Core 'Ngrato

Core, core 'ngrato
T'aie pigliato 'a vita mia.
Tutt' è passato
E nun'nce pienze cchiù!

Juče, napuštam radno mesto, izlazim sa parkinga, polako vozeći prepunim, uskim, jednosmernim ulicama, kad u daljini ugledam - njega! ON je Vlada Rubinić, my high-school sweetheart, čovek s kojim sam tri godine bila u vezi, a koji je na kraju emigrirao u SAD. Meni je rekao da ide na nedelju dana u Egipat da završi kurs za instruktora ronjenja. Posle me je o promeni plana kratko i jasno obavestio mejlom.

To je bilo 2002. Par godina sam maštala o tome da sednem na avion, odem u San Francisko, unajmim privatnog detektiva da ga pronadje, a onda se osvetim u mafijaškom stilu. Moj tadašnji psihijatar je govorio da su fantazije o osveti izraz nemoći. Ja sam bila uverena da je moj jedini problem to što gledam previše američkih filmova i čitam previše Šekspirovih tragedija.

Nalegnem na sirenu, spustim prozor, nakrenem glavu da me što bolje vidi.

- Rubiniću, ti li si?

- Džo!!! - prvo pogleda u mene pa se unezvereno osvrće na sve strane, kao mačka u kavezu koja traži izlaz. Histerično se smeje. - Otkud ti ovde?

- Idem na Droćol, hoćeš da te povezem negde?

Rubinić bez reči otvara vrata i ulazi u kola, i dalje smejući se histerično.

- Idem kući. - kaže. - U Dobračinu.

- Da, da. - odgovaram. - Sećam se gde živiš. Nego otkud ti u Beogradu, Rubiniću?

- Jel možeš da me ne zoveš "Rubiniću", to me podseća na srednju školu?

- Kako god ti želiš, Vlatko.

Vlada Rubinić guta knedlu. 

- Dakle nisi mi rekao šta radiš ovde.

- Došao sam sa nekim drugarima, - pocrveneo je. - hteli su da vide Beograd, i tako...

- Hm.

Onda smo malo razgovarali o tome šta ima novo u našim životima, šta se dešava sa našim zajedničkim prijateljima, kakvi su planovi za budućnost. On je upravo završio postdiplomske iz kulinarstva (?!), morao je da da otkaz na jednom od dva posla da bi to mogao da postigne, sada je švorc i nada se da će se uskoro uvaliti u neki bolji restoran gde će imati pristojnu platu. Ja bezočno lažem da muž i ja kupujemo još jedan stan, ovog puta novogradnju, koji ćemo, na kraju, izgleda, izdavati, jer sam upravo dobila ponudu od principala u Barseloni da predjem da radim tamo. Suprug, takodje, ima ponudu iz Indije pa većamo šta nam je činiti. Vidim da ga je priča impresionirala. 

Stižemo u Dobračinu. Nažalost, nije bilo gužve pa nismo stigli da pretresemo sve što sam želela. Vlada Rubinić mi pruža ruku, ja razvlačim osmeh, prihvatam ruku i izgovaram:

- Pozdravljam te, svako dobro! (što je pozdrav koji obično ne koristim u neformalnom razgovoru, ali ajde.)

Izlazim na Cara Dušana i vraćam se kući na Novi Beograd.

Palo mi je na pamet da ga pitam da li bi mogao da mi objasni zašto je smatrao da je prikladno da emigrira pod lažnim izgovorom, ali sam odlučila da za tim nema potrebe jer sam razlog odavno shvatila. Shvatio je da je gej i nije više mogao da živi u laži. Sigurna sam da je tako. To sam pomislila još 2002. kad sam dobila onaj mejl. Naknadno sam se testirala na sve moguće polne bolesti.

Dok sam prelazila Brankov most, razmišljala sam o tome kako sam ispala mlada, lepa, uspešna i velikodušna, i osećala sam se dobro. Razmišljala sam o tome kako sam upravo odvezla do kuće ne bivšeg dečka, nego druga iz srednje. Onda sam razmišljala o tome da adolescenti širom sveta doživljavaju svakakva ljubavna razočaranja. Zašto sam ikada pomislila da je moj slučaj po nečemu bio poseban?

Srećan je, valjda, onaj koji shvati svoje mesto u velikoj slici.

Disclaimer: These characters and events are fictional and any resemblance to persons living, dead,  present, or fictional is purely and completely coincidental.