Nepismeni Čepe

 

Mikasu......      

Nepismeni Čepe

Početkom 1961.svi moji vršnjaci,dobili su pozive za regrutaciju. Ja ne. Krajem iste godine,svi

su dobili pozive za vojsku a ja još ne regrutovan.Otac i majka  se zabrinuli. Da me vojska „ne

ispusti". Posle ne mogu da se ženim. Ko ne služi vojsku,nije sposoban ni za ženu . Po

nagovoru, odoh u Vojni odsek. Debeli činovnik, mrzovoljno me sasluša; prekinuo

kafenisanje sa debelom činovnicom. Jedva ustade sa stolice i uvlačeći stomak pred

koleginicom izađe iz kancelarije. Ostadoh sam sa „drugaricom". Neprijatna, službena tišina.Sa

zida nas gleda Maršal, u beloj mornaričkoj uniformi. Drug činovnik se vrati sa narandžastom

fasciklom u rukama. Dok je prilazio stolu, reče moje ime ,više za sebe:

-Milovanović Miodrag?!

-Jeste, ja sam, odgovorih.

Drug s mukom seda za radni sto, otvara fasciklu, lista papire u njoj. Mrmlja nešto sebi u

bradu,malim prstom češka se,tu i tamo po masnoj kosi.

           -Pa on je umro od tuberkuloze 60-te.

-Nije, ja sam živ.

-Ovaj umro...

-Ma, ja sam živ , čoveče...

-Ko te pita dal si živ,  ovaj umro i tačka, i ja nisam nikakav čovek ja sam drug...

-Pa šta da radim sada?

Drug činovnik razmišlja...

-Ajd kaži srednje slovo!

-R.

-I ovo je R.

-I?

-I , ništa...

-Ma, kako da odem kući i kažem ćaletu: Ej ,ne idem u vojsku jer sam mrtav dve godine...

Nemoj tako sine,  umeša se „debela", može čoveka kap da strefi...Kako se vi ,omladina, ponašate...

Polako, živ si mi ti, samo je neka mala greška u pitanju....,pa niste deset,nego na hiljade...

Stojim,ćutim i nerviram se.Debeli lista po fascikli...

• - Kad si rođen?

• - 8.3.40 -te.

• - Pa i ovaj!

• - Aman,čoveče...da dokazujem da sam živ....?

• - Čekaj ,bre,sinko,sada se i debeli zbunio...Ostavi adresu i dobićeš obaveštenje....

• - A, jer mogu da , barem,znam kada sam umro...., sada sam bezobrazan..., mislim zbog

godišnjice,da kažem kevi zbog posta,znate...

• - Ajd napolje...!

• - Izađite i Vi na groblje...

Debela se prekrsti.

• - Marš napolje...

Dok zatvaram vrata,dobacujem im da su posni kolačići najbolji.

         Danas je 18 mart,62.Kroz prozor vagona gledam u velike ,bele vojvođanske ravnice. Pogled

dopire veoma daleko,do linije koja spaja sivo nebo i snežna polja.Obuzima me nekakav

nemir, nisam navikao na ovoliki prostor. Ujedno,nikada nisam bio ovoliko daleko od kuće.Okrenuh

glavu od prozora.Čepe i dalje šibicari .Ovčice oko njega pogađaju gde je kuglica.Pogode oni po koji

put,ali samo onda kada Čepe to hoće. Nikada više. Od Stalaća me je ubeđivao da mu budem

„kalauz". Nudio čak i pola zarade, pristao sam ne zbog para nego da se otkači budala. Ali, opet

problem. Čepe nema para. Traži moje pare, pa kad pogodim gde je kuglica , njima da me

isplaćuje. Protivio sam se, mada sam znao da sam skuvan.Kada Čepe oseti žetvu,nema neću.Sada je

čoban, njegov najomiljeniji status .Oko njega su ovce koje se šišaju a nisu ni svesne toga.Od gužve

oko njega, samo na momente,vidim Čepetov čuperak.Drag mi je taj pramen kose,podseća me na

detinjstvo,bezbrižne školske dane...I sada vidim kako tetka Stana pritiska taj nemirni čuperak pred

ne zadovoljnim učitelj-Acom.Zna se kakva je đačka frizura,ne mogu pramenovi kako hoće....a Čepe

stoji pred razredom,njegove duboke,crne oči cakle, iskre u njima mangupske, govore više nego što

bi Čepe ikad mogao da kaže.Taj pramen je njegov karakter,nikad sputan,nikad uobličen.Takav je

kakav je.Ne priznaje makaze,pravila,autoritete,šablone...Dribla sve okolo. Ikad treba i kad ne.Zbog

Čepeta se možeš naći ,u roku od pola sata,u vrhu niške crvene buržuazije i biti na „banketu snova"

ili za tri sekunde u sred tuče sa petnaestak ljutitih železničara.Sa njim ne znaš šta ti donose naredna

pet minuta .Ali jedno je sigurno, s njim nikada nije dosadno.Jedino je miran kad je pored majke

Stane,da je ne sekira .On je njoj sve, kao i ona njemu. Otac ,Vlajko „Crni",ubijen u ratu.

          -Eve,tuj je, čuh mladog seljaka. Drži ruku preko šibice. Usne mu podrhtavaju, izgubio je

dosta. Čepe,kao svetac, savetuje da se ne kocka više.                                                              

                                                                                                                                                

         -Tuj je ,znam ja.

         -Mani ,brate, nije ti tatko dao pare za kocku nego za cigare, trebaće ti... ,pa ideš u vojsku.

         -Šta je ,sad kad znajem kude je, ti nećeš, ne mož tako....

         -Ma ja htedo da se malo zezamo, a ti ne znaš za šalu...Tuj pa tuj...nije za tebe šibica...čuvaj si

pare...

        -Ma,bre,nisi mi ti tatko ,ima da igraš ,inače će lom da bude, seljak-regrut viče iz sveg glasa,žile

nabrekle na crvenom vratu.Čepe traži podršku u ostalim regrutima,ali je više onih koji žele da se

igra nastavi. 

        -U po pet banke,dere se seljak.Kroz glavu mi prolete kako na odsluženje vojnog roka pođoh sa

dve i po banke,od kojih ,jednu sakrih od Čepeta.Koliko selja ima para,a koliko je izgubio?Prvu ruku

je izgubio, druge dve dobio ,otada sve gubi.

         -Morate nastaviti, lepim glasom ubacuje se regrut-intelektualac. Čovek je siguran, tako želi.

    -Dobro,pomirljvo reče Čepe.Izgleda kao da mu je žao.Stavljaj pet banke!

Seljak pljusnu pare na kutiju.Stavljaj ti ,viknu.Čepe,vadi iz džepa smotuljak para, polako iz njega

vadi banku po banku, neke čak i ispravlja. Seljak nervozan,kipti pred Čepetom.Šta gi peglaš,bacaj ..

.

Čepetov pogled govori da sam ja na redu.Polako se iskradam iz gužve i izilazim iz vagona.Nalazim

železničara i kažem da se regruti tuku.Trčeći za železničarem utrčavamo u vagon baš kad

treba; seljak je shvatio da je trebalo, ipak, poslušati Čepeta, grupa se polako razilazi a Čepe se

izvinjava kao da silom uzima pare .Ja šmugnuh na klupu pored vrata, železničar viče

:Razlaz,razlaz...Kapira da nema nikakve tuče,okreće se,traži me pogledom, ali ja se već pravim

dermam, ne vidi me.Čujem kako govori da nema tuče u njegovom vozu inače zove miliciju .                       

Kroz trepavice gledam Čepeta,faca naivna ,izbuljio oči na železničara, kao konj klima glavom ,uči

lekciju.Seljak se obema rukama drži za glavu,okreće se oko sebe,traži od ostalih

razumevanje.Regruti se razilaze.

        Već pet dana smo u somborskoj kasarni.Ošišani smo na „četku", zadužili smo šinjele i čojane

uniforme. Na nogama cokule. Desetar Janković,vrši zadnje pripreme pred jutarnju smotru. Doteruje

nas u red .Retki su oni kojima nešto ne popravi ili namesti. Poručkik Samardžić stoji sa

strane.Vodnik Sladok urla:Miiiirnooo! Zvuk koji prati stav :Mirno!, govori o   neuvežbanosti

naše čete.

Poručnik Samardžić izilazi pred četu.Pozdravlja nas vojnički i kaže: Drugovi

vojnici,zdravo!Mi,  ne kao jedan,već kao više njih odgovaramo:Zdravo,zdravo,zdravo!

Iako ne zadovoljan našim reagovanjem na zadate komande, naredi :

Na mestu voljno!  Odstupismo.

-Na današnjem dnevnom redu nalaze se tri tačke:prva,taktička obuka;druga,politička nastava i

treća tačka :razno .Pod tačkom razno je prijava ne pismenih za njihovo opismenjavanje. Kurs

opismenjavanja -  obavezan! Jer jasno, zagrme ljudina od 120-kila.

-Jasno! Odgovori gomila-

-Ko je ne pismen?

Vojska poče da se talasa,regruti gledaju jedni u druge. Sa čela kolone počeše da se dižu

desnice, momci sa Kozare, ratna siročad,sve divovi,kasnije najbolji vojnici i najodaniji drugovi. Na

začelju,dva roma .Ja stojim u prvom redu direktno ispred poručnika.Poručnik, vodnik i tri desetara

gledaju u mene. Zbunjen sam, nisam digao ruku..Ime, reče poručnik i dalje gledajući u mene.Već

digoh kažiprst na svoje grudi i zaustih :Jer ja?, kad ču iza sebe.Vojnik Mitić Vojislav. Umalo mi

kolena ne klecnuše; Čepe se prijavio da je ne pismen.Okrenuh se prema njemu,gledam ga u oči,a on

preko mog ramena,gleda u oficire. Poznate crne oči,poznate iskre. Kakav je sad ovo manifetluk?

Vod ide ka menzi na doručak.Dok nam sneg škripi pod nogama,Čepe i ja idemo rame uz

rame.Isti nam je korak,tako smo išli na korzo.Krijući cigare u velikim rukavima šinjela,krišom

povlačimo kratke dimove.Razmišljam o Čepetu .Sa školom nije imao problema. Nikada nije

godinu završio slabom ocenom .Problem je bio naterati ga nešto da pročita a kad to uradi onda

i zapamti.Uvek je znao da me kinji. Sada čeka da ga pitam zašto se prijavio. Ja namerno

neću. Ali,ja osećam taj kez sa njegove strane. Zna da popuštam. Kreten me pita zašto se ja

nisam javio. Gurnuh ga ,htede da se prevali preko žive ograde.Dok namešta kapu i otresa sneg

sa šinjela i dalje se smeje .E,Beli,Beli...

            Vod se vraća sa poligona taktičke obuke.Već je 17-dan kako smo u vojsci.Livade u

somborskoj kasarni su pune velikih bara od otopljenog snega.Mi se Na njima igramo

rata. Neprijatelj s leva,neprijatelj s desna,atomski napad,otrovi...Na svaki napad treba zauzeti

odgovarajući,odbrambeni položaj .A on je uglavnom ležeći.Gledam u druga ispred sebe,voda

se cedi iz njegovog šinjela.Od blata levi rukav je siv.Znam da ja ne izgledam bolje.Gaće su mi

skroz mokre,o nogama da ne govorim. Na sebi ,oprema sa vodom oko 50-kila. Još kad tokom

vežbe ,zbog nekog mlakonje dobijemo „ostav",pa moramo da ponovimo vežbu, najradije bih

ga ubio. Nema simuliranja ,moramo da: Vežbamo kao da će sutra biti rat a pravimo se kao da

će biti večiti mir.

Starešine su predusretljive, da se pravo oružje ne bi kaljalo po blatu imamo drvene

puške. Izgleda da se starešine sa više brige odnose prema njima nego prema pravim

puškama  Najteži mi je dolazak pred spavaonu i čišćenje.Ne znam šta ću

pre. Najradije bi skinuo sve sa sebe i otrčao kući. Ali...Jedva ogulih blato sa cokula i

šinjela .Odložio sam stvari u sušaru. Svi smo opasno nervozni i ne zadovoljni. Dobili smo

odobrenje za presvlačenje. Jedva čekam da skinem mokre gaće. Bosi hodamo po betonskom

hodniku da bi stigli do svojih ormara. Taman da prođem kraj vrata učionice kad se otvoriše

vrata. Izađe rom koji je išao na opismenjivanje. Mahinalno pogledah unutra i videh kako

vodnik, predavač,  objašnjava Čepetu nešto na geografskoj karti.Ovaj zainteresovan,ne

trepće. Produžavam svojim putem. Promrzao ,besan, mokar ,prljav...Ne mogu da se ljutim na

Čepeta...Ma mrzim ga...Kako tom čoveku rade klikeri!? Dok, po ormaru tražim gaće,Čepe već

završio nastavu , došao do mene, kez mu titra na uglu usana.

-Kako je bilo,upita.

-Marš, đubre, odgovaram.

- Pa,što se ljutiš...Evo,i meni nije baš lako...Od jutros u klupi.....učimo!

-Ajd nosi se! Ne mogu da te slušam!

-U abecedi smo stigli do „s" a iz poznavanja društva učimo susedne zemlje....Jedva pronađoh

Mađarsku danas na karti...

-Gubi se, ološu!Ljutim se na njega a i meni smešno.Šta ćeš kada nam stignu dokumenta...Kad

vide da imaš srednju mašinsku ,idiote!

-Kako stoje stvari,možda i neće.Ko zna gde je to otišlo?A do tada,ima vremena...Snaćiću

se,valjda.Gledam ga. Ne popravljiv slučaj.

-Nego, kaže,šta radite na taktičkoj,da ne propustim nešto mnogo,pa kasnije da ne

shvatam. Pomozi mi,a ja ću tebi oko abecede....

Video je kako sam potegao limenku sa imalinom,pa šmugnu kroz gužvu.

Kraj je maja,62.Već smo više od dva meseca i vojsci.Vojnički dani sporo prolaze ali

prolaze.Raspored obaveza je takav,vojniku umanjuje vreme za razmišljanje,što manje biti sam

sa sobom.A ne planirani poslovi i obaveze začas iskrsnu.Danas je ko zna odakle i zašto,stigao

 voz pun uglja.Normalno, mene takvo nešto nije moglo da zaobiđe,pa sam bio počastvovan

istovarom .Doduše,malo je tome kumovala ona ćuška upućena desetarovom

mezimčetu, Tuzlancu. Izlete mi ruka,šta ću ?Na istovar,nego šta. I tako, jedini ja iz moje

čete, odabran. Sada se vraćam sa istovara,premoren .Soljašnji utisak;više sam ja u crnoj prašini

nego ona na meni.U kupaonicu ne možemo, nikakvo kupanje nije planirano danas.Dežurni

hodnika me zabrinutao gleda ali me nevoljno pušta u umivaonu ,prljam sve gde prođem i šta

dotaknem. Dok puštam vodu na česmi, gledam se u ogledalu. Ljudi, pa ovo je crno-beli film. Sa

varijacijama sive boje.Na vratima stoji grupa radoznalih drugova.Neki saosećaju samnom,neki

me zezaju.Ravnodušan sam,prema njima,umor me je smirio.Između njih progura se Čepe.Stoji

pored mene u plavoj košulji,sivim pantalonama i papučama.Umivam se,ne želim njegov komentar i

 ne primećujem ga.

-E,Beli,Beli,ko ti dade takav nadimak?

Da sam ga stigao,ne znam dali bi preživeo.

Sredina juna,subota veče.Čepe,bosanac Trkulja i ja šetamo po Somboru.Grad je prelep ,ljudi

nekako mirni i fini.Za sve se ima vremena.Devojke su lepe,malo više ima punačkih nego u

Nišu. Ipak,uzdrhtim kada mi se sa nekom pogled sretne  .Pa makar bila i punija.U vojsci nije

problem manjka devojaka nego nedostatak njihovog društva.

Čepe inisistira da svratimo u kafanu. Hoće da časti .Dobio potvrdu o opismenjavanju. Sada je

pismen,to je i vojska potvrdila. Postao sam ravnodušan za ovu njegovu smicalicu mada me je

nervirao kada me je pred oficirima terao da mu pročitam pismo od kuće. Nisam hteo da

učestvujem u toj lakrdiji. Prisutni oficiri se zgranuše...,kakav sam ja to drug,kako me nije

sramota,saosećajni zastavnik lati se tetka Staninog pisma ,poče naglas da čita, s vremena na

vreme pogleda me popreko, ja gledam u Čepeta ,titra ospeh, iskra u crnom oku.. .Da je majka

pisala štampanim slovima,pročitao bih ja,pravda se Čepe okupljenim oficirima čak ga jedan

savetuje da bira društvo,misleći na mene.

Popismo po pivo,nazdravismo opismenjavanju.

Jutarnja smotra ima nečeg posebnog u sebi.Još kada je jutro ovako prelepo.Stojimo u vrsti ,

čekamo poručnika i komandu:Mirno!.Oseća se talas pozitivne energije,dobro smo

raspoloženi.Čak i vodnici veselo čavrljaju.Nailazi poručnik Samardžić,pada komanda

mirno.Po zvuku osećam da smo dosta napredovali,u „Mirno!",stajemo kao jedan.Poručnik nas

pozdravlja i daje „voljno".Neka izađe vojnik Mitić Voislav,reče glasno a mene kao da nešto

udari u stomak.Znao sam:Čepe je provaljen,dokumenta o završenim školama su stigla.Čepe

izlazi pred stroj,strojevi korak mu je perfektan,salutiranje takođe.Druže poručniče,vojnik

Mitić Vojislav,prodra se Čepe,ukipivši se „mirno".

            -Drugovi podoficiri,drugovi vojnici!

Vojnik Mitić Voislav pokazao je najbolje rezultate na testu nakon sprovedenog

opismenjavanja .Pošto su rezultati na nivou garnizona,komadant kasarne dodeljuje tri dana

nagradnog odsustva....

Više nisam želeo da slušam.Vidim Čepeta nacerenog,rumenog...Dok mu poručnik trese ruku

iz daljine čujem kako pita dali može komandantu pismeno da se zahvali.Gleda me direktno u

oči,vojska počinje spontano da aplaudira...Učini mi se da mi je namignuo.

Sredina septembra 62.Idemo u prekomandu za koji dan. Ko zna gde će ko biti

premešten?Vojska oseća da je rastanak blizu, neka seta se lagano nadvija nad nama.Naš

poručnik je dežurni kasarne,sa nama provodi poslepodne .Uobičajeno je da vojnici sa

tehničkim diplomama idu u tehničke službe,objašnjava .Šta je sa onim koji su obrazovanje

dobili ovde,upita rom, čepetov „školski drug". Oni uglavnom zaglave na stražama,opslužnim

delatnostima...

Ko odlučuje o tome? upita Čepe.

Komanda, kod njih su sva dokumenta.

Recimo , mašinski tehničari, gde oni odlaze...

Pa, po nekim pravilima,rade po mehaničarskim radionicama, nije im loše,  rade radno vreme

dok su tu majstori, ,posle su slobodni...a što pitaš?

Čepe gleda u mene. Ne izdržah pa rekoh: Kaži čoveku.

Pa ja sam mašinac!

Jesi, kao što sam ja Deda-mraz.

Čepe ćuti i smeška se.

Pa što se prijavi u nepismene , zbunjen je poručnik.

Da bih obnovio gradivo.

Poručnik je i dalje zbunjen,vojska ništa ne pita.Čepe me gleda u oči,dok se njegove iskre i

kroz osmeh šapuće:E,Beli,Beli...