Kad se popneš na brdašce
Stavi ruku na srdašce,
Pa se seti mene
I moje uspomene.
Prava kuća nastaje od onog trenutka kada u njoj počnu da se sakupljaju uspomene. Bez obzira kakve bile, uspomene služe podržavanju sećanja na vreme koje je prošlo ili će nemilosrdno otići bez povratne karte.
U zajednički život sa Žmuom zajedno sa mnom su stigle i moje uspomene. Iz kojih su naravno bile proterane slike svih bivših, ali i onih koji nisu ni iskoristili priliku da budu bivši, zadržavši magleni status simpatije. Dakle, sa mnom su stigle žute porodične fotografije, iskrzanih pobraonelih rubova, na kojima je tako daleka i davna familija da bez prababa-vodiča nema šansi da prepoznam etno-grupu na njima, a još manje događaj koji su ovekovečili. Što meni ne smeta. Važno je da su tu, u kutiji od cipela, koju je neka od mojih baba dizajnerski oplemenila ružama isečenim sa razglednica i bombonjera.
Uz braon-žute predake donela sam i sebe u izvornoj formi, ovekovečenu crno-belim fotografijama, na kojima izgledam kao ufačlovani 'lebac sa izgužvanim licem. Slede zabeleženi trenuci mog ustajanja na noge lagane, mada deblje od debrecina, prohodavanje uz pomoć komšijskih koza, ali i suočavanja sa konkurencijom u vidu sestre od tetke. Tu je naravno i pubertet, u kome sam u najkraćem i najsažetijem opisu tog stanja, od strane majke jedne moje simpatije izgledala kao »kuvana noga od astala«. Ždrebe na dve noge. Statiraju srećni rođaci i slučajni prolaznici. Uz foto-uspomene, kao sastavni deo prošlosti koju nisam ni doživela, sa mnom su u novi život stigle i vremenom izglodane potvrde iz Prvog svetskog rata, koje svedoče o tome da je mom čukundedi dobrovoljno oduzet jedan jahaći konj, jedan tegleći konj i dve svinje – mršava i debela. Da li su ikada vraćeni, ne znam, papirnatih uspomena na tu sreću nema.
Galopom vremena, uspomene su se gomilale u svim mogućim i nemogućim oblicima. Što je, uostalom i karakteristično za uspomene. Otkinuti i sačuvani komadić vremena može uprkos najapsurdnijoj formi imati značenje uspomene, ma koliko to nekom drugom izgledalo sumanuto. Zahvaljujući toj, do krajnosti otvorenoj definiciji uspomene kod nas se, u podrumu i onim nižim fiokama u stanu, nakupilo toliko komadića vremena da bi neinformisani posmatrač verovao da kao vrsta zapravo pripadamo porodici glodara ili torbara.
Naravno da uz komadiće papira, sa brzo nažvrljanim porukama, koje smo Žmu i ja slali jedno drugom u periodu muvanja i smuvavanja, a na koje kada ih vidimo oboje još zatrepćemo k'o svračci na jugovinu, najdraže i najbrojnije uspomene su one koje svedoče o tome kako su naša tri mladunca do onomad bila bebe, a sada jurcaju naokolo, pretrčavajući sprintom vreme. I dok vreme, zaprepašćeno pušta da ga pretiču, za dojučerašnjim bebama ostaju, brižno zamotani u pelenice, čuperci prve kosice, plastične narukvice iz porodilišta sa mastiljavim, razmazanim serijskim brojevima, tako majušne da su nepovezive sa vlasnicima izraslim kao da u vodi spavaju. Tu su i prvi crteži, žvrljovi koji bi Pikasa naterali da pocrveni od zavisti, otisci na papiru majušnih tabana i još manjih šaka. Naravno sa neizbežnim prvim cipelicama, čije prve kutije smo ipak uspeli, preko srca da bacimo. Za razliku od naših prijatelja koji su kao uspomenu na prve cipelice sačuvali i kutiju i račun od istih. Što možda i nije loša ideja za kasnije ispostavljanje.
Posebno svedočanstvo o tome da su naša deca ipak do onomad bila mala, predstavlja impresivna kolekcija foto-albuma, od kojih bi objekti fotografisanja polovinu najradije zakopali u dvorištu. Tek kada budu porasli, shvatiće da ta vrsta beleženja vremena neizostavno objekt hvata u često blamantnim situacijama. O frizurama i detinjoj modi da ne govorim.
Jedan od većih problema u sakupljanju uspomena predstavlja sposobnost odupiranja nagonu da se čuva sve što se sačuvati može. Sve što nosi boju, miris, zvuk, sliku ili ma kakav komadičak traga vremena koje će pobeći treptajem i za sobom neće ostaviti ništa sem sećanja, koje je sklono izbleđivanju. Zbog toga čak i spomenari, sa kojih se cede sentimentalne poruke i leksikoni sa odgovorima banalnijim od pitanja, šumom srca i krakatih cvetova, predstavljaju ipak relevantne uspomene na vreme koje je protutnjalo i nema nameru da se vraća.
Čak i ako dobiju memljiv miris i postanu demode do apsurda, čak i ako su po rubovima ukrašene ko zna kada pronađenim školjkama ili sašivene od starih razglednica, uspomene se bore za svoj prostor u kući, sa nadom da će jednog dana biti nasleđene i, snagom želje da se ne zaboravi, čuvati odraz vremena koga više nema.
