Los dan dolazi kao glasnik zla koje orgija na nekom drugom mestu. Odjeci sto dopiru do mene donose teskobu i bes, frustraciju i opstu mizeriju. Od loseg dana se ne moze pobeci - njega treba preziveti. I on to zna. Losim danom ljudi me podsete zasto se golotinja prikriva odecom bez stila i zasto ih niko nece, pa stoje usamljeni, goluzdravi a dlakavi, odvojeni od smisla. Dok mi onaj ruzni glasnik cuci iznad ramena ja pisem pisma tek da bih nesto radila, i opteretim druge ljude svojom bedom. Na los dan i moje reci me mrze jer sam ih izvlacila za jedan tako bednicki posao. Cesto me boli stomak. Fizicki oblici teze da ispadnu iz ruku, ulje u tiganju prsti euforicno kao da je u Paklu, i uvek se nadje neko da me podseti da nisam tako dobra kako bih volela da mislim. Losem danu bih nanela zlo i zavrsila celu stvar ubistvom.
Ono sto se mora priznati jednom takvom danu je da bi bez njega ceo jedan svet opskurnih likova ostao neprimecen. On u stvari na samom pocetku, pre nego sto zapocne svoju tiraniju od nebrojeno sati, namesti narociti filter preko sunca i onda sleti na moju terasu strpljivo se radujuci mom budjenju i nepripremljenosti. Los dan je uopsteno sklon dramatici. Ono sto oboje znamo je da cu ja, kao po dogovorenom scenariju, pokusati na bezbroj nacina da ga se resim, ali nikada uspesno. Zakonitosti losih dana potiru sve uspehe.
Evo, recimo, krenuti u predvecerje jednog takvog dana u deo grada koji je zatvoren za sve druge aktivnosti osim zabave, i na ciji su mamac pohrlile stotine hiljada ljudi, je dobar primer loseg snalazenja. Usred mnostva ljudi po kojima je polegao vazduh otezao od dima zivotinjskog mesa tretiranog visokom temperaturom nasla sam se pritisnuta zubima. Mlecni, odrasli, vestacki, porcelanski, odradjivali su vredno svoje porcije. Ljudi stalno jedu, svuda i na svakom mestu, u svakoj prilici. Vise hrane znaci i vise gladi, ko bi to ocekivao. Zurim ali ne mogu da se probijem kroz more ljudskih tela koja se krecu sa istoka na zapad, i obrnuto, sa cestim izletanjima na sever ili jug. Moje fobije se polako bude, jos uvek nesvesne kakvog vaznog posetioca imamo danas. A on se verovatno vrti na jednoj od obliznjih improvizovanih pozornica, uz gromoglasnu muziku sa prenaglasenim basom.
I onda, prijateljsko lice u gomili! Treba se drzati takvih likova u svim vremenima. Istupanje iz bujice i olaksanje. Gledani sa strane ljudi izgledaju podnosljivo. Narocito je tako iza zatvorenih vrata.
Znala sam da je los dan daleko od zavrsetka kad mi je jedva zametljiv glas sapnuo da preko puta mene sedi Blanche. Okretala sam glavu i bacala poglede iz razlicitih uglova. Osim raskosnog tehnikolora i vesele prirode u rashladjenom ambijentu subotnje veceri sa pocetka novog veka, nije bilo sumnje, to je bila Blanche! Pufnasto ondulirana plava kosa, belo napuderisano lice, crveni karmin za usne ispod gusto zacrnjenih trepavica... - draga, nesvesno nonkonformisticna Blanche.Tik uz nju sedela je mlada zena kojoj bi Marlon Brando bio nepodoban. Priznajem da bi i meni, ali ja nisam nista jela tog dana, a vec sam popila bila par casa belog vina. Nesto dalje oko stola, jos jedna samosvesna, lepo obucena mlada zena me pita po treci put da li je moguce da nisam isla u Petu, jer sam joj toliko poznata. Ovog puta pustila sam moj licni los dan da joj objasni gde sam sve isla i kuda dalje odavde. Vise mi se nije obracala. Dopala mu se nasa ko-operacija - nadam se da ce sledeci put svratiti prvo kod nje.
Los dan pod uticajem loseg vina ume da ukaze i na neke bitne stvari. Kao, recimo, da je prostor prirodno kriv. Oble, glatke linije ne dozvoljavaju bajatost coskova. Cak i banalizovani ritmovi dalekog Istoka umeju da ugreju umorne zglobove i isteraju nostalgicne i cemerne sentimente iz pukotina. Svi oko mene izgledaju kao da znaju sve sto im je potrebno, ja se pravdam neplaniranim angazovanjem. Osim toga, vise nisam toliko ogorcena. Iskreno, imala sam i gorih.
U rane jutarnje sate, oprezan izlazak na ulicu pruza sasvim drugaciju sliku. Praznina sa malim grupicama ljudi i djubreta je podjednako nestvarna kao i ranija guzva. Polako, umornim koracima, idem sredinom dugacke ulice, dok mi los dan drzi ruku prebacenu oko ramena. On izgleda sveze i dalje. Ovakve nenajavljene posete ga okrepljuju. Volela bih da podnesem jedan zahtev, ali se ne usudjujem. Bojim se da bi ga ispunio, i onda cu mu jos biti duzna. Ali kad bi se sad, bas ovog ranog jutarnjeg sata, ulicom razlio zvuk trube Chet Baker-a, znala bih... znala bih da se i drugi umorno nadaju povratku kuci, i prihvatice i mrvice kao putokaz. Ipak nista ne pitam.
Na kraju ulice, iza barikada za automobile, guzva saobracaja i ljudi. Na jedva podignutu ruku jedan taksi okrece u zaletu i staje ispred mene. Moja kocija za veceras. Dobro je da se bar neko povinuje mojoj volji. Zna moju adresu, i glatko krece u noc. Odmah iza mosta skrece u nepoznate ulice. Ovaj momak poznaje grad, i ta misao mi izmamljuje prvi lep osmeh za ceo jedan predugacak dan. On ne bi shvatio kad bih pokusala da mu objasnim koliko je to vazno da me ne vozi uobicajenim putevima nocas. Mozda i bi, ne znam i ne zelim da pitam.
Poslednji uspon pred moju ulicu, i ja osecam tezinu neuspeha na ramenima. Nista, bas nista nije valjalo tog dana. Bole me noge u sandalama, i oci od dima, jezik od nedovoljno sazvakanih reci, stomak od vina... Zahvaljujem tihim glasom i placam. Posegnula sam za rucicom na vratima, i zastala. „Excuse me, would you mind if I did something crazy?" pitala sam taksistu. Okrenuo se ka meni i odmahnuo glavom. Nagnula sam se, pogledala u mekane braon oci na tren, i poljubila ga. Trenutak kasnije izlazim iz taksija, slobodna - i sama. Sustize me pitanje, pobeglo iskustvu nocne smene „Why did you kiss me?"
Da prodje.
