| Šutanovac: Srbija ne žuri u NATO |
| 15. oktobar 2009. | 11:46 | Izvor: NIN, Tanjug |
| Beograd -- Ministar odbrane Dragan Šutanovac ocenio je da Srbija trenutno nije zainteresovana za podnošenje zahteva za članstvo u NATO, |
Za sutrašnji broj "Novosti" političkog nedeljnika iz Zagreba, napravio sam tekst "Srbija i NATO" a osnova tog teksta je razgovor sa mr Filipom Ejdusom, asistentom na FPN u Beogradu, stručnjakom za bezbednost i čovekom koji vrlo zanimljivo piše i misli.
SRBIJA I NATO
Skupština Srbije je ovih dana završila raspravu o nekoliko «vojnih» zakona i dve strategije, onoj koja se tiče odbrane i onoj koja se tiče nacionalne bezbednosti.
O ta dva strateška dokumenta vođena je tokom godine široka javna rasprava i ključni detalj u raspravi je bila činjenica da strateški dokumenti ne uključuju članstvo Srbije u NATO – paktu, mada u dokumentima nema stavke o vojnoj neutralnosti koju je Skupština jednom rečenicom proglasila Rezolucijom iz 2007. godine.
Ako se pogleda šira slika, odnosno kontekst spoljno političkih nastojanja srpskoga političkoga vrha vezano za strateška partnerstva sa Rusijom, Kinom i nesvrstanim zemljama, a pogotovo činjenice vezane za region gdJe praktično jedino Srbija među svim balkanskim zemljama «obilazi» NATO savez, čak i na način da ni poslije tri godine nije poslala svoga ambasadora u sjedište NATO u Briselu, a u sklopu ugovora «Partnerstvo za mir», onda je sasvim legitimno upitati se zašto to Srbija radi.
Portparol NATO saveza Džejms Apaturaj je u intervjuu koji je dao «Politici» ovih dana kazao kako su vrata NATO-a otvorena za Srbiju, te kako NATO ni jednu zemlju «ne tera» da mu se pridruži». Istovremeno, Apaturaj je u jednoj rečenici obuhvatio «samozatajnost» politike srpskog državnog vrha i kazao – «Nije uvjek lako protumačiti šta se misli u Beogradu».
O ovoj temi razgovarali smo sa mr Filipom Ejdusom, asistentom na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, članom Foruma za međunarodne odnose i bivšim direktorom Centra za civilno – vojne odnose. Mr Filip Ejdus često objavljuje autorske tekstove i analize vezane za spoljnu politiku, bezbjednost i pristup bezbjednosnim pitanjima u Srbiji.
Na pitanje postoji li u Srbiji dobro osmišljen koncept spoljne politike i bezbjednosti kao njenoga bitnoga dijela, Ejdus kaže:
«Formalno gledano, Srbija još uvek nema ni strategiju spoljne politike ni strategiju nacionalne bezbednosti. Da li postoji nekakva neformalna strategija je sasvim drugo pitanje o kome je moguće diskutovati. U poslednje dve i po godine se stiče utisak da je spoljna politika Srbije, posle dužeg vremena reaktivnog i defanzivnog ponekad i paralizovanog stava, preuzela inicijativu i postala proaktivna. Uspešna inicijativa pred Generalnom skupštinom OUN za ocenu legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova pred Međunarodnim sudom pravde, sklapanje strateškog partnerstva sa Kinom i oživljavanje zapostavljenih odnosa sa zaemljama u razvoju samo su neki od primera. Međutim oni i dalje ne govore u prilog tome da postoji strateški pristup spoljnoj politici već se pre radi o taktičkim manevrima. Strategija spoljne politike pa i nacionalne bezbednosti morala bi da osmisli način kako da se prebrode dva izazova. Prvi izazov jeste sve veća tenzija između tri spoljno politička cilja Srbije a to su teritorijalni suverenitet, evropske integracije i regionalna saradnja. Zvaničnici Srbije nekoliko puta su ponovili da će ukoliko bude morala da bira između EU i Kosova i Metohije Srbija morati da odbaci EU. Preveden sa diplomatskog na realpolitički jezik ovaj stav znači da će oni između vlasti i evropske integracije izabrati ono prvo. To može biti dobro za njih ali svakako nije najbolje za Srbiju koja ne treba da se odriče nečega što može da dobije i što joj je neohodno kao kiseonik u ime nečega što je davno izgubila. Drugi izazov je definisanje odnosa sa NATO. Skupština Srbije je proglasila vojnu neutralnost u decembru 2007. godine. Međutim, za razliku od Koštuničine vlade koja je možda iskreno želela politiku neutralnosti, Cvetkovićevoj vladi vojna neutralnost služi kao smokvin list iza koga se nalazi totalna nespremnost da se o ovom pitanju u ovom trenutku donese bilo kakva odluka. Vojna neutralnost ne zvuči dobro u međunarodnoj politici, a članstvo u NATO ne izgleda dobro u unutrašnjoj. Možda je tiha vojna neutralnost savršeni ekvilibrujum unutrašnje i spoljne politike u ovom trenutku, ali je dugoročno neodrživa.»
Filipa Ejdusa smo pitali šta misli o proglašavnju mnogih «stubova» spoljne politike Srbije, i šta to zapravo znači za budućnost Srbije. Skoro je predsedniik Srbije bio u Kini i Libiji, a 20. oktobra u Srbiju dolazi ruski predsjednik Medvedev. Koliko ti susreti imaju značaja za Srbiju i njenu spoljno – političku, ekonomsku i bezbjednosnu orjentaciju?
«Bliski odnosi sa Ruskom federacijom, strateško partnerstvo sa Kinom i srdačni odnosi sa zemljama u razvoju su nešto što je Srbiji svakako neophodno. Međutim, ovi diplomatski odnosi nikako ne mogu biti alternativa evropskim integracijama Srbije. Srbija bez sumnje geografski, politički, ekonomski, bezbednosno i kulturno pripada EU, a ne Rusiji, Kini ili Libiji. Naravno, Srbija može da nastavi da živi u ubeđenju da je najbolje da bude istok zapadu i zapad istoku. Takva strateška ambivalencija nas je mnogo koštala u poslednjih dvadeset godina a izgleda da ima onih kojima ni to nije bila dovoljno visoka cena.»
Sledeće pitanje je bilo o uticaju skore ratifikacije Lisabonskog sporazuma na ukupne integracije regiona u EU i šta će se u skoroj budućnosti dešavati na tom planu i planu bezbjednosnih integracija.Ostaje li Srbija jednina rupa na «evropskome tepihu»?
On kaže:
«Što se tiče EU ne bih se složio da je Srbija rupa na evropskom tepihu, pre bi se to moglo reći za ceo Zapadni Balkan. Sa izuzetkom Hrvatske i donekle Makedonije, ceo region je zapetljan u čitav niz uvezanih problema koji usporavaju proširenje EU. Pored toga, u poslednjih nekoliko godina EU je bila zaokupljena sopstvenim problemima u vezi sa neuspesima da se sprovede institucionalna reforma kao i sa svetskom ekonomskom krizom. Mislim da će ratifikacija Lisabonskog sporazuma koja je sada izvesna nakon irskog referenduma i postepeni izlazak evropskih ekonomija iz recesije u 2010. godini stvoriti povoljne okolnosti za ubrzanje evropske integracije i popunjavanje i te poslednje «rupe na evropskom tepihu» koja se zove Zapadni Balkan. Što se tiče bezbednosnih integracija, Srbija jeste sve više izolovano ostrvo u moru NATO država. Nedavno su Albanija i Hrvatska ušle u alijansu, Makedonija je na samim vratima, Crna Gora već pregovara o članstvu i nalazi se u Individualnom Akcionom Planu za Prtnerstvo(IPAP) a Bosna je pre nekoliko dana aplicirala za članstvo. Srbija ostaje jedina zemlja u regionu koja nema jasno artikulisanu bezbednosnu i odbrambenu politiku.»
Protivnici NATO u Srbiji su brojni. Ima ih i u vlasti i u opoziciji. Rasprava u Skupštini je pokazala još jednom koliko u svemu tome ima negativnih strasti. Vlast se prema tom pitanju drži uzdržano. I kad se ima utisak da u vladi postoje ljudi koji su potpuno svesni neophodnosti zajedničkokog bezbednosnoga kišobrana, odnosno integracije u NATO, oni to kao da ne smiju jasno kazati. Filip Ejdus tim povodom kaže:
«Odgovor je veoma jednostavan - zbog toga što je NATO izuzetno nepopularan u Srbiji. Mislim da je nakon demokratskih promena propuštena šansa da se događaji iz devedesetih interpretiraju na drugačiji način od onoga kako ih je interpretirao miloševićev režim. Umesto da se distanciraju od Srbije iz devedesetih i otvore vrata za novu bezbednosnu politiku, demokratske elite su ili zbog jefitinog političkog računa ili iz nerazumevanja značaja ovog pitanja nastavile Miloševićeve narative o raspadu Jugoslaviji i ulozi NATO. Sada su se ti narativi toliko sedimentirali da ih je jako teško izmeniti. A njihov stalno ponavljani refren je neistina da su Amerika i NATO nasilno razbili Jugoslaviju i Srbiju.»
O tezi tzv. neutralnosti koja je u Srbiji veoma popularna i koja se u velikom djelu javnoga mnenja uzima kao najpouzdaniji put Srbije u budućnost, Ejdus kaže:
«Vojna neutralnost je proglašena jednom skupštinskom rezolucijom i njoj je posvećena svega jedna rečenica. Da bi postala dugoročno održiva, ona mora najpre biti operacionalizovana kroz strateške i doktrinarne dokumente. Osim toga, ona bi trebalo da bude međunarodno priznata. Mislim da za Srbiju nije pametno da ide u tom pravcu pošto je koncept vojne neutralnosti anahron u savremenim međunarodnim odnosima. Pogotovo je teško uskladiti vojnu neutralnost sa članstvom u EU. Podsetiću samo da u poslednjih 10 godina EU razvija Evropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku. Takođe, Lisabonski sporazum je u ugovore o EU uneo Klauzulu o zajedničkoj odbrani i Klauzulu o solidarnosti koje od EU čine nekom vrstom vojnog saveza».
Na kraju Filip Ejdus nam je odgovorio i na pitanje, šta bi to konkretno Srbija dobila članstvom u NATO-o?
«Snažniju poziciju u međunarodnim odnosima, bolju investicionu klimu, profesionalizaciju vojske, konsolidaciju demokratskih tekovina i naravno još mnogo rada na sebi.»
Sve do skoro od nadležnih ministara u Vladi Srbije, pa i predsjednika Tadića, dakle ljudi za koje bi se moglo tek naslutiti da nemaju ništa protiv NATO alijanse i da shvataju značaj «zajedničkoga kišobrana», moglo se ranije čuti da «mi u NATO ne idemo jer nas tamo niko ne zove». Pri tome, odnosno uz taj izgovor, namjerno su zaobilazili činjenicu da NATO nikoga ne poziva, nego da prije učlanjenja zemlja kandidat iskaže jasnu želju da hoće integraciju. Danas bar ne pribjegavaju tim jeftinim izgovorima. Možda je to neki slabašni znak da plašljiva i uspavana demokratska elita razmišlja o promjeni ove današnje politike u čijem je centru "briga za Kosovo" i koja osim kuknjave nema ništa opipljivo. Pogotovo nema jasan kurs a ni jasne partnere.
