Lisica ili jež

Šta smo? Lisice ili ježevi? Da li znamo mnogo manjih stvari ili jednu veliku stvar?

Pitanje bi, verovatno, većini nas promaklo, kao i većina drugih pitanja, da nas ne podsećaju kako ono ima mračniju i setniju stranu - umorni od površnosti svaštarenja umemo s tugom da se sećamo propuštenih prilika da se nečemu potpuno i iskreno prepustimo, da bi drugi među nama tugovali za šarolikim svetom i životom kroz koji su provukli jednodimenzionalno vreme neke uže strasti.

Često imamo osećaj da smo u pogrešnoj koži, i često izgleda da je naša potreba da se zašijemo u pogrešnu kožu iskonska, deo azbuke ljudskog karaktera.

Potreba, potreba, potreba za letenjem gde, iako pravu snagu povratimo samo kad dodirnemo zemlju, prodajemo dušu đavolu nedodirljivog nezadovoljstva, a za zadovoljstvo u koje iskreno ne verujemo.

Potreba za istinom koju ne osećamo sakrivenu ispod svoje kože, da bi mislili kako je osećamo na tuđoj.

Neko od nas je lisica. Samo ona lisica koja na trenutke ume do krvi na čelu da probija zid za koji zna da je čelični. I kad ga probije vrati se da živi ono što jeste, dok se ponovo ne uželi nečeg što nije.

I neko je jež, sa razarajućim čulom za realnostnajlepšeg puta kroz šumu, da bi pred demonom prolaznosti skinuo bodlje u prkosnom suprostavljanju svemu onom u šta veruje.