Moj saputnik ISAIJA, koga vam spomenuh pre nekoliko nedelja, nekako je uspeo da se otme i sada vas, dragi moji, ceka u zasedi, izmedju dve korice mog novog romana. Uzivajte, ali se ponekad i osvrnite. Svuda taj stigne...
(...) - Ах, да, родбина! - узвикно је говорник на сахранама Исаија Ускоковић, ударивши десном руком себе по челу, а левом мене по колену. - Покојникова родбина! Не знате ви, драги мој господине, какав је то свет. Ја се, сиромах таман припремим за свој емотивни говор, уденем тачке и зарезе где треба, тамо где је пауза за уздах ставим дужу линију, а где треба да се малчице стегне грло уметнем три, да се још из далека припремим за то место, јел'те... И кад све то колико-толико запамтим, дође ми на дан са'ране неки покојников рођак и исприча како је он са дотичним, док је тај још био жив, све већ утаначио. И знате ли шта онда бива? Изваде ми, да простите, неки дугачак списак шта све покојник треба „да види" тога дана, на испраћају. Е, то вам је и куку и леле!
Телом ми је прострујала језа. Ништа ми није било јасно, али се нисам усуђивао да питам.
- Да, да, добро сте ме чули! - наставља узбуђено Исаија. - Замислите једну тужну поворку која уместо да покојника однесе тамо где по природи ствари треба да заврши, мислим на гробље, обиграва село уздуж и попреко и застаје где год је, наводно, тај сиромах имао обичај да се задржава. И? Јел то у реду молићу лепо?
- Није... - одговарам несигурно.
- Па ви ме, господине, уопште не пратите. Јел' то могуће? - Исаија разочарано спусти тон. - Нисам вас питао да ли је у реду да га тако носају по селу, него да ли сте замислили ту сцену?
- А то... Да, да носају га по селу, замишљам... - чујем себе како потврђујем.
- Е, добро - мој саговорник се задовољно наслонио на седиште и пљеснуо длановима. - Мило ми је што видим да схватате. Значи, иде дотични рођак испред тужне поворке, држи тај списак као Свето писмо, Боже ме прости, и даје навигацију: ајд прво до дућана где је покојник волео да са пајтосима испија чокање, па на игралиште где је о већим свецима најбоље у селу играо заврзламу, онда до бунарчета где је први пут безобразно погледао своју Милеву, а после, из наводно непознатих разлога, обрни до тарабе распуштенице Роске.
Исаија Ускоковић је још неко време набрајао врло необична места која, према замисли родбине покојника, он мора да „посети" последњи пут, пре него што га испрате до вечног станишта.
- На крају се, драги мој господине, тај тужни скуп толико умори од смуцања са ковчегом по сеоским сокацима, па уместо да с пажњом пропрате моје биране речи, људи само чекају моменат да ми виде леђа. Замислите то! И шта онда да вам кажем... То ће ме потпуно упропасити! - уздахнуо је, задржавајући сузе.
Желео сам да му кажем нешто што би звучало иоле утешно, али сам на крају његовог монолога само скрушено спустио поглед, како то чине и људи на сахранама.
Додуше, на таквим скуповима су ми од скрушених погледа присутних увек уочљивија била надмудривања покојникових ближњих око тога „шта се ваља, а шта се не ваља" тога дана: колико и којим бојама треба ишарати жито; чија ће деца бити почаствована да носе крст и икону на челу поворке; да ли чланови покојникове породице смеју нешто и да раде тога дана осим да плачу; ко ће и како свештенику скренути пажњу да ставке у свом ценовнику скрати барем за једну нулу; хоће ли село негодовати ако се уместо позива за вечеру присутнима на гробљу уруче пакетићи са печењем, сармицом, пребранцем, салатицом, комадима две-три врсте торте и чиме све не; хоће ли се куварице увредити због поклона који нису маркирани...
Правила се, наводно, знају и врло су строга, али проблем настаје када сваки од актера у таквим разговорима саопшти да је оно што он зна о томе - једина проверена информација, не образлажући зашто је сигуран да се „ваља" баш тако и никако другачије. (...)