Život

Svi ljudi, kada su sami sa sobom u kući, kada se ugasi televizor i kada nastupi ona depresivna tišina, počnu da razmišljaju o životu. Znam da i vi to radite. To nas obicno rastuži, iz više razloga. Zašto? Život je kratak, surov, gorko-sladak, lep, čudan, neponovljiv i večita tajna. Da li tada, dok razmišljamo, nesvesno pokušavamo da damo smisao našem životu i da shvatimo koja je naša svrha? Da li smo za tih sedamdesetak godina dužni ili obavezni da učinimo nesto važno, originalno, značajno, ili je naš zivot jednostavno tu da pokušamo da se za njegovo vreme zabavimo i da ga jednostavno prožvimo kao kad odigramo jednu partiju šaha? Nekad se čak osećamo tako važno, a nekad pak se ne osećamo značajnije od muve na našem prozoru. Razmislite da li stvarno postoji neka norma u vrednosti ljudskog života? Da li su  oni uspešni, imućni i poslovni ljudi učinili svoj život vrednijim od života nekog čistača na ulici? Istina, više ce se žaliti za ovim uspešnim nego za čistačem. Ali bilo da je to bogataš ili siromah, ipak je to na zemlji gledano, jedan život manje. Da li se nekome desilo da je u detinjstvu osećao strah da će biti neko nebitan, da neće iskoristiti svoj život na pravi način, da neće proživeti dovoljno, i da će ga jednostavno protraćiti..? Ja se plašim, užasno se plašim, i svaki dan kada se probudim osećam kao da mi ističe vremena da nesto počnem da stvaram i da počnem da "živim" svoj život. ‘’Ima vremena’’, kazu. Kako neko može tako da razmišlja? Kada onda počinje da se meri vreme? Vreme teče od našeg rodjenja, a mi bi trebalo tek na polovini života da se osvestimo i da nešto preduzmemo, tek da se vidi da smo nešto pokušali. E, to se ne računa. Takvi ljudi ne cene dovoljno svoj život. Oni se vode pod izrekom : "Neko mora i to da radi". Svako ima zadatak da od svog života napravi čudo. Jer život je sam po sebi običan, mi koji ga živimo ga činimo posebnim. Ako je nekom život lep, to je zato što ga je on načinio posebnim. Kada čoveku date deset dasaka, neko ce od toga sagraditi kuću, neko će od toge sagraditi branu na reci, neko ce od toga zapaliti vatru...A neko ce pak presedeti na tim daskama ceo dan. On će reci da su te daske glupe i dosadne jer nije nista učinio sa njima, ali ovi drugi ne misle tako. Isto je sa životom. Dobijes JEDAN život i slobodan si da sa njim radiš sta hoćeš. Ti si odgovoran i za svoju sudbinu, i za način na koji ćeš da ga proživiš. Jer tvoj karakter je tvoja sudbina.

 I kada u svom ovom razmišljanju, na kraju sebi postavimo pitanje : "I šta je sa mojim životom?" Tada naglo prekidamo, i ostavljamo tu temu za drugi dan, odlažemo taj trenutak koji znamo da ce uvek biti tu i čekati nas kao neko ko nam dahće za vratom, ali uvek nalazimo razlog da pobegnemo i da zaboravimo to gorko osećanje koje nas proganja, i vremena je premalo, plašimo se smrti ali očigledno nedovoljno da bismo nesto preduzeli. I sta sad? Čemu svo to razmišljanje svakog dana o životu? Pravdate se i tražite još vremena, nećete da čujete i vidite....O, pocela je vaša omiljena serija o izmišljenim životima, bavite se njihovim, jer, nekako su zanimljiviji, jel da? Jer, zašto biste, uostalom gubili vreme razmišljajući o sopstvenom?