DINKIĆ I RTB BOR

 Napomena! Tekst i celokupan ostali sadrzaj je preuzet sa sajta:

 http://www.mc.kcbor.net/?p=22

Zašto je Dinkićevo još jedno (najverovatnije prazno) obećanje naljutilo Borane

Zašto se ministar Mlađan Dinkić i ostali u Vladi Srbije ne zapitaju koliko je Bor gradio Srbiju i Jugoslaviju koju oni sad rasprodaju ne hajući za bržu i efikasniju zaštitu i sigurniji razvoj kombinata bakra i Timočke Krajine. Građani i radnici hoće svoj deo od prodaje RTB-a. Da nije bilo borskog zlata i „dede Avrama“ Srbija bi 1994. dočekala totalni bankrot.

Izjava ministra Mlađana Dinkića da će Bor dobiti 160 miliona dolara za gradnju nove topionice i rudarsku mehanizaciju , u gradu bakra je dočekana sa vidnim oprezom, jer se ta izjava provlači odavno i uvek kad su politički interesi u pitanju. To što će država garantovati za robni kredit u tolikom iznosu i što će, po Dinkiću, još malo sačekati da se promeni vlasništvo, jeste važno , ali  je samo kap u moru koliko je kombinat bakra uložio  u podizanje fabrika i rudnika, sportskih i kulturnih objekata, pruga i mostova, puteva i hotela u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Sada se nekima u vlasti omililo da daju izjave koje će ohrabirti narod i pokazati maltene dobročinstvo prema Boru i tom delu Srbije, što, veruje se, nije nikome od koristi. Da li će taj projekat, kako se najavljuje, biti završen za dve do tri godine, pitanje je o kome Borani nerado razgovaraju, jer im je previše neispunjenih obećanja. Oni su više zainteresovani šta će i kad dobiti od privatizacije RTB-a u kojeg su uložili ne samo rad u najtežim uslovima rudarenja, nego, gutajući otrovne topioničke gasove, i deo zdravlja.
-Pripremamo dve kompletne analize učešća RTB-a i posebno građana u izgradnji Jugoslavije i Srbije. Jer, važno je da se zna koliki je i čiji udeo u sadašnjim dobrima kako bi se kvalitetnije i pravičnije nastaviio proces privatizacije. Radnici su recimo godinama izdvajali i samodoprinos za gradnju kapitalnih objekata i od rudarske kasabe i radničke varoši podigli lep i veliki grad. Ne može danas neko da prodaje tu imovinu, a da građani nemaju udela. Na to obavezuju i aktuelni zakoni. Ne dobija Bor ništa posebno što će država garantovati preko potreban kredit, taj novac će, kao i uvek do sada, biti vraćen bakrom i zlatom. I zato je potrebna puna i korektna informacija i efikasnija pomoć i podrška bržem razvoju Basena od kojeg će, bez obzira na predstojeću privatizaciju, zavisiti cela Timočka Krajina- kaže prof. mr Zvonko Damnjanović iz Udruženja građana „Grupa 55“.

OD PARA ZA SISAK-NOVI RUDNIK BAKRA

Damnjanović je predočio dva dokumenta o ulozi Basena Bor u posleratnoj izgradnji zemlje i šire lokalne sredine- jedan datira od pre tri godine i od poznatih je stručnih autora (ekonomista Branko Dragaš, dr Stojan Mitrović, bivši direktor Borskih rudnika bakra,ekonomista Mika Ilić, prof. dr  Zoran Petković, dr Rade Kojdić, dugodišnji direktor rudnika „Jama“, prof dr Nadežda Čavić..) i nazvan je „Nova strategija RTB-a u procesu privatizacije“. Druga analiza je neka vrsta tajnog, stručnog dokumenta koji se ovih dana pojavio i na nekim sajtovima, ali se uglavnom oslanja na „Novu strategiju“.    -Neki od tih kapitalnih industrijskih objekata, kao i  najznačjanija infrastruktura, i danas imaju ogromnu vrednost od koje se zavrti u glavi. Borski gigant je učestovao u celini, ponegde i većim delom, primerice, u gradnji novosadskog „Novokabela“, fabrika kablova u Zaječaru i Jagodini, Valjaonice bakra u Sevojnu, Topionice cinka u Trepči, 70 kilometara autoputa Beograd-Niš, 100 kilometara pruge Zaječar- Beograd, dela bolnice u Zaječaru i pruge Beograd- Bar, „Severa“ Subotica, cele infrastrukture i žičare na Kopaoniku, HEI „Đerdap“, elektro-mreže Đerdap-Zaječar-Bor-Niš, Sava-centra, hrama Svetog Save, Jugoslovneskog dramskog pozorišta… Ni to nije sve. Podsetiću i na Ibarske rudnike u Doljevcu, fabriku i pristanište u Prahovu, zgradu Energoprojekta u Beogradu, Fabriku obojenih metala u Prokuplju i Fabriku odlivaka u Žagubici , Beogradski sajam, Fabriku sumporne kiseline u Šapcu, celokupnu čeličnu konstrukciju mosta „Gazela“, te deo VMA, Vojnog odmarališta na Tari, više mostova nakon NATO agresije, 30 miliona dolara izdvojenih za „Jelen-Hajat“ na Crnom vrhu, Miloševićevu rezidenciju na Dubašnici, celu infarstrukturu Bora i Majdanepka- ističe Zvonko Damjanović.

Ekonomista Branko Dragaš sa svojom ekipom  došao je do još nekih bitnih podataka koji će, ubeđen je, kad-tad nekome koristiti i neće se, kao danas, izbegavati u javnosti. Na primer, RTB Bor je gradio i ulagao i u Zlataru Majdanpek, Fabriku kablova u Zagrebu i Tovarnu Maribor, ELID u Donjem Dušniku i „14.avgust“ u Sokobanji, knjaževački IMT, FAGUM u Zvorniku, rudnike Bučim i Lece, rudnike uglja Bogovina i Rtanj, fabrike kreča kod Banja Luke i šinskog pribora u Svrljigu, investirao u  geološke radove kod Konjuha , Brskova i Bosilegrada, u Centar za rehabilitaciju Gamzigradska banja, brane na Borskom jezeru i Timoku kod Knjaževca, potom telefonske linije Bor-Zajrčar-Niš i Bor-Majdanpek, izdvajao za dalekovod na Kozari dužine 23,5 kilometara, kupio celokupnu opremu i mehanizaciju Preduzeća za puteve Zaječar, gradio odmaralšta u Rovinju, Čanju, Orebiću, Vrnjačkoj banji, Sutomoru, Omišu, Vodicama, u Budvi, hotel u Lepenskom viru, stambeno naselje u Baru, opremao Intstitut za majku i dete na Novom Beogradu… Parama koje su date za gradnju Železare Sisak, Bor je mogao da otvori još jedan rudnik.

PODIGLI  INO-KREDIT ZA  „ĐERDAP“

Naši sagovornici ne zaboravljaju još neke vredne objekte izvan Srbije u koje je današnji iznemogli Bor izdvajao kapom i šakom. To su: hotel u Ohridu i Rafinareija nafte u Skoplju, žičare na Jahorini i Belasici i sarajevska ZETRA. U gradnju  Železare u Zenici učestvovalo se sa 60 odsto kapitala, gradilo se odmaralište u Neumu, pomagalo sarajevskom Energoinvestu i makedonskom kombinatu „Feni“. Ne treba zaboraviti i ogromne inevsticije u puteve u Timočkoj Krajini, sportske i verske objekte…
-Kod gradnje “Đerdapa” dolazimo do neverovane istine: da bi se izgradila hidrocentrala, RTB je morao da podigne i inostrane kredite kako bi isplatio svoj, ali i deo koji su preuzele druge firme iz bivše SFRJ. Možda je još zanimljivije i ubedljivije podsetiti na 1994. godinu kada je „deda Avram“  uveo novi dinar sa pokrićem u borskom zlatu. Novi dinar je zahvaljujući borskom zlatu bio relativno konvertibilan. RTB je u to vreme proizvodio mesečno  8.000 tona bakra i izvesne količine zlata, što je po tadašnjim niskim cenama iznosilo ukupno 26 miliona dolara. Svi troškovi nisu bili veći od 5 miliona dolara, a gde je odlazio ostali novac? Borskih 15.000 radnika dobijalo je platu kao i svi ostali u zemlji, pet i deset maraka mesečno, a moglo je da se  mirne duše prigrabi 1.000 dolara. Kasnije su neke duvanske industrije i fabrike piva i mineralne vode uzimale isključivo sebi sve što su mogli više. Bor je uvek bio solidaran i zato ne treba bilo ko da se hvali kako navodno pomaže naše rudare, a ta milost nikako da stigne- konstatuje Damnjanović naglašavajući da je na zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta zlatnim slovima bilo ispisan naziv RTB-a Bor.

Dinkić odbio digitalizaciju

U „Grupi 55“ rekli su nam da su Dinkićevi ljudi odbili projekat ovog Udruženja građana na konkursku za javne radove o digitalizaciji arhivske građe RTB-a Bor. Jer, neophodno je da se svi ovi,kao i ostali važni podaci, sistematizuju. Videlo bi s koliko je učešće radničkog dinara i kolika su izdvajanja iz dobiti kombinata u gradnji objekata širom Srbije i bivše Jugoslavije. U Nacionalnoj službi zapošljavanja rečeno je da je projekat odličan, ali se zastalo kod Dinkića zbog navodno lošeg lobiranja.
- Postoji verodostojna istorijska građa iz koje bi se sačinila ekonomnska analiza posle koje ne bi važile nikakve političke odluke. Tačno bi se utvrdilo da li je i koliko  RTB učestvovao u gradnji recimo EPS-a. Danas kombinat bakra duguje i za struju, a ubeđeni smo da je vlasnik  nemalog dela imovine- kaže Radmila Ležajić, predsednik „Grupe 55“

Borska ulica u Beogradu

-Verujem da se ljudima već „zavrtelo u glavi“ od ovih podataka i istina, ali ne  sme da se zaboravi i radna akcija “Crni Vrh 1945.” kada je borska, uz pomoć ostale omladine Srbije, golim rukama u najtežim zimskim uslovima sekla drva za beogradske bolnice. Zato se jedna ulica u Beogradu zove “Borska ulica”. Sve  je bilo na dobrovoljnoj bazi i bez dinara naknade. U toj akciji učestvovala su i deca od 12-13 godina. Neki od  tih akcijaša, kao što su Slobodan Bosiljčić i Jovan Žikić, i danas su, hvala Bogu, živi. Filmovi „Osvajanje slobode“ Zdravka Šotre i “Kako se kalio čelik” Vlade Bunjca o tome govore- ističe Zvonko Damjanović.

Bor se danas smrzava

-Da čudo bude veće, Bor je, izgleda, jedini grad u Srbiji koji se danas smrzava, jer Toplana nema energente. Doživeli smo da od industrijskog srca Jugoslavije budemo jad i beda. Nemoguće je da sadašnja vlast za to nije kriva. Devet godina čekamo boljitak, tri privatizacije nisu uspele, nema ulaganja u proizvodnju, mada su istražene ogromne rudne rezerve, država je davala subvencije koje su se trošile za plate, a ne za povećanje proizvodnje. Od 22.000 zaposlenih spali smo na 5.000 radnika, a i taj broj će uskoro biti prepolovljen-ističe Dragiša Trujkić, predsednik Opštinskog Samostalnog sindikata.

Brana Filipović