B92 Blog

tužna sam.

sve znam. Ne mogu da nađem sliku a imala sam jednu zgodnu gupnu ispred "Šarana" pitajpojma koje godine :))) Pokušaću da nađem neku sa neta

Moje saučešće, otišao je veliki čovek, dobar pesnik i pravi Zemunac, ne onaj po kome nas znaju poslednjih godina po medijima, već Zemunac u starom dobrom smislu te reči.. Hvala ti, pamtiće te ovaj grad..

Zao mi je.

Evo nesto sto sam na brzinu nasla na netu:

Raša Livada

INTIMA

SVIRAS
NEGDE IZVAN MOJIH RUKU
TAMO
GDE NEBO JE OGRADJENO
SUNCANOM TERASOM
KORALNOM KOPRENOM
GDE ORGULJASI SVIRAJU
U BUNARE
PRLJAVE
U BUNARE PRAZNE I
KRVAVE
MEDJU TALASIMA SMARAGDNIM
ZELJAMA PROZRACNIM

MOZDA
U OVOM PRELIVU NOCNIH KISA
U OVOM BEZNADJU BESKRAJA
NE ZNAM GDE
ALI
SVIRAS NEGDE IZVAN MOJIH RUKU

Nune i Tamara

Sinagoga


u tom sicusnom bozijem uhu
nigde zive duse
samo misevi grickaju
gnjili trapist svetlosti
i sve je pusto
kao usta
sto su zaboravila da ljube
i prevrnut vagon
krcat gustom otrovnom tisinom

po ozidima svud ispisano

AKO TE ZABORAVIM GRADE
NEKA DESNICA
NEKA LEVICA
USAHNE
NEKA LEVICA USAHNE
I NEKA SEME
UTRNE


ITD

i ko te se opominje
i ko ti se vraca
nema trgovaca pred kapijom
ni bludnica ni knjizevnika
samo divlji galeb
kao ziva kisa
po crepu
udara

ko bi znao da ce se mesija
vratiti i oteti udvarace
da ces kao cura
posle lose kiretaze
na TISABIAV
cekati da dodjem i zalijem
tu vrbu u dvoristu
koja se jedina
moze
toliko nisko sagnuti
da bi videla lice bozije

A LIVADA KAZE

Pocetak dobar, kraj los:
Poruke ostaju.

(Rasa Livada, Karantin, Beograd: Prosveta, 1977)

Jedno od najprijatnijih iznenađenja na minulom Sajmu knjiga bila je pojava Prosvetine biblioteke savremene književnosti, gde je u okviru tri kolekcije (proza, poezija, esej) objavljeno čak deset odličnih naslova, što domaćih, što stranih pisaca. Recimo: Bore Ćosića, Ivane Dimić, Milana Đorđevića, Ibrahima Hadžića, Bogdana A. Popovića, ali i Eve Lipske i Vislave Šimborske! Da je takvih deset knjiga objavio neko od izdavača medijskih miljenika ne bismo mogli da živimo od pohvala, a pošto je reč o slavnoj Prosveti, koja pokušava da se izvuče iz velike krize, suočavamo se s tipičnom našom gluvom tišinčinom samozvanih moralnih arbitara.
U kolekciji poezije prva knjiga donosi izbor iz poezije Raše Livade koji je načinio pesnik Borislav Radović. Taj izbor hronološki sledi krajnje neobičnu karijeru ovog pesnika, ređajući pesme iz njegove tri pesničke knjige: Poprskan znojem kazaljki, Atlantida i Karantin. Ono što je ekstremno neobično jeste činjenica da je Livada prvenac objavio 1969. godine, s tek navršenih dvadesetak godina, Atlantidu tri godine kasnije, da bi s Karantinom 1977. godine, rekao bih neočekivano za svakoga ko je pročitao tu odličnu, vanserijsku knjigu, napustio poeziju, ili bar njeno objavljivanje u periodici i po knjigama.
Dan po dan i tako prođe trideset godina...
Livadine pesme iz Karantina, naravno, pojavljivale su se u antologijama i izborima, prevođene su na strane jezike, a on sam je pokretao časopise (čuveno i nezaobilazno Pismo) i edicije, radio svetske antologije lirike, učestvovao u književnom i društvenom životu... Ali!
Pesme u izboru Borislava Radovića ostvaruju dva cilja. Potvrđuju mišljenje i stav onih koji su upoznati s Livadinim sada već udaljenim pesničkim radom, ali pretenduju da izborom najkvalitetnijih njegovih stihova, nekim novim, mladim čitaocima prikažu jednog od savremenika različitog, a njima verovatno apsolutno nepoznatog liričara.
U mojem čitanju, a ja pripadam, nažalost, onoj prvoj starosnoj grupi, knjiga Poprskan znojem kazaljki protiče u drznovitom traganju vrlo mladog pesnika za vlastitim glasom i novim modernim ritmovima, odnosno traganju za drugačijim pesničkim govorom. Posezanje za depoetizujućim registrima jezika, pre svega u cilju lirske depatetizacije, jedna je od centralnih osobina Livadine prve knjige. (Onima koji se prisećaju kako je tada globalno izgledala srpska poezija jasan je nezaobilazni pesnikov modernistički ulog.) Posle trideset godina osećaj novuma je, naravno i međutim, gotovo nestao, a preostalo je i dalje vidno traganje za slobodnijim ritmovima.
Mnogo je nejasniji status Atlantide. I u toj mladalačkoj knjizi pesnik je insistirao na formalnom radu u stihu, na drugačijosti, počev od vizuelnog izgleda i ritmičke organizacije, ali je tema globalnog aluzivnog posezanja za antičkim temama i simbolima, kao sredstvima oštrog satiričkog govora o utopijskoj ideologiji, bar ovom čitaocu ostala smisaono nejasna i vrednosno neizvesna.
I izbor Borislava Radovića iz Karantina (s dve u njegovo tkivo ubačene pesme iz međuvremena!) potvrđuje krucijalnost te zbirke za Rašu Livadu i opstanak njegovog imena u korpusu srpske poezije druge polovine 20. veka. Zemun kao mitsko mesto ovog pesništva, njegovi (istorijski) toposi (Kapetanija, Sinagoga, Milenijumska kula...), sraz sa modernim životom i duhom (novog) doba, dijalog s istorijom filozofije i istorijom pesništva uopšte, mozaički prosede ove poezije čiji grafizam prati više upletenih glasova - neke su od dominantnih osobina ove odlične knjige. U nekim pesmama i delovima nekih drugih pesama Raša Livada pruža očaravajuće i zagonetne stihove u kojima se teme jevrejstva, žrtve, erosa, ludila... obrađuju iz pozicije žustrog, tvrdog ironičnog verizma. Mislim prevashodno na pesme Kapetanija, Siledžija, Majka, Književnik, Slepac, Sveštenik, Ratno ostrvo, Čistilište... I poentni (in)direktni saveti ovih pesama, i njihove ideje koje se kolebaju između aforističkih iskaza i tamnih, apokaliptičnih slika, kao i znani i anonimni likovi, koliko i tajanstvene atmosfere - sve to gradi u Karantinu, i danas, kao i pre trideset hitro minulih godina, neodoljiv utisak - i za starije i za mlađe čitaoce, one koji će ovu knjigu čitati bez betonirajućih predrasuda, kakve su odnedavno "in" u čaršijskom delu Beograda.
Svoje tri davnašnje pesničke knjige Raša Livada je objavio u Prosveti, stoga je pojava Pesama u novoj ediciji prirodan odgovor pesnika, ali i njegovog izdavača.

by Vasa Pavković & Balkanski književni glasnik

Plovidbe više ne liče na naše sudbine
Brodovi prevoze samo svoje dimove Samo
- oružje -duvan
-paladijum A kapetani su postali
savršeni šrafovi brodskih motora


I to bi bilo sve o širokom zdanju
kapetanije Vrana
odsečenih nogu jakog srca
što je ovaj grad upisala u karte sveta

I to bi bilo sve da nema
njene teške senke u koju se skrivam
Postoje ljudi koji žive tamo
gde drugi crkavaju od trulih
tračeva o smrti španskog i kineskog
cara Samo veliki umiru
pljačkaju rûku ili smisla
i udubljujem se u nešto presudnije
za moj život
U mesečinu
što curi s krila na krilo noćnih ptica
kao pivo niz stepenice


U moje
sinuse - pluća - slezinu
I tamo
širi žute lepeze prastare svetlosti
Ali zaboravljena je reč koja može
opisati taj zagrljaj bez rûku

Poljubac bez usana


A Livada kaže

Ako si od dana: Idi u dan;
ako si od noći: Idi u noć.

jasmina,
žao mi je...

iskreno saucheshce!


Nek pochiva u miru!

Najiskrenije saucesce.
Drzite se obe.
Jako je tuzno...

http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2001/08/12/srpski/R01081101.shtml

Moje saucesce.:(

Saosecam sa svima koje je Rasin odlazak pogodio.

Blagosloveni su oni koje je njegova rec dotakla.


Rasi, za poslednji pozdrav

"visilo" se ovde

i ovde

Druzio sam se sa Rasom poslednje dve godine onoliko koliko je njemu bolest dozvoljavala, i koliko sam ja mogao da dolazim u Zemun. Nekada jednom nedeljno, nekada dva ili tri puta. Sedeli smo u ''Crvenom raku'', ili kod ''Naje'', kad je iz Pariza dolazila Ivana Velimirac i donosila omiljeni Rasin sir Bursin. Pripremali smo ponovno izdanje njegovog Horoskopa, u zajecarskoj bibloiteci, David je napisao tekst, Ivana Velimirac prevela Horoskop na engleski, trebalo je da i ja napisem tekstove, jedan za Horoskop, drugi za Batu Petrovica, za Poeziju posvecenu Rasi.

Odjekuje mi refren iz Cistilista:
"Ucitelj nikada ne otkriva sve
svojim ucenicima. Ako ih voli''

Dragi Raso, mnogo mi nedostajes...

nedostajaće i ovde

zao mi je Jasmina.
drzite se obe.

Moje iskreno saučešće.

jako mi je zao.

Draga Jasmina,imam jednu Rasinu fotografiju, ali ne mogu nikako da je postavim. Poslao bih je Vama...

Jasmina Tesanovic

od cetiri osobe
samo sam ja jos u prilici da govorim
Zoran Vragolov
Maja Mlenkovic
Rasa Livada...nema ih vise...

Pred rastanak

Koliko cemo jos zajedno prijatelju?
Zar se necemo sa setom secati proslih dana?
Ni nasta nismo dali odgovor jer odgovora nema
Iako smo izgarali gde god smo stigli.
izvestili smo se da razumevamo
da klimamo glavom, da se ljubimo, da se radujemo
izvestili, zar ne?
Hvale I radosti su nas uzdigle.
Vise nas nece iznenaditi ljubav, dodir
prezimeli smo zimu, odusevljenja,
trudili se oko naseg prijateljstva, svojski
ustrajavali kad bi drugi ustuknuli
i kad nam niko nije bio potreban;
Utvrdili smo drugo nebo, imenovali zvezde
uvazavajuci istoriju, osvajali smo svetove
rusili I postavljali Bogove
ukazivali duzna postovanja, oplakivali, vaskrsavali
plamteli sjajem nasih pogleda;
Proboli smo noc kroz srce, iz njega pili,
dizali sidra, grlili kopna I kamenje
ljubili, kao sto smo ljubili drage,
bili smo stenje, umni, snalazljivi u patnji I sreci;
Opkoljeni uzvisenoscu zivota, talismanima
iscekivanjem, hranom, bolescu
daljinama koje smo nekad lako stizali
mukotrpno zidanim bedemima
Nestajemo s krikom koji jedino mi cujemo

Zoran Vragolov 1982

zao mi je Jasmina

Iako Rasu nikada nisam upoznala, zao mi je sto je moralo tako, narocito posle nedavne price o njemu za okruglim stolom u Molerovoj.

Pozdrav Kseniji i podrska obema u savladavanju tuge

Moje najiskrenije saucesce i neka velika uteha bude sve ono dobro sto je uradio i sve lepe misli koje je mislio.

Raši Livadi, Pesniku

Evo me bez odbrane ispred strašne samoće
Miljković

Kad umre pesnik
smrt skine prašinu
s njegovih starih stihova
mnogi postanu svesni
da je pesnik živeo i da u našem
svetu odavno već ne stanuje radost
─ umre dan, umre nebo
i ptice davno zamakle rubovima očiju

Budemo možda pomalo nostalgični:
u nekom stanu zazvoni telefon
u nekom dvorištu oglasi se pas
─ pejzaži kojima je rado prolazio
dobiju vrednost posvećenih mesta

Kad umre pesnik
njegovi stihovi postanu
mesto susretanja onih
koji su zaista i istinski živeli
u različitim gradovima,
na različitim mestima
a da se pri tom nikada nisu upoznali
─ ujedinjeni i u svom bratstvu snažniji
za jednu strašnu vest

Ipak, kroz poluotškrinuta vrata
neko će ušetati u sobu
svetiljka koju nosi
mirisaće na sneg
i jedino će osmeh
na licu usnulog deteta
u tom trenutku biti osobito važan
─ kako samom pesniku
tako i nosiocu svetiljke...

Moje iskreno saučešće.

http://content.answers.com/main/content/wp/en/d/d2/Forgetmenotflower.JPG

imam u biblioteci.

zao mi je

Dejan Stankovic

Moje najiskrenije saucesce.

Pesnici ne umiru; oni postaju senke.

Njegovi stihovi postanu
mesto susretanja...

primi moje saucesce :(

The Bodhicaryavatara
Chapter X: The Post-Dedication

May all sentient beings be graced with the Bodhisattva way of life by the virtue I have obtained while reflecting on the Bodhicaryavatara.

Through my merit, may all those in all directions who are afflicted by bodily and mental sufferings, obtain oceans of joy and contentment.

As long as the cycle of existence lasts, may their happiness never decline. May the world attain the constant joy of the Bodhisattvas.

As many hells as there are in the world, may beings in them delight in the joys of contentment in Sukhavati.

May those afflicted with cold, find warmth. May those oppressed by heat be cooled by oceans of water springing from the great clouds of the Bodhisattvas.

May the forest of sword leaves become for them the splendor of a pleasure grove; and may the sword-like Salmali trees grow as wish-fulfilling trees.

May the regions of hell become vast ponds of delight, fragrant with lotuses, beautiful and pleasing with the cries of white geese, wild ducks, ruddy geese, and swans.

May the heap of burning coal become a mound of jewels. May the burning ground become a crystal marble floor; and may the mountains of “The Crushing Hell” become temples of worship filled with Sugatas.

May the rain of burning coal, lava, and daggers from now on become a rain of flowers; and may mutual battling with weapons now become a playful flower fight.

...Rašin i naš i svačiji i ničiji...
pesnik i Dunav
žao mi je Jasmina

čun se ljuljnu, on se trže,
ode sanak pusti...

moje saučešće.

O hladna vatro koja izgaras
Svud oko mene a dan ne stvaras
Ne znaju kuce gde odose ljudi
Nit pozna jutro one koje budi
Al zna ih ponoc puna suncokreta
Biljni petao na krovu sveta
Koji ih samo zato budi
Sto mrtvi znaju da budu budni
Da slede reku zvezde i ptice
I nastave zivot kriomice

Branko Miljkovic

г Ливада . . шта казати . . Писмо, довољноје . . присећамсе и казивањаму . . .Pripadam sremskom kulturnom krugu, ne u političkoj, nego u duhovnoj sferi i to zemunsko-stražilovskoj liniji naše duhovnosti. Vaspitan sam da svaki umetnik i svaki novi naraštaj, pored svoje umetnosti, mora srpskoj kulturi da da nešto što ona do tada nije imala. Ja sam se odlučio da napravim sazveždje časopisa koji će afirmisati glavnu osobinu naše duhovnosti, a to je kosmopolitizam i otvorenost našeg jezika i naše kulture prema svetu.

ливадом незаборава

и . . . сијаће сунце
цветаће и цвеће
под Ливадом заборава
Раша . . снити неће

мирму . .души.

ali na red dodju i takvi dani...moje iskreno saucesce

Iskreno SAUCESCE
BK COLE

Tmurnije i ruznije deluje dan od ruzne noci u kojoj mi je Ljilja Jokic Kaspar rekla da za Rasu ima jos malo nade!

Nema više jednog veličanstvenog čoveka.
Nema više jednog veličanstvenog pesnika.
Nema više mog prijatelja.

Plačem. I nije me sram.
Raša je zaslužio mnogo više suza nego što ih imam samo ja.

Zbogom, Rašo.

moje saucheshce.

VAMA JASMINA, I
VAŠOJ KĆERCI KSENIJI

Čovek nemože pobeći iz sveta sigurnije nego pomoću umetnosti ;
Ali se snjim ne može ni povezati sigurnije nego pomoću umetnosti

SLAVA MU

moje iskreno saucesce Kseniji i Jasmini.

Ukoliko neko poseduje Rašinu poeziju u elektronskom obliku (Word dokument ili slično) neka je pošalje na gojkov@balkanwriters.com, za sledeći broj Balkanskog književnog glasnika.
Molim vas.
D.G.

Kada sam pre 20 godina kao jednu nagradu dobila Moderno svetsko pesništvo u 2 toma, hvalila sam se majci "Vidi! Vidi!" Pogledala je i rekla: "Gle, pa to je Raša uradio! Moj školski drug!". To je najbolja antologija koju imam. Hvala mu. Ne poznajem lično nikoga od vas. Ipak, osećam tugu. Tebi i Kseniji moje iskreno saučešće.

Andžel moj

Viču sestre da mrtvo je jutro moje
andžel moj moji sanji

Slepa srdca
puste materice
u sprženoj klečim travi

Klisurom se hore glasi mrtav mrtav
a kroza me slutnja struji topot
rže prilazi bičevima tuče
po očima po mislima
po prsima suvim

Sestre kažu

Sestre
lažu
da je mrtav

Mrtva usna živu ne ogreva

Ploča lude gorštakinje


Baš me briga šta brbljaju obaljani
al čudno kako je to čudno

Dok poljube zbirah brojeći ih kadikada
i krik u urne krišovite
ne bi li ih sačuvala
čudno kako je to čudno

Proglasiše okeanke utvom mene
crnom utvom i vešticom

jm

T.A.

Saucesce. Drzite se .Pozdrav.

Sa Rašom Livadom sam proveo jedno jedino veče u mome životu, u Klubu književnika. Nisam se potrudio dovoljno da zaslužim njegovo prijateljstvo i više ga nikada nisam video. Ipak, kupujem od prvog broja časopis Pismo, verovatno najzačajniju periodiku koja je ovde izašla u poslednjih pedesetak godina. Pismo je, mogu sada to reći, formiralo moj ukus i predstavlja jednu od najznačajnijih stavki mog duhovnog života. Jednom sam to napisao Raši i zahvalio mu se što me je toliko obogatio. Umesto odgovora, preko zajedničkog prijatelja Zorislava Paunkovića, Raša mi je poslao svoju poslednju knjigu pesama. Kada sam je pročitao, shvatio sam šta sam propustio ne upoznavši bliže tog sjajnog čoveka. Sve do danas sam gajio nadu da ću to nekako nadoknaditi. Sada je kasno. Strašno. Želeo bih da svim njegovim bliskim kažem kako ima jako mnogo onih koji su Rašu poštovali, divili mu se i koji su mu, kao ja, zahvalni što im je ulepšao život.

Postovani Gorane,

moram ovo da podelim sa Vama... Rasa mi je pricao o Vasem pismu, bio je dirnut, mnogo su mu znacile tople reci koje ste mu uputili. Procitao mi je neke delove pisma, i sada kad Rase nema, i kada citam dirljive poruke ljudi koji su ga poznavali licno, ili samo postovali njegovu poeziju i urednicki rad, osecam jos vecu tugu i prazninu u srcu.

A LIVADA KAZE
Predugacka providjenja zamute pogled.

Iz pesme "Iz Asizija", Karantin, 1997

... a negov izbor svetske moderne poezije, bio je svetionik generacijama pesnika.

Ovo mi je poslala Ivana Velimirac, pesnikinja i prevodilac iz Pariza, u znak secanja na Rasu:

''odete da biste tek tada neke ljude upoznali, oni odu da bi vam sebe paradoksalno priblizili
otkako prevode saljem iz Pariza, pocelo je i moje virtuelno poznanstvo sa Rasom,
putem skajpa, i takvo trajalo u intervalu izmedju objavljivanja Zabesa i Montenja,
u skorasnjim brojevima “Pisma”
u medjuvremenu smo se upoznali, a poslednji put kada smo sedeli zajedno –
Rasa, Sasa Jelenkovic i ja – bio je pravi potop od pljuska u Zemunu
na njegovo "Vi znate sta je moj lek", vadila sam iz torbe cetvrtaste bele kutijice "Boursina"
celofan ironije i vratoloma parodije u koji je zavijena bezrezervna spremnost
da se pomogne drugima preko skajpa, kucajuci poruke, citirao je davnasnje pesnike sa uzitkom,
pricao o kratkom periodu provedenom u Parizu nakon kojeg je u zaru ispisan "Karantin",
govorio o Majorci gde je Zorz Sand vodila Sopena, o pljeskavicama i o duvan cvarcima,
sa izvanrednom erudicijom i neponovljivom duhovitoscu

poslednjih meseci slusao je Iva Montana Zvonka Bogdana Okudzavu
Vertinskog Sopena Dinu Vasington
i hipnoticku vracku zmije Ka iz crtanog filma "Knjiga o dzungli"

od juce se znak na Rasinom skajpu ponovo zeleni, iako je nakon njegovog odlaska u bolnicu danima bio siv

nadam se da ce dvojezicna verzija "Horoskopa" ubrzo biti spremna za objavljivanje,
kao poslednji poklon Rasi i onima koji poznaju ili ce tek upoznati redak dar
i snagu njegove poezije

saucesce onima koje je voleo, onima koje/koji su ga volele/voleli''

Veoma mi je zao. Zbog lepote koju je ostavio a vise nije tu da je nadzire.

Uvijek mi je zao cuti jednu takvu vijest.

Pre par meseci, negde u svitanje, navratio je do nas, doneo teglu slatkog od sumskih jagoda, oprostio se uz veliki osmeh, i rekao da vise nikada nece doci.
I nije.
Te noci sa osmehom je dosao, sa osmehom otisao, a mi smo plakali.

Ponovo placemo.
Malo je suza za takvu gromadu od Coveka.

Slava mu.

Iskreno saucesce najblizima.

Jedino ovde mogu da kažem nešto...jer nema više nikog kome bih mogla da kažem "umro je Raša" i da se odmah probudi sećanje na ono "imaginarno biće" (kako je on govorio) koje smo stvorili družeći se, živeći, dajući i uzimajući sebe jedni drugima, stvarajući "imaginarno biće", pre više od trideset i ko zna koliko godina. Raša, simbol, sublimacija generacije, slobodan i neshvaćen među ljudima, proklet kao svaki najveći pesnik, snaga i nada za one koji su mogli da ga razumeju. Jasmina, hvala ti što otvori ovo mesto, da čovek bar malo olakša srcu! Marina