U susret sajmu knjiga: što reče Strongman, kocka je bačena, pa, rekoh, da vam ponudim kocku iz svog prevoda ove lubenice: Klajv Ponting „Ekološka istorija sveta“, Odiseja, Beograd 2009
Tokom poslednjih 10.000 godina, ljudske aktivnosti su dovele do velikih promena u svetskim ekosistemima. Širenje naselja i stvaranje polja za gajenje useva ili napasanje stoke, krčenje šuma, te isušivanje močvara i vlažnih staništa, redukovali su staništa gotovo svih vrsta biljaka i životinja. Sistematski lov životinja radi hrane, krzna i drugih proizvoda (i, u mnogim slučajevima, ‘sporta’), drastično je redukovao brojnost mnogih vrsta, a neke doveo do izumiranja. ...
Golub selac
Možda najstrašniji primer masovnog pokolja nije bio onaj bizona, već golubova selaca – to je priča u koju je gotovo nemoguće poverovati. Prvi evropski doseljenici u Severnu Ameriku često su komentarisali ogroman broj plavih i dugorepih, brzih i gracioznih golubova. Jedan od prvih doseljenika u Virdžiniji opisao je:
Zimi je više divljih golubova nego što se to može zamisliti, ja sam viđao neprekinuta jata u vazduhu koja su prolazila po tri ili četiri sata, toliko gusta da su nam zasenila nebo.
Slični izveštaji potiču i od Holanđana sa Menhetna iz 1625, iz Salema u Masačusetsu iz 1631. i od nekih od prvih istraživača Luizijane iz 1698. godine. Još 1854, jedan stanovnik okruga Vejn u državi Njujork napisao je:
Ima dana i dana kada ih je vazduh prepun, teško da bi se koji prekid pojavio u jatu koje proleće po pola dana. Jata su se protezala koliko oko seže, red iznad reda.
U Saginou u Mičigenu, 8. aprila 1873, zabeležen je neprekidan prelet golubova selaca od 7.30 ujutru do 4.00 po podne. Drugi izveštaji opisuju jata široka jednu milju kako u rano proleće nadleću posmatrača četiri ili pet sati neprekidno, tokom seobe sa juga u gnezdilišna područja Nove Engleske, Njujorka, Ohaja i južnog područja Velikih jezera. Jata su bila toliko gusta da bi jedan hitac oborio 30 ili 40 ptica, a mnoge su ubijane tako što su niskoleteća jata sa uzvisina gađana motkama. I njihove gnezdilišne kolonije su bile podjednako enormne – neke su pokrivale područja veličine 8x20 km, sa i po 90 gnezda u istoj krošnji. Težina gusto načičkanih ptica lomila je grane, a ponekada obarala i stabla. Broj golubova selaca u Severnoj Americi u vreme dolaska Evropljana nije poznat, ali se procene kreću oko pet milijardi, ili jedne trećine svih ptica tog regiona u to vreme. Ukupan broj svih ptica u današnjim SAD procenjuje se na oko pet milijardi.
Jedan razlog zašto su golubovi selci bili toliko brojni jeste odsustvo grabljivaca, sa izuzetkom jastrebova i drugih ptica grabljivica. Sa druge strane, ptice su bile iznenađujuće osetljive na ljudske delatnosti. Ženka bi polagala samo jedno jaje godišnje, pa se gubici nisu mogli lako nadomestiti. Gradili su krhka gnezda, a navika kolonijalnog gnežđenja i seobe u divovskim jatima izlagala ih je riziku od napada. Ptice su se hranile hrastovim žirom, te plodovima bukve i kestena, a kada su prvi doseljenici iskrčili šume, redukovali su površine staništa i količine dostupne hrane. Samo po sebi, to bi samo redukovalo broj ptica. Pravu krizu izazvao je lov. Indijanci su ih lovili velikim mrežama, a već 1630-ih, i Evropljani su radili isto. Ptići su smatrani poslasticom, a odrasli su lovljeni zbog perja i mesa. Tokom prva dva veka evropskog naseljavanja, brojnost im je donekle opala, ali je sredinom XIX veka i dalje iznosila više milijardi. Do tog vremena su razmere lova bile ograničene.
Milijarde golubova selaca su dovedene do izumiranja za 50 godina. Pokolj je započeo komercijalnim lovom širokih razmera radi snabdevanja rastućih gradova na istoku jeftinim mesom. Taj razvoj događaja bio je omogućen gradnjom železničke pruge koja je početkom 1850-ih spojila područje Velikih jezera i Njujork. Oko 1855, oko 300.000 ptica godišnje isporučivano je u Njujork. To je još uvek bio mali obim ubijanja, u poređenju sa onim što će uslediti 1860-ih i 1870-ih. O obimu operacija svedoče nam gotovo neverovatne, ali pažljivo unete cifre u trgovačkim knjigama. Lov je bio deo legalne i visokoprofitabilne trgovine. U samo jednom danu (23.7.1860), iz Grand Rapidsa u Mičigenu poslato je 235.200 ptica na istok. U jednoj godini (1874), mičigenski okrug Okeana je tržištima na istoku poslao 1.000.000 ptica. Dve godine kasnije, taj broj će porasti na 400.000 nedeljno na vrhuncu sezone, i 1.600.000 godišnje. Godine 1869, okrug Van Bjuren u Mičigenu isporučio je 7.500.000 ptica. Do kraja 1870-ih, broj golubova selaca je znatno opao, ali je 1880. Mičigen ipak poslao 527.000 ptica na istok. Do kraja 1880-ih velika jata, koja su do skora bila obična pojava, potpuno su nestala, a opažanja golubova selaca postala vredna pažnje. Poslednje poznate ptice su u većini istočnih država uginule tokom 1890-ih. U prirodi je vrsta izumrla oko 1900, kada su u Ohaju uginule poslednje poznate ptice, dok je poslednji primerak vrste, čiji se broj izražavao milijardama, uginuo u zatočeništvu 1914. godine.
‘Problem običnih vrsta’
Izumiranje goluba selca (i drugih, poput velike njorke ili dodoa) i bezmalo izumiranje američkog bizona postavljaju čitav niz teških pitanja. Zašto se tako neselektivan pokolj nastavljao? Zašto nije smatran kontraproduktivnim, kad je uništavao same osnove industrije koja je eksploatisala te resurse? Zašto se nije prestalo sa ubijanjem, kad je postalo jasno šta će se desiti, i prešlo na održivo gazdovanje? Takve primere američki ekolog Vilijem Ofals naziva ‘problemom običnih vrsta’. Ta krda ili jata nisu pripadala zajednici, pa se mogu nazvati i ‘problemom slobodnog pristupa’. Niko ih nije posedovao, pa otuda niko nije imao interes da kontroliše stopu ubijanja i osigura održivost eksploatacije. Pošto nije bilo vlasnika, a troškovi eksploatacije su bili niski (konj i puška za bizone, i mreža za golubove selce), veliki broj lovaca je bio privučen da se uključi u u trgovinu. U situaciji pojačanog suparništva, najrazumniji pristup za svakog pojedinačnog lovca je bio da maksimalno uveća svoj ulov, pre nego što konkurencija to uradi. I što je broj životinja bivao niži, pritisak da se ubije što je više moguće bivao je veći. Svi pritisci ‘režima slobodnog pristupa’ ohrabruju ljude da eksploatišu resurs što brže i što više mogu. Svako ko bi zauzeo suprotno gledište i limitirao svoj ulov, time bi jedino umanjio svoj prihod i uvećao šanse konkurencije, a da ne bi uticao na opštu stopu ubijanja.
Ovakav obrazac maksimizacije kratkoročne dobiti na račun dugoročnih interesa, pa čak i ako je to značilo potpuno uništenje resursa, leži u srcu načina na koji su ljudi lovili životinje. ... Isti obrazac se ponavljao od industrije do industrije – američki bizon, golub selac, ribarenje, trgovina krznom, lov na foke i kitove. Vekovima su se ljudi ponašali kao da je broj životinja beskonačan, a ako i nije, kao da to nije bitno. To je spomenik ljudskoj kratkovidosti. Nisu samo te industrije doživele opadanje ili potpuni kolaps, već je i širom sveta došlo do katastrofalnog gubitka životinja. U velikim prostranstvima, one su istrebljene ili drastično proređene – a potpuno izumiranje u pojedinim slučajevima sprečila je jedino neisplativost daljeg lova na poslednje preživele jedinke nekada brojnih vrsta. Rezultat je – osiromašenje sveta.
