Вест да је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд убијен затекла је двадесетједногодишњег Милоша Црњанског у једној кафани у Бечу, док је после ручка играо билијар. Све до вечери, како је забележено, у престоници је нехајно свирала музика, а далека смрт у Сарајеву чинила се стварно далеком и туђом. Црњански је, тог дана, на балу који је за Видовдан припремало студентско удружење Зора, требало да отвори забаву играјући са женом српског посланика; стога је у трену када је у Босни Гаврило Принцип циљао надвојводу Фердинанада пеглао свој фрак. Тај плес, ипак, никад није одигран: „епоха валсева била је завршена". А Гаврилов пуцањ следеће четири године папагајски је одјекивао ратиштима Европе, разбацујући читаве генерације попут оних кугли на билијарском столу.
Песничке слике овај пут увиђавно скривају чињеницу да је Први светски рат био дотад највећа кланица нашег континента. И после ње штошта није било исто. Лирика Итаке, збирка стихова коју је Црњански донео из рата, имала је сасвим другачији тон, ритам и сензибилитет од свега претходног. „Изменили су нас", писао је о себи и „најновијима", признајући то као разлог другачије поезије. Његови врсници вратили су се кућама са сећањем на бојна поља, рушевине и лешине, на мртве које сада „треба наплатити". Tај светски преврат захтевао је и промену у поезији, стихове далеко од старих навика вечних метафора, хризантема и доречених мисли. Неки то нису разумели, пребацујући писцима који су заједно с Црњанским наступали декаденцију, неразумљивост, таму. Неки нису ни желели да разумеју: књижевне генерације такође имају своје ратове.
Четири деценије по објављивању Лирике Итаке, 1959. године, први пут су у Србији, уз поновљене стихове из ове збирке, штампани и Коментари, пишчеви прозни записи његове судбине и духа времена из објављених песама. Ови „есеји", опрезни спрам политичких ћуди тадашње Југославије, најпре су лична историја у којој је Црњански, са својственим иронијским отклоном, писао о себи као о „сметењаку свог столећа", песнику који је својим стиховима некада имао родољубиву и политичку намеру. Данас, каже - а то данас било је пре пола века - њихова „интенција <...> само је литерарна". Било је то чудно упутство за читање. Изречено на само почетку Коментара, оно је требало остарелог Црњанског да реши политичких мука које су му ове песме већ једном биле донеле. Њихов први издавач, књижар Цвијановић, трипут је одустајао од штампања због буре које су изазвале. Политички емигрант Црњански овај пут је тражио да га такве славе поштеде, јер Итака и коментари била је књига помирења, а не нове побуне.
У ствари, то је било оно што је по завршетку Првог светског рата засметало литерарној власти. Црњански, самозванац, био је својим стиховима, повео побуну против важеће књижевне естетике, што је подразумевало рушење и многих других назора. У тој побуни патриотизам, историја, отаџбина и светиње добијале су неке гротескне црте, а живот се указивао на дотад незабележен начин. Било је у њему нечега мутног, слутећег, треперавог, постојала је нека тајанствена веза између свега што радимо и што нас чека, а негде далеко, тамо, све је имало свог утицаја. Где? На Суматри, рекао је Црњански, не знајући бољи одговор. После је говорио да су му се због тога смејали, све док ово ново осећање није почело да обузима и друге. То да је све у свету повезано, аустроугарског војника Милоша Црњанског подучавали су предели Галиције, која га је са својим бреговима и шумама подсећала на Србију, па су му се погибије и страдања чиниле лакшим. То да негде далеко постоје пејзажи налик на отаџбину, и да си можда баш ту дошао да умреш, борећи се у туђој униформу против царске Русије, било је зачуђујеће откриће.
Црњански је у себи и својим литерарним врсницима касније с правом препознавао изгубљену генерацију, задуго обележену меланхолијом рата. Јер после њега, у целој Европи, проређене чете младића враћале су се са бојишта без пртљага илузија које су на њих понели, а код куће би их дочекала раскућена историја. Отпуштени војници који су Србију сматрали својом отаџбином стигавши у њу били су често дочекивани као сувишни или странци, а међу њима особито младићи из прека, другачијег језика, држања и образовања. Тако, Црњански у Коментарима приповеда како му се један на службу пристигли пречански официр жалио да су их српска деца препознавала по кроју шињела и капе, па чак и према лицу, и трчећи за војском, на егзерциру, играли се погађања: „Ово је наш, а онај је Шваба!"
И за Црњанским и за његовом поезијом могло се слично викати. Попут других великих песника, он је понудио другачији, особен књижевни израз, бивајући далек од канона дотадашње српске књижевности. Зато његове узоре није требало слепо тражити у родном језику, а накнадно писани Коментари подсмевали су се и покушајима неких критичара да најупечатљивије црте Лирике Итаке објасне утицајем извесних бечких песника. Литерарни уџбеници настоје да кроз механику књижевних лектира и праваца пронађу одговор на одлике неког ствараоца и не воле да баратају тако непоузданом величином као што је пишчев карактер. Из такве перспективе, ипак, Милош Црњански се не може до краја разумети. Јер ако је ишта обележило његов живот и литературу, то је била унутрашња тежња да се буде слободан и независан, било од властите, националне или литерарне историје. Један од српских писаца са изразито топлим националним осећањем стога је био спреман да тврди како је „увек био сам себи предак" и да је „завичај оно <...> што изаберете". Уз звук ових накнадних досетки из зрелих година, сва његова литература указивала се као литература стварана по сопственом избору, готово као неко добровољно одрицање од жељене слободе. Црњански је, тиме, ненаметљиво и тек једва чујно још једном истицао своје заслуге: насупрот другим писцима, који су послушнички и слепо прихватали своју припадност и судбину везану за један народ, он се за њих био определио својом вољом.
Историја која је допала генерацији Црњанског и његових вршњака још увек је блештала романтичним сјајем 19. века, а тек пробуђена српска нација и у стиховима је опевала своју старију и недавну славу. Раскид који је с овом традицијом начинио Црњански био је револуционаран, и његове су песме уносиле сумњу тамо где је дотад није било. Тако се у Војничкој песми из Лирике Итаке огорчено исповедао да га није брига за сјај велможа у свили и Душанових двора, кад му је отац „себар што на точку цвили", а мало даље стихови Спомена Принципу младалачки одважно су узвикивали: „сјајна прошлост је лаж". Цела историјска и литерарна самопројекција једног народа била је овим Црњанскијевим речима пољуљана, и то непосредно после доба у ком су се песници попут Ракића, Дучића, Бојића беспоговорно клањали пред идолом отаџбине, и „државотворно" нудили да за њу дају и живот, свесни шта и зашто дају. Црњански је у Коментарима, накнадно појашњавајући своје ране стихове, иронично подсећао управо на Ракићеву песму На Газиместану, напомињући да ју је аутор написао „као да плаћа порез". А он сам, опет, није био спреман да ово пореско намиривање прихвата као поезију. У складу са овим одмаком од романтизоване историјске традиције, у својим познијим књигама Црњански је наглашавао да је Први светски рат у победу изнео српски гегула. Намерно наводећи ову погрдну реч за сељака, писац је иронично подсећао на скрајнуте црте историје, којих су се многи стидели. Он сам је, у Лирици Итаке, задиркивао велике српске патриоте што су тражили да се тај наш сељак осећа на „месечину млаку", док се за победом истински вукао тек мирис балеге. Ту социјалну подељеност српског друштва Црњански је у Коментарима још упечатљивије наглашавао: атентатор на надвојводу Фердинанда, како пише, долазио је са дна народа, и никад није био прихваћен у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. Гаврилу Принципу дивила се само сиротиња и омладина, док виши сталежи његов чин нису одобравали. У целој Европи због овог младића Срби су били изашли на глас као убице, али је истовремено он свој народ повезао боље него што су то радили црква, традиција и крв. Овако мислећи, Црњански је „у славу убиства и Принципа" написао песму, у којој се клицало хајдучкој крви и убици, док „властела, војводе, деспоти, беху срам". У њој се славна историја указивала као лаж, а права и нетом проливена крв тек створеној земљи требало је да значи далеко више. Тој новој земљи, Југославији, и својој браћи у њој, Црњански је певао: „Иста је наша псовка прва, / нож и девојка насред села." Био је то политички програм уједињења који нико није смео наглас да спомене.
Целокупни Црњанскијев рани литерарни бунт донео му је, од стране ондашњих критичара, подозриву титулу рушиоца народних светиња. Била је то оцена сасвим супротна од његовог личног уверења и става да његове песме одликује искрени „национални осећај" и „љубав према свом, не баш сретном, народу." Отуда чак и Стражилово (1921) и Сербиа (1925), касније недвосмислено родољубиве поеме, јесу делом и пишчев одговор на оптужбе с којима је на почетку дочекан. Згађен над књижевном атмосфером насталом после објављивања Лирике Итаке, у којој су га пратиле „страшна глупост, подлост, <...> страшна мржња литерарних фарисеја", Црњански је био напустио земљу. Исповедни редови Коментара, који су најпре опис песниковог живота скривеног иза стихова, често понављају ту огорченост замаскирану у тврди цинизам и иронију. У ствари, кочоперни писац није био спреман да буде део књижевног паланачког вашара који је о патриотизму, нацији и историји још увек размишљао у недораслим деветнаестовековним митским сликама. А то је нечим морало да се плати.
Црњански у Коментарима успешно осликава атмосферу иза политичких песама његове младалачке лирике, али о ономе што је стајало иза сентименталне, љубавне поезије има мало речи. Он сам сматрао је да за таквим исповестима нема потребе. Па чак и кад се спомене нека од песникових љубавних догодовштина, проза тада добије помало обешењачки тон младића у најбољој снази (каква је епизода с изучавањем језика, и Бодлера, код једне Францускиње) или отмену ћутљивост зрелог човека, који зна да постоје ствари о којима се не прича. Ипак, у једној прилици, Црњански признаје како је због удате жене с двема девојчицама био наглавачке и хвалисаво скакао у мутну воду Дунава, али сада, тврди песник, то се више „не тиче <...> никога". И то је све што треба рећи; над тим сећањем, написао је, још само његово срце бди: „Cor meum vigilat." Јер највеће и једине две до краја испричане сентименталне приче у Коментарима јесу оне о Црњанскијевој љубави према свом народу и љубави према мајци.
Читалац ће о Марини, мајци Милоша Црњанског, сазнати прегршт података. Писац каже да је имала крупне очи и дугачку косу, све до старости, и била „велика паћеница целог живот". Будући да је потицала из добре породице, из Панчева, за Црњанског су се у младости њене рођачке везе много пута нашле на услузи. Својеглав какав је био, он је успео и да мајку посвади с властитим братом, богатим Бечлијом, које је био спреман да га на академији школује за трговца. Писац је од њега побегао, а овај је заузврат престао да помаже тада већ самохрану сестру. То је била само једна од невоља коју је Марини син био донео. У ствари, њих двоје, мати и син, у једном трену остали су готово сами на свету, без иког ближег, и тако упућени једно на друго. И о тој везаности и односу мајке и сина неупадљиво а упорно причају Коментари.
Ономе ко их буде први пут прочитао може се десити да му та црвенa нит ове прозе промакне, иако се у њој лик Црњанскијеве мати Марине најчешће појављује. Једном је то само да би се на брзину испричало како су се, сред војног метежа, мимоишли при наданом сусрету, други пут кад ју је син Милош слагао да је распоређен у батаљонске канцеларије, а не на бојишта, трећи пут да би се открило како се за време ратних година ова жена хранила голубовима, шљивама и јагодама да би што више новца сачувала за сина. Ипак, та епизодна појављивања њеног лика, било у рату или после њега, постају литерарна чворишта највеће емотивне снаге.
Као и многи други наши младићи, и Милош Црњански доспео је туђом вољом у Галицију, и тамо се борио с Русима. Били су, како каже, сваки дан у крви, од лета па до касне јесени, певајући све чешће Вјечнаја памјат по гробљима која су за њима ницала. Мада далеко од отаџбине, добијали су поштанске пакете од куће. По војничким административним правилима аустријски пешак у рову могао је да прима пошиљке не теже од 350 грама; њихов број није био ограничен. И Марина Црњански, записао је њен син, слала је редовно, „језивим стрпљењем које само матере имају, такве пакете. Пет-шест дневно. Два-три су стизала... <...> У њима је била кутијица сардина, и по једна паприка, црвена, као срце материно." Други пут, описујући поратне године и студије у Београду, где се хранио у једној пивари на Дорћолу, Црњански се опет присећа своје мајке гледајући на дворишту квочку обузету бригом према пилићима. Она, сатима, држи ногу дигнуту, како не би које згазила. „То мора да је тешко", пише Црњански. „Материнску љубав нико није измислио, она је ту, као звезде на небу." И та црвена паприка и то језиво стрпљење, којих се син сећао и после четрдесетак година, били су епитаф љубави Марини Црњански.
У поратним годинама она је живела у Панчеву, пошто ју је син иселио продавши очеву кућу пред одлазак у Париз. Милошу је признавала да кад он није крај ње, њен живот нема смисла. Према сину није имала прохтева. Један од ретких, у данима њене смрти, забележио је Црњански у писму Иву Андрићу: „Моја мати, целог свог живота, ништа није од мене тражила, само то да у последњем часу будем крај ње. Тако се случило да ни то нисам могао да изведем, и то ми сада одузима вољу за све."
Марина Црњански умрла је 14. фебруара 1939. Сама.
Тридесет осам година доцније, 30. новембра, умро је и њен син Милош Црњански.