualnih pomagala po obližnjim sex shopovima.
Na ulazu u veliku muzičku Virgin radnju neko me hvata za ruku sa leđa. Mahinalno se brzo okrećem spreman da reagujem, ili da bijem ili da bežim, na moju sreću to je bio samo jedan Ukrajinac kome naravno opet treba prevodilac. Ni u ovolikom Londonu ne može čovek da se sakrije od jednog autobusa Ukrajinaca. Šta da se radi, ne možeš da odbiješ čoveka, opet ista priča, milion različitih paketa i opcija. Čini mi se da posle toliko prevođenja istih stvari mogu bez problema da se zaposlim kao prodavac paketa za mobilne telefone. Sve sam naučio. Ko zna možda će to da bude bolja opcija nego da se vraćam nazad u otadžbinu da nastavljam da studiram na onom žnj fakultetu, koji se vodi kao istureno odeljenje Poljoprivrednog fakuleta u Prokuplju, užas.
Tih nekoliko sati su nam projurili tako brzo da je vreme da se pakujemo i jurimo nazad do parlamenta proletelo. Krema međutim nije hteo da ide dok se ne slika sa statuom Fradija Merkjurija. Ne mogu da ga krivim, tako nešto se ne propušta. U tom trenutku je samo Miki imao kasvetan foto aparat koji je tu pazario. FUJI Finepix nesto. Ja sam za tu posebnu priliku pazario aparat za jednokratnu upotrebu pa sam i ja škljocao na sve što je bilo interesantno. Šta da se radi nisam našao ništa adekvatno pa nisam ni pazario ni imao ništa tada, ali to će uskoro da se promeni. Vraćamo se nazad do autobusa ne sa toliko slika znamenitosti Londona koliko sa kesama raznoraznih gluposti, garderobe i obuće. Neverovtna stvar, da patike Adidas, Nike i mnoge druge koštaju od 20 funti pa naviše. Ja pitam prodavca zašto to košta 20 funti a on kaže da je to prošlogodišnji model i da je zato cena toliko niska. Mislim se ja, j... mi se baš za to što je prošlogodišnji model. Ako mi se to sviđa što se mene tiče može da bude i model iz '45 koji je Staljin zaplenio od Adidasa kada je umarširao u Berlin. To će kod nas ionako da bude model za sledeću godinu čak, a ne za ovu. Šta da kažem uvek sam išao korak ispred svog vremena.
Dolazimo ispred autobusa nešto pre vozača i čekamo da dođemo kući da proverimo plen nabavljen u Londonu. Kao u crtaću sa Paja Patkom:"... Lovci se uveče vraćaju kući, ali ne bez ožiljaka, ne bez rana, i ne bez ulova. Mešo na štolu...." Ovde nije bilo ožiljaka i rana, osim onih na bankovnim karticama, ali je ulova bilo i previše. Pošto je nas petorica u bermudanu nemamo baš mesta gde da stavljamo ovo što smo pazarili. Ja i Srebrenko imamo sreće pa nam je ležaj šupalj a daska ispod dušeka se skida tako da smo tu odavno počeli da taložimo stvari. Ja više ne smem ni da pogledam šta sve imam tamo do sada, jer imam da se šlogiram. Treba to da se odnese kući nekako. Najviše je garderobe za ženu koja ni dan danas nema šta da obuče. Nekad dobiješ a nekad i izgubiš. Polako se pakujemo u autobus i već razmišljamo o novom radnom danu. Brzo je prošao ovaj. Srećom za nas sutra je nedelja pa ćemo da gluvarimo po kampu sa mobilnim telehonom prikačenim telefonom za usi. Ja ne znam za ostale ali meni se desavalo da i dva puta nedeljom punim mobilni telefon. Tada je jeftinija tarifa za razgovbore sa Srbijom a ja imam oko dva sata razgovora tako mi se ponekad činilo da će mozak da mi se istopi od tolikog zračenja.
Na bojnom polju ništa novo. Tačnije skoro ništa novo. KJedong od sledećih radnih dana pred kraj radnog vremena spremamo se za putešestvije nazad u kamp. U tom trenutku ispred autobusa Ela, glavna supervizorka pita hoće li neko da radi na tunelima jer sada treba da se skidaju šipke na tom polju. Čisto da malo opišem dotičan posao evo o čemu se radi. Šipke za plastenike u obliku lukova se stavljaju na delove koji liče na slovo Y i koji ide u zemlju, tačnije koji se šrafi u zemlju jer ima spiralu na vrhu kao burgija. Takve šipke idu na otprilike dva metra odstojanja jedna od druge a deo koji se "šrafi u zemlju ide od 50-80cm u zemlju. Po mojoj proceni izrađene su od neke legure slične dural-aluminijumu samo što je još nešto čvršća i teža ali je isto tako meka. Kada se te šipke stavljaju moraju da se napnu, posle preko toga ide najlon koji se vezuje konopcima i koji pritiska te šipke, posle nekoliko meseci i n hiljada litara kišnice preko svega toga, te šipke su se bukvalno zavarile jedna za drugu. Po nekoj mojoj slobodnoj proceni, vađenje jedne takve šipke je najmanje kao podizanje jednog džaka cementa. Naravno imalo je i onih koje se lako vade ali i onih kog kojih si dušu ispuštao. Ela pita niko se ne javlja. Pošto je "dobra" sa mnom pita mene direktno.
Ela:"Hoćeš li ti da radiš to ?"
Ja ionako pojma nemam šta je to tačno ali vidim da ovi koji možda znaju neće to da rade, pa pretpostavljam da je nešto zeznuto. Mislim se bre, od ovih jagoda mi se govna jedu više. Idem da radim pa šta god da je.
Ja:"Hoću."
Ela:"Ok, ti onda ostaješ sa Pavelom ostali idu u bus. Grejem će sada da dođe."
Pavel Saba je Poljak nešto manji od mene ali jak kao zemlja i isto tako bere jagode. Jedan je od najboljih. S obzirom da ovde ništa ne beremo drago mi je da ću da radim sa njim. Ovde ti mozak ne treba samo konjska snaga. Tačnije što više njih. Grejem je Englez koji radi tu na farmi i koji uglavnom vozi traktor sa svakojakim priklljučnim mašinama. Sa njim i Pavelom ću da radim nadalje do kraja mog boravka na farmi. Pavel ne govori engleski i ne govori ruski samo poljski, jebiga sad nisam toliki poliglota. Sporazumevanje samo rukama i mimikom i mogu da kažem da smo se najbolje sporazumevali bolje nego sa ovima sa kojima sam pričao.
Tako sam dobio prekomandu na vrlo kritišan posao. Onaj posao koji je i naš prijatelj Cenić radio pa ga je udarila šipka u glavu. Ovaj posao se radi dvanaest sati tako da više nema skitanja po Faveršamu kad se ja vraćam u kamp ništa više ne radi ali imalo je to i svojih prednosti. Nema gužve za tuširanje, pa kad odvrnem hladnu vodu nema ko da mi kuka da će da izmrzne i zaledi. Posao je plaćen na sat. Osam sati su plaćeni kao slabo tako da je bolje da bereš jagode ako iole malo bolje bereš ali je zato ostatak plaćen mnogo više i tu se nadoknadi razlika. Sve u svemu sada mi je dnevnica sa nekih 45 funti koliko je bio prosek skočila na 60. To drugi nisu znali a ni ja ali otom potom. Za ovaj posao su ti potrebne radničke rukavice. Ja ih nikada ne nosim nebitno kakav posao se radi, Više mi smetaju nego što koriste, jesu mi ruke grube ali za ovaj posao sam morao da ih stavim. Ove šipke su toliko nezgodne i toliko isušuju kožu da samo posle pola sata rada sa istim počinje koža na rukama, dlanovima, prstima da puca kao cerova kora a to ne da boli, oni koji su imali takvo iskustvo znaju koliko. Tako smo Pavel i ja imali malo vremena slobodno dok nije došao sa jednom karakondžulom od traktora na koji je namontirana viljuška od viljuškara napred. Umesto te viljuške može da se namontira i korpa da se čovek popne i da radi nešto na nekoj visini ali otom potom. Tako ćemo Pavel, Grejem i ja da razmonitravamo polako nekoliko hektara plastenika.