Bez pitanja i prethodne najave pozna jesen je gurnula nogu u vrata. Sa planina koje se vrhovima već bele, kliznuo je ledeni vazduh i pred sobom poterao mlečne magle. Prozori su odjednom postali preširom otvoreni i članovi naše porodice instiktivno sve češće prilaze radijatorima, gladeći ih sa očekivanjem.
To je vreme kada iz starih beogradskih zgrada memla vlažnim dahom mraza zaplovi stepeništima i negde kod drugog sprata se sretne sa mirisom pečenih paprika. Baš u to vreme je moja prababa Dara, vođena sakupljačkim, praistorijskim zapisima u sistemu, počinjala brže no inače da mili po avliji, vukući za sobom vrbove korpe i batare. Njihova dna su bezočno cvetala slomljenim granjem, koje se pružajući otpor ispravljalo u oštre šibljike i kačilo za babinu braon čojanu suknju, podšivenu izakanom, crnom trakom. Svi baba Darini putevi su se ciljno završavali u obližnjoj bakči. Baba Dara je po desnoj strani preticala prve mrazeve i od ranog jutra u pomenutoj bašti brala sve što joj je pod ruku palo. Iz batara, koje je za sobom vukla istrajnošću mrava udarnika, vile su se zmije stabljika paprika, ogolelog blatnjavog korenja i već suvog lišća liznutog prvom slanom. Kroz rupe korpi su ispadali poslednji krivi krastavci, blatnjavih beličastih trbuha i kvrgavi zeleni paradajzi koji nikada ne bi dočekali zadovoljstvo zrenja.
Baba Darin put se završavao kod dvorišne česme, ispred stare zemljane, nakrivljene kuće, čija funkcija je gradnjom nove svedena na letnju kujnu i sobičak u kom je baba spavala, uzdišući duboko. Tu, kod betonske česme, baba je organizovala poplavu ograničenih razmera, perući dovučeno povrće. Oko nje su po blatnjavim, zmijski hladnim barama, šljapkale kokoške žutim, gušterskim nogama, povremeno se našušurivši od hladnoće.
Za to vreme je strina Dara na letnjoj kuhinji zatvarala vrata i u okrcanog smederevca ubacivala količine trupaca dovoljne da pokrenu i lokomotivu. Siroti smederevac je stenjao po rubovima, ne mogući da probije crvenilom usijanja ploču crnju od jesenjih noći sa uskraćenim zvezdama. Iz pukotina koja su uokviravala njegova trbata vratašca, sevala je vatra jačine dostojne pakla. Njegovu atmosferu je dočaravao i miris vrelog sirćeta, koje je klokotalo u ogromnim šerpama, čija crna ivica je lako kucnuta, odvajala belu unutrašnjost od plave spoljašnjosti, upravo one koja je i pozajmila ime šerpa-plavoj boji.
U to središte dešavanja pozne jeseni, strina i baba su zajedničkim snagama u plehanim kantama i koritancima, unosile oprano povrće. Dok je strina bezdušno dovodila smederevca do granica izdržljivosti, baba se smeštala na tronožac u ćošku i spretno, uprkos krivim artritičnim prstima, bez gledanja čistila, cepkala i veštinom ponosa i dika košarkaških reprezentacija ubacivala savladano povrće u ogromne vangle. Na krevetu pored nje, na belim čaršavima prebačenim preko bockavog ćilima, ležale su oprane tegle i čekale da ih strina Dara napuni ikebanama boja, koje će te zime u stizanju hraniti brojna usta familije. Sve previše krivo i kvrgavo, ponekad i sa zaboravljenim lišćem, strina i baba su ubacivale u kacu kolosalnih razmera, koja je čekajući taj trenutak čamila u podrumu. Za tu akciju strina se pela na tronožac krivih nogu, dok je baba držala stratešku bočnu poziciju u prizemlju i dodavala u naručje zahvaćeno povrće. Uz prateće uzdisanje, na buduću turšiju su polagane bukove daske, a konačan potreban pritisak je postizavan kamenčinom čuvanom samo u tu svrhu. Potom se od letnje kujne, do podruma vila neujednačena kolona u kojoj smo baba i sva raspoloživa deca nosili kante, lonce i sve u šta se zahvatiti dalo, presolac koji je strina slivala u kacu. Za nama su ostajale kisele, slane barice i potočići, čiji su jak miris i razočaravajući ukus terali terakotaste kokoške da sumnjičavo krive glavu i namiguju okruglim očima uokvirenim grumuljavim kapcima.
Sumrak koji je stižući gutao maglicama komšijske kuće, tarabe i šljivar do kolena, mirisao je na mraz, pred sobom terajući strica Andru, koji je sa njiva stizao u dvorište. Njegov dolazak je obznanjivan tandrkanjem točkova, škripanjem kapije i takvom vikom koju je stric tom prilikom uprizoravao, da su i žitelji par susednih sela mogli da odahnu znajući da je stigao kući. Prebacivši preko kobile, Laste, grubo ćebe konjaničke sekcije pitaj boga koje vojske, stric je dotičnu odvodio u štalu, dok smo mi čekali veliki trenutak kada je sa dva škljoca otvarao kanate i iz kola se sručivao slap bundeva i duleka. Preko njih je privremeno, za tu noć, prebacivan šaš svezan u snopove, od kojih će stric sutradan napraviti visoke vigvame i koji će od samo malo jačeg daška vetra šuškati suvim glasom kopljastog lišća.
Tih večeri je magla puzala po prozorima, preteći da se noću dok svi spavaju pretvori u iglastu slanu, a rerni već premorenog smederevca su se pekle kriške duleka narandžastije od sunca na zalasku. Baba je zimogrožljivo privlačila tronožac šporetu i, iz do tada sakrivene u ćošak korpe, pažljivo na cicanu kecelju izvlačila dunje. Zavirivši u svaku i odvojivši one koje nisu imale braon gnjilava okca, baba je zdrave dunje u parovima odnosila u svoju sobu.
Na njenom šifonjeru, donetom u miraz, kome je vrhunski glanc udarala maglenim dahom i rukavom navučenim na dlan, u štedljivoj hladnoći živele su dunje, pokrivene nedodirnutim belkastim mahom, sa ponekim zaboravljenim listom na drščici, koji je vremenom gubio boju.
One koje tu čast nisu doživele, baba je ostavljala za slatko, dozvoljavaljući nam da se po ko zna koji put prevarimo i izmolimo kriščicu dunje. Ispod kore žuće od zlaćanih parica, koje je baba krila u složenim šustiklama, dunje su nas svaki put iznenađivale svojim oporim, peščanim mesom. Da se ne bi bacalo, usta skupljenih u dugme, jeli smo dunje daveći se do štucanja.
Napolju se crnela noć kakve u grad ne svraćaju, crnja od tuša, za koju je potpuno sigurno bilo da će osvanuti posoljena prvim mrazom, baš kao i sada pristigla jutra.
Počeli su da greju.
