Mića, svrake i kutije

Neću vas smarati Mićinom biografijom, ali samo da kažem, koliko da vas uvedem u priču, da mi je bliski rođak, sin moga najstarijeg strica Vase i moj vršnjak. Živi u Australiji već 14 godina, gde je treći put oženjen (voli se često ženiti). Iz svakog braka ima po jedno dete.Najstarije ima 23 godine, a najmlađe tek 4. Mića spada u red veoma racionalnih ljudi. Kad smo imali 5 godina, ja sam utripovao da mogu uhvatiti svraku i u taj uzaludni posao uključio i njega. Dan, dva je jurcao samnom po dedinoj livadi, pentrao se na hrastova i jasenova stabla, čvornovata, ne mnogo visoka i u rastu ometana čestim burama redovno nakrivljena na južnu stranu, da bi, kad je zgulio kožu na kolenu rekao, da se svraka ne može uhvatiti i da on to više neće raditi. Pokušao sam ga vratiti u akciju, ali me je lako razoružao tvrdnjom da svraku ne može uhvatiti ni mačka a kamo li nas dvojica. Za primer je dao lukavog dedinog mačka koji je znao uhvatiti vrapca ili goluba, ali svraku jok. I tako sam odustao.

Miću je rat zadesio u Zagrebu. Tamo je studirao, oženio se, napravio kuću, još jednom se oženio, imao lep posao i dosta prijatelja. Imao je i dvoje dece. Prve ratne godine nije bilo većih problema, ali negde krajem 1992. dobio je dojavu da će biti mobilisan. Odlučio je da neće u rat i za vreme božićnih blagdana zbrisao iz Zagreba. Ženi je kazao da ide u Sloveniju kod našega rođaka Joce, i otud joj se javio istoga dana. Iz Slovenije je prešao u Mađarsku i za pravoslavni Božić 1993. obreo se kod tetke u Beogradu, rešen da tu ostane dok se nešto bitno ne promeni. Deseti dan teča ga je zaposlio  kod nekog novobogataša, mada nije bilo jasno šta će tačno raditi.

Ta 1993. je sigurno godina najveće bede u Srbiji, mada ni druge nisu bile sjajne. Hiperinflacija, redovi za sve i svašta, poručiš piće u kafani i ako ga odmah ne platiš već za deset minuta može biti duplo skuplje. Miću to ipak nije mnogo brinulo jer je smatrao da bi odlazaku u rat bio mnogo gora opcija. Ipak, jedan događaj i apsurdnost koja ga je pratila, bila mu je signal da nije dohvatio nikakav spas, nego da mora ići negde mnogo dalje ako taj spas istinski želi. A šta ga je privelo surovoj realnosti, ispričao mi je početkom marta kad sam stigao iz Knina da ga vidim. Uz vino iz dedinog vinograda  ostali smo celu noć za stolom u tetkinoj kuhinji. Bila je to noć puna priča, patetičnih uspomena iz detinjstva i očajanja ukupnom situacijom u kojoj smo se našli. Ispričao mi je, negde pred jutro da ga je konačno "otreznilo", kad mu je gazda kod koga se zaposlio na tečinu intervenciju dao prvi zadatak.

Otišli su, gazda i on, već drugog dana po njegovom startu u firmi, da vide skladište koje je ovaj kupio od nekog društvenog preduzeća i u ogromnom, praznom skladištu, pronašli u  uglu nekakve metalne kutije, uredno poslagane. Bilo ih je puna dva kamiona. Zagledali su ih jedan pa drugi i pogađali čemu služe, koja im je upotrebna vrednost, kakva im je praktična namena. Nisu bili načisto. Mogle su služiti svačemu i ničemu. Na povratku, gazda mu je rekao da te kutije mora prodati i da mu je to prvi radni zadatak. Nije važno za koliko, ali one mu u skladištu ne trebaju i odatle moraju u roku od deset dana izaći kao prodana roba. Mića se uhvatio posla, nabavio telefone potencialnih kupaca, zvao otpade, zvao neke koje je bio glas da kupuju sve što se prodaje, ali avaj. Treći dan se požalio teči kako je dobio nerešiv zadatak, a onda mu je ovaj udelio savet kako to da obavi. I sad pazite šta mu je savetao. 

- E dobro. Sad si mnoge upoznao sa tim šta prodaješ i nisi prodao, ali si obavio pola posla. Sutra lepo ti i ja idemo u kafanu "Orašac", poručimo kafu i sačekamo da se pojave momci sa digitronima. To su oni što se "ugrađuju" u posao. Samo sada ne smeš reći da prodaješ, nego da kupuješ baš takve kutije. Naravno, ponudićeš pristojnu cenu, mnogo veću od one koju si nudio kao prodajnu. Zagrišće odmah. Kutije precizno opiši, baš onako kako si ih opisivao dok si ih nudio.

Mića je pomislio da se dobri teča sa njim šali i rekao:

- Ma nije meni do šale. Kako ću prodati tako što kažem da kupujem?

Teča mu je dao vrlo logično objašnjenje.

- Evo šta će se dogoditi. Kad im kažeš šta ti treba i koliko si to spreman platiti, društvo za stolom će izvaditi blokiće i digitrone, pribeležiti tvoju narudžbu, na digitronu sračunati svoju eventualnu dobit i krenuti da traži ko to ima. Do kraja dana to će stići do petnaeste ruke. I niko više neće znati ko je prvi poručio i kome kutije stvarno trebaju. Taj deseti, petnaesti u nizu će nazvati te firme ili otpade kod kojih si se intereseovao kako da im prodaš. I neko od njih će doći to kupiti, misleći da će zaraditi.  Neće proći ni dva dana. To ti je logika ugrađivanja, logika onih koji bi zaradili a da nemaju robe. Dakle, jedino možeš prodati takvu robu ako kažeš da je kupuješ.

Sutradan se cela stvar dogodila po tečinom scenariju. Otišli su u "Orašac", naručili kafu, sačekali trgovce sa digitronima. Mića je i trgovcima poručio piće i saopštio želju. Za tri dana u njegovoj kancelariju je došao čovek sa jasnom namerom da kupi baš onakve kutije kakve su bile u skladištu, platio to u kešu, uzeo priznanicu i otišao  da ih natovari. Kad je gazda video da je Mića uspeo  vrlo skupo prodati robu kojoj niko nije znao namene, odmah mu je ponudio bolje mesto i podigao platu. Međutim, on je toga trenutka odlučio da ide iz Srbije i počeo razmišljati o načinu kako će to uraditi. Rekao mi je te noći da je već  poodmakao u pripremama za odlazak u Australiju.

- Ne mogu ostati u zemlji gde hoćeš nešto prodati, a to možeš uraditi tek ako kažeš da to kupuješ. To nije život, to je ludilo. Ja idem odavde, i na Balkanu ću doći prvi put, tek kad steknem uverenje da su se stvari unormalile.

Otišao je za Australiju koji mesec iza toga. Tamo je, evo već 14 godina. Retko se čujemo. Protekle nedelje mi se javio i obavestio me da će konačno na ove naše strane u avgustu. Nabavi vina, imamo pričati nekoliko dana - kazao je razdragan.

- Misliš li da su se ovde stvari unormalile - pitao sam ga..

- Ne znam - rekao je - ali moram videti decu - No, verujem da mora biti mnogo bolje nego onda...

- Možda je to dobar znak...promrljao sam - samo ti dođi, nabavićemo najbolje vino...