Dva brata: Branko i Đole. Branko ima petoricu sinova.
Jedan drugom do uveta, krupni, delije. Đole je takođe imao sina, ali su mu ga, baš pre neki dan oduzeli. Dobro je! ...Jer, vidite: porodica Šljepac nekoliko generacija unazad, živi od pljačke.
Pljačka! Velika reč... može da zvuči i prokleto cool ako se setimo onih momaka sa filma, što pljačkaju banke i tako nešto, tipa: savremeni Robin Hud... Ne!
To što Šljepci rade, mnogo je jadnije.
Oni kradu. Ne samo vredne stvari. Kradu bilo šta. Salatu. Trešnje. Ruže. Crevo za polivanje bašte. Otirač za noge, ako ga ostavite noću pred vratima... Retrovizore i šoferke s kola... Ljuljašku s oraha, ili sam orah... Recimo, stablo u vašem dvorištu... Kad niste tu, oni iseku, odvuku, prodaju u daske. Iseku žicu s ograde. Obiju vajat, pokradu alat i farbe. Ili, recimo, kad vikendaša nema, upadnu u pustu kuću... Tako to, dvadeset godina. Ustvari, od kad ja znam za sebe. Vikendicu su nam makar pedeset puta obijali.
I ne samo našu, naravno. ... To vam je tamo najnormalnija stvar.
Noć, široko polje i Dunav. Niko da prođe. Niko da vidi. Niko da kaže, a svi znaju... I svi misle: za sad smo dobro prošli... Šta je to?! Kosilica... lopata, crevo... Bolje da se ne zameram, da ih ne navučem na vrat. ...
E, sad.
Policija, naravno, zna. I u policiji kažu da je protiv članova ove porodične bande, dignuto više od četrdeset tužbi... Tu slede neke peripetije, koje nikad do kraja ne razumem... Meštani pričaju... Pričaju komšije, vikendaši, ali sve zvuči ko da je pisao Jonesko i ja, dok slušam, potpuno podlegnem žanru, pa mi se izgubi kritičko mišljenje i moć da postavljam logična pitanja. Sve nešto kao: hapse ih, pa puste. Pa nema dokaza, svedoka, nema ... šta znam.
U svakom slučaju, to tako dvadeset godina.
Svaka kuća u donjem šoru, dvadeset puta obijena.
Sad više, ni iz jedne, uglavnom nema šta ni da se uzme. Ali su zato Brankove delije izrasle kao iz vode, pa je dosta da nađu kombi, i da vam njih „sedmorica mladih" za pola sata iz kuće istovare čak i fotelje, TA peć ili kauč... Situacija je postala gora, kada se Đole opasno navuko. Bilo odvaljen, bilo u krizi, potpuno je neuračunjiv i lud. S krađa se prešlo na iznude, što opet zvuči nekako pompezno... Ali, hej!... Kad vam se pojavi, noću- jak, mlad i lud, drogiran kao đubre i ispriča pripovetku u stilu podunavskog socrealizma: „Majka mi ima rak dojke, daj 500 kinti"- Vi kao jedan, da tako kažem: prosečan građanin... Šta biste Vi uradili?! Pod pretpostavkom da vam u sobi pored spava dete i da je najbliža kuća trista metara mraka od vas....Petsto po petsto, drugi put hiljadarka... Treći put, dođe jedan od mlađih u dvorište. Gleda, ćuti.
Ti kažeš: „Izvoli, Dimitrije." , on kaže: „Danas mi je rođendan", gleda i ćuti. ... „Pa, srećan ti rođendan", kažeš i naravno, daš mu za „čokoladu"... ako se tako naziva dop.
Malo po malo, vikend naselje pored Beograda, pretvorilo se u Tvin Piks.
Nimalo prijatno mesto za odmor od surove gradske vreve!
Pred spavanje, vrata se tri put zaključavaju.
Navlače se rešetke i šaloni, pred dečijim sobama smenjuje se straža, svetlo se nikada ne gasi, kola se parkiraju u predsoblje, lične se stvari i preko dana drže pod katancem. U prvo vreme, ljudi su počeli da ostavljaju puštene pse... sve dok jednog nisu ubili kamenom, drugog zadavili. Male, seoske pse. Ništa im nisu mogli. Samo da laju!
I onda... jedne večeri, Đole krene kroz selo sa pištoljem! Uđe u nekoliko kuća. Nišani, preti... sve za petsto kinti... Sutra, policija, opšti haos... uhapse ga i opet puste. ... I onda, našoj komšinici ukradu tri koze, ubiju psa. I onda, nekom tamo komšiji bukvalno isprazne kuću... I onda, opet ih pohapse... I onom majmunu oduzmu dete...
I taman selom zavlada mir, kad... Evo njih nazad. Pustili ih!
Do suđenja, koje će biti jednog datuma.
Pustili ih iz pritvora, posle 48 sati. Po zakonu.
Šta biste mislili i kako biste se ponašali, naprimer, noćas, kada bi trebalo da spavate u svojoj vikendici, jer dođavola, petak je veče i recimo da ste upravo stigli?!
Da li biste napustili svoju kuću i pobegli nazad, u grad?
Da li biste spavali kod komšije?
Da li biste pustili psa u dvorište, ili bi ga sakrili u krevet?
Ja znam da naša država nije u stanju da garantuje za bezbednost Premijera, u dvorištu Republičke vlade. Takođe znam da je bezbednost za petsto gej osoba u centru prestonice, nerešiv zadatak... Međutim, ovde imamo posla sa najsitnijim šljamom od svog srpskog šljama! Sa sedam seoskih dripaca, balavaca, lopova, narkomana i budala, čiji se reon završava u ataru rodnog im Belegiša.
Kako je moguće da firma koju plaćamo da nas zaštiti, nije u stanju da izađe na kraj sa sedam, rećiću: mangupa, jer ne znam koju bih drugu reč upotrebila za ove seoske dike... ?!
Za čopor. Secikese i budale, strah i trepet na prašnjavom, poljskom drumu.
Ja ih se ne bojim. Samo razmišljam...Zar nisu Šljepci neka metafora za nemoć ovog sirotog društva?!
Apsolutno ne želim da uzmem pravdu u svoje ruke.
Ali se pitam... ko bi me uhapsio, ako bih prestala da plaćam porez?
Prosečna građanka,
Milena Bogavac
