Tri dana već pokušavam da samoj sebi, a to je najbitnije, dam odgovor na postavljeno pitanje: Pa kakav smo mi to narod? Pošto mi ništa dovoljno precizno nije palo na pamet, krenem putem logike, mog omiljenog nastavnog predmeta - btw. Ko je imao susreta sa tim predmetom, setiće se da postoje dve premise iz kojih sledi konkluzija.
Pođem ja od pretpostavke da su Srbi najgori ološ na svetu, i potom zaključim to što piše u naslovu. Evo i školskog primera:
Premisa 1: Srbi su najgori ološ na svetu
Premisa 2: Edi je srpkinja
Konkluzija: Edi je najgori ološ na svetu
Zbunim se ja potom, malkice, jer mi pade na pamet da to onda važi ne samo za mene već za sve vas koji na bilo koji način i po bilo kom osnovu osećate pripadnost prema gorepomenutom narodu. Okrećite, prevrćite - svi smo mi ološ!
E sad, isto to važi za sve koji se to pitaju, jer, ako neko pita: Pa kakav smo mi to narod, onda to mi, unapred deklariše pripadnost. Slažete li se?
Da batalimo ipak logiku, koja u ovom slučaju (i ako je logično) nema puno smisla jer sam krenula od pogrešne pretpostavke - ekstremno pogrešne! Mislim da je najzdravije krenuti od ličnog iskustva koje mnogo ima veze sa tim kako se prema nečemu ili nekome postavite. Evo, ja npr., svaki dan srećem krajnje ljubazne pripadnike gorepomenutog naroda. Nema dana da ne primetim, ne osetim, ili ne vidim ljubaznost i poštovanje. Osim, do sada, jednog izuzetka.
Na putu kroz Košutnjak u najgore doba dana, i u tamošnjoj gužvi, propustim dva automobila da se uključe u saobraćaj sa desne strane, a sa leve hoće jedan baja u srebrnom BMW-u da skrene levo. Pomislim: nije mi danas socijalni dan, to jest, dovoljno sam odradila time što sam propustila dva automobila, on neka čeka sledeću priliku. U trenutku kada smo se direktno mimoilazili, on će ti meni kroz otvoren prozor:"Jebem te u usta!" Na svu sreću je radio bio dovoljno pojačan da dete nije ni čulo šta mi je dobacio, ali je zato više puta pitala:"Mama što se smeješ?" Da, slatko i glasno sam se smejala ...
...
Da se vratim suštini ovog mog pisanja ... Da, jesmo malo plahoviti i ishitreni, burnijeg temperamenta - što se na blogu najbolje da primetiti. Volimo da vređamo, a čik da nas neko uvredi. Volimo da provociramo, ali ne d´o blog da nas neko provocira ... Volimo i ližemo se s istomišljenicima sve dok ne dođe do naglog prekida istomišljenja, iz čega se da zaključiti da stopostotni istomišljenici ne postoje. Složićemo se možda od 10 u vezi 8 stvari, ali oko dve ćemo da se popičkamo, itd. Ono što najviše volimo je da ceo komentar svedemo na jednu reč koja nam bode oči, pa je lepo izvučemo iz konteksta i roštiljamo je do iznemoglosti. Volimo i da projiciramo subjektivno poimanje objektivne stvarnosti ... ma smoriću vas primerima, mislim da je dovoljno.
Da, još nešto. Smeta mi to što pojedini vrednosti koje je zastupao Zoran Đinđić poistovećuju sa sopstvenim aršinima vrednovanja. Sumnjam da bi se njemu to dopalo. Sumnjam da bi se on sa načinima i metodama kojima se pojedini služe na ovom blogu složio. Sve to ni malo ne predstavlja niti ima veze sa svim što je ostavio u nasleđe. Ustvari, da pojednostavim: Nekad mi je ozbiljno muka kad čitam blogove, a verujem da bi bilo i njemu.
Svi koji se i dalje pitaju: pa kakav smo mi to narod, mogu da vide upravo ovde na blogu kakav smo TO narod. Jednostavno, ima nas raznih, a i ogrezlih. Ozbiljan problem je, što mnogi ovde, svemu ovome pridaju ogromnu bitnost i sa previše ozbiljnosti kapiraju virtuelnu "stvarnost", u međuvremenu, ozbiljno poremećenih standarda samoga bloga. Kada neko na blogu ne ume pristojno da se ponaša, a kao zastupa evropske vrednosti, neka prvo u svojoj glavi definiše šta su to uopšte evropske vrednosti, sigurno nisu i nemaju veze sa načinom zastupljene komunikacije - mnogih, na žalost, što je tema za poseban blog.
Krajnje je vreme da ukapiramo da Srbija nikada neće biti Nemačka, a ni Italija nikada neće biti Nemačka. Niti će Nemačka ikada biti Francuska - akomerazumete.
To što se neki gnušaju na samu pomisao pečenog, mladog praseta ili jagnjeta, samim tim što nosi simboliku srpske tradicionalne kuhinje, isto tako bi trebali da se gnušaju najnovije perverzije među svetskim džet-setom: u jajetu kuvani pilići! Znači još se nisu izlegli ... no, neki to smatraju delikatesom i daju za to ogroman novac kako bi mogli da se hvale da su to jeli. Ima tu još na-ivici-zdravog-razuma primera. Ipak - svakom svoje.
Ne poistovećujem, ne relativizujem. Samo pokušavam i dalje da nađem najpravilniji odgovor na vrlo teško pitanje: Kakav smo mi to narod, a naglasak je sve vreme na MI!?
Mislim da odgovor ne postoji ili ga mi ne možemo dati, možda treba pitati upravo strance - veća je verovatnoća objektivnog odgovora. I mislim da je Trubecki bio u pravu jer očigledno je da se vidi bolje ili gore nego što zaista jeste, a ako sam ja jedna od retkih koja to primećuje, onda ja i nisam Srpkinja!? Barem ne po njegovoj definiciji, a možete je pronaći u mom pretposlednjem blogu.
Hajde da se zapitamo kavi smo mi to ljudi, svako za sebe nek se pita: Kakav sam ja to čovek ili žena? Kakav primer dajem okruženju? Realnom okruženju, naravno.
