Kada prolazite kroz Sjeverin, otovrite prozor..

Sjeverin... Krenes od moje Varosi na cevape u Sarajevo, procices kroz Sjeverin. Sjeverin je rodno mesto majke mog dobrog druga Doce. Sjeveriinom ces proci ako podjes ka vikendici meni drage osobe. U Sjeverin je moj babo isao na igranku I u povratku slupali ficu. Nekada...

Sada... Gledajuci iz automobila u Sjeverinu nemas vise sta veselo videti. Ali otvori prozor putnice, osetices...

Cesto razmisljam o nama balkancima, nasem mentalitetu I temperamentu. Nasim majkama I sestrama. Volim svoju zemlju, volim svoje ljude, ne delim ih, samo nas polusavam prihvatiti onakvi kakvi smo I takve nas sve volim, samo neke ne postujem ili postujem. Nista drugo. Ovo sto sledi je prica o nekim sasvim drugim ljudima. Ljudima odabranih od Izvora da nas podsecaju na product ljudske gluposti u jednom vremenu ludila. Na neke koji su trebali biti komsije I mi njima jos uvek, a nismo, nazalost. Na prekinuti put. Na danasnjicu.... Samo se molim, ne na buducnost. Amin.

U tim mislima vezanim za nama svima drag Balkan, krv je nemoguce zaobici. Sama dolazi, ne znam cime dozvana. Imam neki osecaj da se ta nasa balkanska zemlja zalva krvlju, supstancom karakteristicnom po nama ljudima, kao kada kisa zaliva livadu. Izgleda ta nasa balkanska krv toliko vri svakih nekoliko dekada u nama, da moramo bar malo da je pustimo. Proslost je pokazala da smo bolji "pustaci" tudje krvi nego svoje(citaj pustanje svoje krvi malo vise boli, a I nije u skladu sa verovanjem otupljenog mozga). Mada ima pojedinaca koji su uspeli u pustanju sopstvene. A koliko je to malo? U brojevima 99 000 ljudskih zivota u zadnji dvadset godina. Da, ima jedna mala zackoljica kod tog pustanja krvi, ode I dusa... Ode sa mirisom, istim onim koji osetis kada prodjes kroz Sjeverin. Takav skoroisti miris mozes osetiti na jednom brdu sa leve strane Sarajeva, na putu od moje Varosi... A ruku na srce I po celom balkanu, isti mirs, sa raznim dodacima krvi... Ide taj miris tako, po ovom nasem dunjaluku, siri se, opija, mami, a mi, ljudi ko zivotinje, pustimo se... pa ljudi, nije to onaj miris ljubavi, nemojte da se varati...

U mojoj Varosi, ziveo je jedan decak, ima on I ime I prezime, ali budem li ga imenovao, dobice karakteristike pojedinca, a to necu. Na mesto gde sada on odmara nije pojedinac, nije sam, pa grehota bi bilo izdvojiti ga iz drustva. To mu je bolan jedino preostalo. Bas taj klicac sa svjih 16 godina, vodjen zivotom, ode iz Varosi. Krene niz Bisticu Limom do Drine, prepliva je, proseta jos malo I dodje u Seher. Tu zavrsi zanat, postade majstor za popravku oni drvenih kutija iz kojih vire ljudi. Imao je na planu da zivi, da poleti! Joj kako je bio sretan, kazu... Kazu I da je zadrzao taj osmeh... Jos se smeje... Kada sam ga zadnji put posetio, na moju zalost ne vidoh taj osmeh... Video sam dve nisanke, mali broj godina. Kada od onig veceg broja oduzmes onaj manji, ostane tacno 23... 23 leta, 23 zime, 23 jeseni I tacno 23 proleca, pa onda 23 belaja iz komsiluka, 23 devojke... ko zna mozda bi devojaka bilo vise da nije hteo da zivi slobodno, da nije hteo da ima onaj osmeh... Medju svojim drugovma, na njihovoj konacnoj adresi, lezi nih 1487... 1487 dusa, 1487 istih onih poletnih osmeha, 1487 uspomena na sve sto su imali, sto su bili, ciji su bili I ko je bio njihov... Medju njima lezi moj rahmetli komsija I evo od devedeset I neke po ko zna koji put ima 23 godine... A ja zivim sa vama svoju dvadeset I trecu... I smejem se....

Podstaknut emocijama zbog mog rahmetli ali I zaboravljenog komsije, da mu Izvor podari mesto pored Njega samog, vracajuci se u nas zajednicki komsiluk, opet treba proci Sjeverin... Odlucih da otvorim prozor. Sa stidom sam mirisao. Kunem se sa suzama. Vec 17 godina sjeverinski miris nosi njih trideset opijata, zajedno sa dusama I telima.... Taj sjeverinski miris se razlikuje od onog balkanskog I seherskog mirisa, jer njegovi stanovnici nisu nasli kuce... ne leze pod nisanima na kojima ima mozes procitati ime I godine leta... Nisu ukopani... Negde plutaju... Drina ih zavolela, kaze dobri su to ljudi, sjaverinska zemlja ih mozda ne bi ni primila, jer nije im vreme bilo.... Bolan imalo je jos toliko posla odraditi, jos koji razred skole proci ili pasti... jos koji put zenu I brata poljubiti... jos koji 1. Maj docekati... Bajram bolan... Ramazan... A ironijom dodajem, samo su tog jutra krenuli na posao, u skolu... Naravno moram pomenuti jednog sjeverinskog komsiju, koji je svojim plemenitim delom spasio jednog sjeverinskog decaka da mu dusa predje u miris... hvala mu...

A mi? Samo smo ljudi, skloni zaboravu, skloni secanjima sa strahom... Skloni zatvaranju prozora dok prolazimo kroz Sjeverin... Pitam se puno toga. Neka to mozda bolje da ostane u meni.

U mojoj Varosi, malo se zna o nasem decaku, o nasem sehidu, o nasoj zaustavljenoj mladosti. O decaku koji je postao majtor za one drvene kutije iz koje vire ljudi, koji se danas zove televizor. Mozda su sada svi televizori pokvareni jer njega vise nema. Ne znam. Njegova majka, brat I babo znaju. Verujem da svaki put kada pogledaju u Tv, vide njega sa alatom u rukama. Majka njegova ne treba da ide kroz Sjeverin ili u Seher da bi osetila onog mirisa. Ima ga dosta, kaze, u njegovoj sobi. Meni je zao njegove majke, samo pomislim da sam ja pre 17 godina hteo da popravljam televizore, sada bi verovatno lezao miran I hladan. A sta bi radila moja majka... Ne smem ni da pomislim. Njega niko vise ne pominje u nasem komsiluku. Mozda je mnogo belaja ucinio. Mozda je mnogo puta obrao komsisku jabuku. Mozda je imao jak sut levom, pa bi od njega pucali komsiski prozori. Kazu voleo je fudbal.... Dosuse, kazu kada ih pitas... nikako sami...

Verovatno ce neki pomisliti da ovo moje malo pisanije, priziva duhove. Ne. Ovo ima cilj da se bar negde na ovom Dunjaluku, pomene moj rahmetli komsija koji je samo zeleo da popravlja televizore. Da se pomenu svi oni iz sjeverinskog mirisa. Apel na putnike koji prolaze kroz Sjeverin da otvore prozore bez straha, nece ga miris uzeti, samo ce ga podsetiti...

Nesto vise i dokumentovanije mozete naci na http://www.b92.net/specijal/sjeverin/