Jedna od najneispričanijih priča sa Bliskog istoka je priča o 4,5 miliona ljudi koji su zbog okupacije Iraka i sektaštkog nasilja koje je usledilo bili primorani da napuste svoje domove. Dva i po miliona unutar Iraka i dva miliona u susednim zemljama, najviše u Jordanu i Siriji.
Ove brojke se pojavljuju u svim izveštajima UN-a i humanitarnih organizacija, koje uzmu truda da bace pogled na problem, ali na neki volšeban način sudbina 4,5 miliona ljudi se nimalo ne tiče mejnstrim medija. Ruku na srce ni ti humanitarci nisu odrali glasne žice vrišteći o tome. Hmmm, samo još jedan dokaz o selektivnosti zanimacije koja zahteva potpunu idiJotizaciju, odnosno nepristrasnost.
Ta priča ispliva s vremena na vreme, ali posredno, preko priče o zahtevima za političkim azilom. Iako samo jedan posto (to čini oko 45 hiljada) od pomenutih četiri i po miliona raseljinih Iračana traži politički azil u razvijenim delovima sveta to je dovoljno da ih stavi na prvo mesto po broju aplikanata – eto problema.
Ovih dana ta priča je podgrejana odlukom britanske vlade da deportuje četrdeset Iračana kojima je zahtev za azil odbijen, a britanski Home office je odlučio da im je njihova domovina bezbedna za povratak. Domovina ih je dočekala raširenih ruku – tridesetoro nije pušteno u zemlju, a preostalih deset je dobilo po 100$ i toplo "snađi se."
Druga strana medalje
U Turskoj je nedavno poput bombe odjeknula vest da je Džem Uzan "izronio" u Parizu i dobio, sa sve porodicom, politički azil.
Ko je Džem Uzan? Džem Uzan (Cem Uzan) je ono što bi se kod nas zvalo "kontroverznim bizmismenom". Priča o Uzan imperiji počinje 80-tih u vreme reformi Turguta Ozala i prvog otvaranja turske privrede, odnosno prešaltavanja na kapitalizam. Koliko god su te promene bile velike i značajne, retko će se naći neko ko će poricati da je korupcija baš u to vreme podignuta na jedan sasvim novi nivo. No, da počnem od početka.
Sekira u med je upala Džemovom ocu, Kemalu, vlasniku građevinske imperije u nastanku, kada je dobio da izgradi novi stadion FK Galatasaraja. Jes' da su se tribine srušile (same od sebe) posle svega par godina, ali to nije uticalo na uspon Uzanovih pomoću prvobitno akumuliranog kapitala dobijenog na tom poslu. Sinovi bliskih familija (Ozalovih i Uzanovih) Ahmet i Džem koriste liberalizaciju medijskog prostora i 1989. pokreću Star TV, kamen temeljac kasnije medijske imperije Džema Uzana (zbog koje će ga budalasti i površni zapadni mediji nazivati turski Silvio Berluskoni).
Džem Uzan postaje ozbiljni međunarodni igrač devedesetih razvojem mobilne telefonije. Godine 1994. osniva kompaniju Telsim (sada utopljena u Vodaphone) i uspeva da ispali Nokiu i Motorolu za nekih 2,7 milijardi (da, da, dva koma sedam milijardi) dolara što u kešu, što u opremi. Razumljivo, od tada mu je kretanje van zemlje bilo malkice ograničeno, jer pomenute firme nisu baš bile sklone da mu oproste taj sitniš.
Pobeda AK partije na izborima u novembru 2002. je bila iznenađenje samo dvema vrstama – političkim slepcima i urbanima učaurenima u sopstveno okruženje, što se svodi na isto. Ja sam imao sreću da to leto provedem u centralnoj Anadoliji i veoma dobro osetim puls tog dela Turske i da tada ukapiram da cela ta stvar nema veze sa uobičajenom naracijom "islamizam v.s. sekularizam". Naime, tamo sam imao prilike da razgovaram sa ljudima koji su po pravilu "sekularni" (na pr. profesori srednjih škola), a već tada odlučni da glasaju za AK partiju.
Ova digresija služi samo kao ilustracija da za predviđanje ishoda izbora nije bilo potrebno biti vlasnik kristalne kugle ili baratati tarot kartama, promena se osećala u vrućem vazduhu Kajzerija i centralne Anadolije. Uzan, koji sasvim sigurno nije glup, ju je itekako mogao osetiti, a s obzirom da mu je u to vreme poslednji cvetajući pos'o – piramidalna Imar banka – bio pred pucanjem, sa pravom je pretpostavio da stvari neće biti kao pre i da posle kolapsa piramide vuk neće pojesti magarca kao što se to desilo X^n-ti puta u istoriji turskog bankarstva.
Devedeset (90) dana pre izbora osniva partiju (Genç parti – genč parti – partija mladih) u (očajničkom) pokušaju da se ulaskom u parlament dočepa imuniteta. Za cilj nije štedeo (tuđe) pare. Na mitinzima njegove partije, sa žestoko desno-nacionalističkim programom (Turska Turcima i ne treba nam MMF), šakom i kapom su deljene majice, kape, zastavice, kebab, sokovi, u zavisnosti od venue-a i pivo, a pre Džemovog oratorskog nastupa uvek bi bio koncert onoga što bi zvali turbofolkom. Megazvezda istog (i kandidat partije za poslanika), Ibrahim Tatlises, je često bio taj najveći magnet za mase. [Zahvaljujući gluposti nekih članova naše familije po kući su nam se mesecima vukle neke sveće sa logom Genč partije, koje su se pokazale (uopšte me nije iznenadilo) kao neupotrebljive prilikom prvog nestanka struje. O sudbini para tih članova familije pohranjenih u Imar banci radije ne bih.]
Sedam i po posto osvojenih glasova su svakako uspeh za partiju osnovanu samo tri meseca pre izbora, ali je, s obzirom na cenzus od 10%, bio nedovoljan da načini Džema nedodirljivim. Naravno, Imar banka ubrzo posle izbora kolapsira i država po prvi put radi ono zbog čega, između ostalog, postoji. Imperija Džem Uzana počinje da pada kao kula od karata kako se istraga za istragom otvara. Mesecima, zapravo godinama, slučaj Uzan nas je zabavljao bolje od bilo kakve latinoameričke serije. Kad mu je u jednoj od mnogobrojnih vila nađen pun bazen (naravno, ispražnjen od vode) pripejd kartica za dopunu mobilnih telefona u vrednosti od oko 2 miliona dolara, za koje nikakvi papiri nisu postojali, dao je stoičko objašnjenje da je to za internu upotrebu zaposlenih u Telsimu. Kad mu je u nekoj drugoj vili nađeno Uzija, Zolja i uopće naoružanja za omanji bataljon, objasnio je da je to kolekcija oružja njegovog brata. Uzgred budi rečeno, otac i brat, osuđeni na zatvorske kazne zbog ko zna kojih malverzacija odranije, su se na vreme povukli na dalji istok, Malezija, odakle su se povremeni javljali u medije telefonom sa obećanjem da će se jednog lepog dana vratiti i sve objasniti (oni su sada potpuno zaboravljeni).
Naravno, sve to ide uz Džemovo vrištanje kako je sve to politički motivisano, kako ga eto siromog vlada proganja jer je Genč partija jedina politička snaga koja može da je ugrozi. Cela Turska se tresla od smeha njegovim tiradama (verujem i onih 7,5% koji su glasali za njega), a ja nikad neću zaboraviti kada se u jednom intervjuu, smrtno ozbiljan, okrenuo drito u kameru i bupnuo: "Tajjip, vidimo se na izborima!" Kafe, koju sam pio sa prijateljem Džanom, je bilo svuda, a nas dvojica smo bukvalno pali sa troseda i valjali se po podu od smeha. Džan, to moram reći, uopšte nije naklonjen vladajućoj partiji, naprotiv, ali apsurdnost ovakve izjave ide accross the board i tu prestaje da važi ona "neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj". Godinama, smo to koristili kao interni fazon kad hoćemo da nasmejemo jedan drugog.
Međutim, malo manje se čovek smeje ili da budem precizniji drugačijom vrstom smeha se čovek smeje kada u ozbiljnom magazinu poput Tajma naiđe na članak poput ovog iz jula 2003. i onako u blesku ukapira da ko zna koliko sličnih gluposti se valja na ovaj način, a da o tome nemamo blagog pojma. Evo meni omiljenog pasusa (peti od kraja): Ipak niko ne poriče da Uzanova vrlo desničarska nacionalistička partija predstavlja političku pretnju. Podrška je porasla od 7% do 17% u poslednjih osam meseci. Minimum od 10% je potreban da bi se osvojilo mesto u parlamentu. Analiičari pripisuju porast podrške ekonomskim teškoćama – Džem je viđen od mnogih kao turska verzija Silvija Berluskonija, preduzimača čija privlačnost leži u njegovom poslovnom uspehu i "to se može uraditi" pristupu.
Treba poseban talenat da se ovoliko gluposti smesti u tako malo reči, a postavlja se i ozbiljno pitanje iz kog to paralelnog univerzuma je Endrju Parvis (Andrew Purvis), s obzirom da se iz članka jasno vidi da je svestan svih Džemovih "nestašluka", ili je pak Endrju itekako "na zemlji", a beg Džem nije cicija kad je imidž u pitanju, ne znam...
Da skratim priču, suđenje koje se pominje u Tajmovom pisaniju se završilo Motorolovom pobedom avgusta 2003. Dve milijarde koma trinaest dolara za kompenzaciju i još toliko kao kaznenu meru je imao isplatiti Džem Uzan, po presudi sudije Rakofa, koji je zaključio da je tom presudom dokazano i nedelo protiv Nokie. Na domaćem terenu istrage su išle svojim tokom, a za sada jedina presuda (tri godine i četiri meseca zatvora) je doneta u slučaju onih pripejd kartica davne 2005, ali još nije pravosnažna, čeka se odluka Visokog apealcionog suda. U avgustu ove godine je Međunarodni arbitrarni sud odbacio Uzanovu žalbu zbog preuzimanja dve njegove kompanije u Poljskoj od strane turskog Savings Deposit Insurance Fund (fond koji preduzima poslove oko stečaja). Krajem septembra panel eksperata je predao ekspertski izveštaj o nedelima Uzanovih 231-og bizmisa Sedmom višem kriminalnom sudu u Istanbulu. Kažu da je upravo taj izveštaj razlog bežanije, jer će taj izveštaj učvrtiti optužnicu za desetine kriminalnih radnji od prevara do falsifikata zbog koje se Džemu Uzanu smešilo nekih 45 godina zatvora.
Međutim, njega, do jutros, "niko" nije video koliko od pomenutog (glupog) avgusta ove godine, a onda je pre nekoliko dana turska javnost putem porodičnog konsiljerija, ups pardon, advokata bila obaveštena da je isti sa familijom u Parizu i da mu je Francuska dala politički azil.
Interpol se pokazao kao totalno nesposoban u odnosu na novinara jedne turske televizije, koji ga je našao dok si rek'o "keks". Džem Uzan je odlično, hvala na pitanju. Iznajmljuje stan na Trokaderu (broj 10) sa pogledom na Ajfelovu kulu. Cijena? Prava sitnica – 4 soma evra dnevno. Svako jutro ovaj dobrodržeći i dobroizgledajući četrdesetosmogodišnjak oddžogira od tog stana do Notrdama i nazad (10 km), dosta zavidnom brzinom. Novinar, čiji smo prilog jutros videli na TV-u nije mogao da ga prati ni 200 metara, a Džem osim keženja u naše lice nije imao ništa da nam saopšti.
Ko je kriv Iračanima što nemaju 4 soma evra dnevno za gajbu, možda bi onda bili prikladni kandidati za politički azil.
*******************************
Beleške na margini
Genč partija je na izborima 2007. osvojila čitavih 3,3% glasova. Toliko o osećaju za filing Tajmovog novinara. Doduše, zadnjom rečenicom tog, po svemu sramnog, teksta se pomalo iskupio sarkastičnom primedbom: "Povući ću se iz politike kad me turski narod ne bude želeo," kaže on. Ili po svoj prilici kada više ne bude novaca.
Elem, turski narod žarko želi Džema Uzana, ne bi li mu se u njegovo ime sudilo.
