Pravda za kiosk-a

Novine i kutijice s natpisom ...dim šteti ljudima u vašoj okolini, najčešće kupujem na kisoku uz Bulevar R. Otvoren je 24 sata, uvek imaju sitniš i ne moraš da brineš šta će ti reći kad im rano ujutru zavijoriš hiljadarkom k'o zastavicom za doček ruskog predsednika. Ponekad tu kupim i plavi „Orbit" kad bih da utajim koliko volim dobar roštilj na prazan stomak.

kiosk

Prava istina je da tu najviše volim da dođem jer prodavačica izgleda kao što je nekada izgledala moja nastavnica maternjeg jezika. Strogih crta lica tipičnih za 50+, s naočarima uvek na vrh nosa sam' što ne spadnu i s prodornim glasom kojim cene i iznose kusura izgovara kao saopštenja Vrhovnog suda.

Obično samo izgovorim „dobro jutro" i šta želim pružajući pare, a nekada kažem i: „Komšinice, molim Vas...". Ona izdeklamuje koliko je to čega, odcvrči bar-kodove na prljavo-beloj fiskalnoj kasi i samo vikne „izvolite", kao da presuđuje drumskoj mafiji. Valjda je skoro menjala prednje zube, pa kad kusur dostigne 170 i kusur dinara - ta gomila slova „s" čuje se kao kad lonac na paru počne da ispušta beli dim kroz usku rupu.

Tako neobična je bila i moja nastavnica, Ljubinka S. Sitna, starija žena, često bolešljiva, puno je kašljala i uvek je pila neke kapsule „na šest sati". Škola velika, gradivo obimno, neznalica kol'ko hoćeš, pa najčešće po ceo dan ne zatvara usta i ne štedi grlo.

Kao da je sad vidim kako prekrštenih ruku maršira međ' klupama i deklamuje Malog Radojicu, a glas joj odzvanja hangarom od učionice, čini mi se da je i na onom svetu Radojica jasno čuje. U sred njene priče o hajducima, jatacima i ženskoj lepoti kojoj pokojnik nije odoleo, razredom se razlegla zvonjava. Dopiralo je iz njene torbe i neprestano zvonilo dok se ona namrgođena prikradala katedri.

Zgrabi tašnu sa stola i iz nje kao zeca izvuče veliki, srebrni budilnik. Onaj starinski, sa dve metalne polulopte na vrhu o koje je mučeni mali čekić nemilice dobovao. Takav je moj deda držao na jednoj lakiranoj nahtkasni, pored kreveta - kako ne bi okasnio na posao. Tek pre koju godinu tu sam nahtkasnu izlomio u deliće i dao je komšiji da na ranču baci u vatru dok peče paprike za ajvar.

Zaustavi Ljubinka zvonjavu i baci sat nazad u torbu kao što bi ceduljicu da je pronađe kod nekog (m)učenika, a ne časovnik muzejskih razmera. Bez da nas pogleda, iz ćoška torbe izvlači šuškave lekove, guta ih jedan po jedan i tek pošto čašom tresne o sto kao moj stric na slavi, nastavlja čas.

Da izvineš, meni je trafika uvek zvučalo nekako prostački. Zovem je kiosk, mada nisam načisto s tim kako da se obratim toj strogoj ženi unutra. Pošto na „komšinice" nije reagovala, ja jednom rekao „gospođo, molim Vas...i bio Sunji dan!

„Nemoj slučajno da me zovete gospođo, to ne dozvoljavam". Ubrza izdavanje kusura i novina, umal' mi ih ne bacivši pod noge. „Ja nisam ni gospođa ni drugarica, nisam niko i ništa, ja samo ovde prodajem. Vi ste mušterija i ne treba da vas bude briga što ja imam višu ekonomsku školu, uzmite svoje artikle, srećno i doviđenja".

Od tada se ponašam isključivo u skladu sa strogim pravilima kioska. Poručim, platim, uzmem artikle i doviđenja. Raspitao sam se, kiosk je smišljen u Persiji (i kao reč i kao objekat) još u 13. veku i u njemu su prvo sultani i paše provodili slobodno vreme. Ne bi im bilo milo da vide šta sve današnji kiosci legalno prodaju i na šta liče.

Kao što ni Mali Radojica ne bi izdržao treću sezonu „Velikog brata", provirio bi...