Lagano nestajanje ljubavi

For the slow fade of love
It might hit you from below
It's your gradual descent
Into a life you never meant
It's the slow fade of love

Rilo Kiley - A man, me, than Jim

San:

Ređamo slike na podu u tvojoj sobi. Naše slike, kao deliće slagalice. Sklapamo celinu, osmehujemo se. Izgledaš smireno, dostupno.Ustajem, otvaram vrata prijateljima. Papirni tanjirići na podu, toplota koja nas sve obavija i uljuljkava u slatkastu atmosferu zajedničke dokolice. Tvoje ruke u mojima, moja kosa u tvojoj. Ljubav.

Zora:

Iznenadno buđenje u 4 ujutru. Mesečina u prozoru, hladnoća u prstima. Počinjem da drhtim, tražim umirujuću misao i svetlost mobilnog telefona. Ustajem, hodam po sobi ne paleći svetlo. Nije dobro. Vraćam se u krevet, i plačem, sa licem u jastuku. Ne mogu drugačije. Previše je noći provedeno u glasnom jecanju. Vreme je za tišinu. Tama me umirujuće obavija, dugi prsti noći upijaju se u moje telo i misli, i ja ponovo sklapam oči i vraćam se u san.

Dan:

Zaglušujuća brzina svakodnevnice nosi me niz stepenice zgrade, duž sivog betona i crvenkastih krovova, uz reku automobila i buseva, sve do stepeništa fakulteta. Gubim se u gomili raspoređenoj po hodnicima i amfiteatrima, nosim besprekoran osmeh i bujicu reči za svakog prijatelja i prolaznika, i u žurbi ulazim na predavanje. Samozaborav pod autoritetom nauke i mnogobitnihvažnih saznanja. Cigarete u pauzama, dobroćudna ogovaranja, i zahuktale stručne rasprave ispunjavaju prostor i vreme u kome obitavam sa ove strane realnosti. A onda...

Druga strana realnosti

Hodaš lagano se udaljujući od mene, sa telefonom u ruci, i nepresušujućim rečima, i krećeš ka stanici. Ne vidiš me, odlaziš ne znajući da je u gomili lica koje ostavljaš iza sebe bilo i moje.

Stojim, uhvaćena u trenutku, zarobljena u nevažnom, fakultetskom razgovoru, bez snage i smelosti da potrčim za tobom i uhvatim te za ruku. Kao nekad. Slomljena sam neskladom, nagrižena realnošću, utopljena u emocije, skrivena iza reči, koje sa tim tako važnim sekundom zakašnjenja upućujem drugoj osobi uz ravnodušno-miran pogled. Jer ja sam kao svako lepo vaspitano dete, naučeno da krije suze, krv i ljubav. Opraštam se od sagovornika lepo vaspitanim gestom. Lepo, vaspitano prolazim kroz vrata fakulteta i tad shvatam.

Lagano nestajanje ljubavi koje se upravo dogodilo. Pad u život van svih planova i želja. Susret sa nepromenljivom i nepomerljivom realnošću. Stvaran svet oko mene, i rupa u mom srcu. Srce i ništa.Gledam začuđeno, otvorenih očiju. Zar tako, odjednom?! Ali ne.

Izlazim sa fakulteta i širokim koracima odlazim u san.