Povratak iz Boke

Poštovani koblogeri,

 Koliko u Srbiji se živi u zabludi o našim susednim državama, posebno o onim sa kojima smo se skoro razišli? Koliko mi ustvari možemo steći pravu sliku o određenoj državi na osnovu dela koja je glorifikuju ili satanizuju? Sudeći po medijskoj sceni Srbije, svaka strana u skladu sa njenim interesima svakako da nikada ne pruža jednu kompletnu sliku o stanju i životu u susedstvu sem ako ne provodemo dovoljno vremena tamo.

Stoga, ne nastojim da budem pionir potpuno objektivnog obaveštavanja, ali svakako da je ovo hrabar pokušaj da se manje više postigne jedan objektivni nivo pružanja što šire i potpunije slike o Crnoj Gori, preciznije o Boki Kotorskoj gde sam proveo poslednjig četiri meseca. Cilj ovog teksta je da se da mali uvid u život naroda u Boki kotorskoj.

"Uvijek se govorilo Crna Gora I Boka, jedno posebno od drugog" su reči mojih prijatelja Peraštana, porodice koja vekovima obitava u tom nekada ekonomski veoma značajnom gradu bokokotorskog zaliva. Igrom slučaja, što zbog nacionalnih i geografskih razloga, što zbog ekspanzionističkih, Perast i cela Boka Kotorska su prešli u ruke Crnogoraca "onijeh Dukljana" što bi rekao moj prijatelj iz Perast spominjući. Jednim potezom kroz kartu za vreme Drugog svetskog rata, jedna oblast koja u ekonomskom i kulturnom smislu je bila potpuno razlićita od Crne Gore, dodeljena je novonastaloj republici. Treba imati u vidu da razlike između Crne Gore i Boke su kao između Srbije i Vojvodine, dva dijametralno suprotna pojma u svakom pogledu.

No, kakav je danas, tri godine od osamostaljenja život u Boki?

"Eh kućo moja, muzu nas gđe nađu, otimaju nam sve što imamo i nemamo, ni jezik naš nam ne daju zvati imenom svojim... mom bratancu ne daju pasoš jer je reka da mu je maternji srpski" kaže moj prijatelj iz Perasta, koji je uzgrad rečeno katolik. Vlast mašinovođe (kako ga iz mila zove Sentinel) u prodaji svega i svačega je rešio da svoje novčane izvore nađe u raznim nametima, tako da svaki građanin Crne Gore koji poseduje stambeni objekat u bilo kojoj opštini koja nije opština njegovog prebivališta, mora da plati TURISTIČKU BORAVIŠNU TAKSU, kao da je stranac u svojoj rođenoj državi. Takve prakse po mom znanju nema nigde sem u Crnoj Gori.

Prodaja poseda, posebno državnih, polako izmiče kontroli. Brodogradilište u Tivtu je rastureno, plaže prodate, a priča se da će na Mamuli napraviti kazino "gđe su moga đeda strijeljali Talijani, a sad će ruski mafijaši i njiove kurve da se vesele". Plaža na Rosama je prećutno ustupljena (ili prodata) Miškoviću da sa svojim obezbeđenjem širi strah i trepet.

A o ljudskim pravima... U Perastu važe samo za pulene vlasti i njihove ugostiteljske objekte koji su finansirani i izgrađeni nameštajem dubrovačkih i konavksih hotela. Običnim Peraštanima se vlast smeje u lice kad se obraćaju povodom poboljšanja saobraćaja i higijene u njihovom gradu. Ima li pravde za njih u jednoj državi koja nastoji da usvoji evropske vrednosti i krene prugom ka zapadu?  

Još mnogo toga ima da se napiše, tako je ovo samo početak serije tekstova na ovu temu...