Decentralizacija Srbije

Da bismo dobili šansu da preživimo partokratiju, moramo se decentralizovati. Da bismo skinuli bezidejne i nepotrebne partijske kadrove sa leđa, koji održavaju status quo jer im odgovara i jer drugo ne znaju, moramo se decentralizovati. Da bismo napredovali kao društvo, moramo se decentralizovati. Da bismo živeli kao sav normalan svet, moramo se decentralizovati. Međutim pitanje nije samo da li, već i kako? Evo ovako.

Ja sam živeo u Nemačkoj. Volim Nemačku. I Švaba me je naučio tral-la-la. Prema tome:

Srbija ima samo 7.5 miliona stanovnika. Jednoj skupini od toliko malo ljudi (Istanbul ima više ljudi od nas) je potreban jedan nivo zakonodavne vlasti, jedan nivo sudske vlasti i dva nivoa izvršne vlasti.

U Srbiji, decentralizacija je pitanje podele vlasti između dva nivoa izvršne vlasti.

Mislim da ko god govori o više nivoa zakonodavne, sudske i izvšne vlasti ili je u zabludi ili ima lični interes u ludilu administracije ili ne misli dobro državi Srbiji. A to je država koju volim, kojoj pripadam i za koju navijam. Samo sa prvim želim da razgovaram. Sa drugim i trećim ne želim. Ja tako mislim.

Srbija ima centralnu republičku vlast (hvala bogu oslobodismo se savezne vlasti), pokrajinsku vlast (na žalost nje se nismo oslobodili), okružnu vlast (samo na papiru) i opštinsku vlast. Imamo 165 opština (plus još 29 na Kosovu), svaka sa svojom skupštinom od oko 60-tak odbornika (preko 10.000 partijskih kadrova na odličnim radnim mestima), sa svojom administracijom, činovnicima, inspektorima, poreskom upravom, javnim preduzećima monopolistima ...

Ovo je ludilo administracije. Ovo je kamen oko vrata privredi. Ali i građanima. Dok se ovo ne rasturi, nama teško može biti bolje. Čak i nakon ove "racionalizacije" državne uprave.  Ako lokalni partijski kadrovi nešto znaju da urade, to je da se održe na državnim jaslama. Čast izuzecima. Neću da ih imenujem, ali skidam im kapu u Inđiji ili Šapcu.

Srbiji treba oko 20 okruga sa jakim gradom u svakom od njih. Plus 10, minus 5, tu negde. Ali da ne bih izmišljao toplu vodu, dovoljno je pogledati novu organizaciju sudova koja stupa na snagu posle nove godine.

Bilo je preko 120 opštinskih sudova. Sudova u kojim su sudije bile u srodstvu sa trećinom stanovnika opštine, poznavali se sa drugom trećinom, a znali iz viđenja treću. Tužilaštvo isto tako. Nova organizacija sudova predviđa 34 osnovna suda i 26 viših sudova za ova 34 osnovna suda. Pune pohvale Ministarstvu pravde i svima koji su radili na ovom zakonu. Ostaje još samo sitno pitanje implementacije, Međutim bez obzira na to, zakon je dobar.

Jedan po meni dobar predlog bi bio da imamo onoliko okruga koliko imamo viših sudova:

Svaki okrug bi imao guvernera koji se bira na direktnim izborima i skupštinu. Guverner ima mandat od 4 godine. Tačka.

Okrug bi se bavio svom lokalnom infrastrukturom, ekonomskim razvojem (preuzimajući veliki deo ingerencija mamutskog ministarstva i raznih centralnih državnih agencija), razvojem i podrškom preduzetništvu, prirodnim resursima, upravljanjem školama, zdravstvenim ustanovama, kulturnim ustanovama itd. Poreski sistem bi bio takav da su okruzi samoodrživi sa sopstvenim prihodima koji su im dovoljni za funkcionisanje. Ovo bi postigli reformom poreskog sistema i uvođenjem jakog poreza na imovinu kao jednog od stubova poreske politike.

Postojala bi i konkurencija među okruzima. Vodilo bi se računa o njihovim finansijskim izveštajima (budžetu i njegovom trošenju). Imali bi mogućnost upravljanja lokalnim porezima. Odlučivali bi o školstvu, zdravstvu. Danas su recimo svi prosvetni radnici, njih 130.000, zaposleni od strane Ministarstva prosvete, osim oni iz Vojvodine koje zapošljava Novi Sad. Zdravstveni radnici isto tako. Njih 110.000 na platnom spisku države. A ne bi trebalo. Treba da budu zaposleni ili uposleni od strane ovakvih okruga. Pa ako Jagodina hoće više ovoga ili manje onoga, bujrum. Plaćaju svojim parama. U uspešnijim okruzima sa manjim porezima bi se ekonomija razvijala. U onim drugim ne. I to je razlog za promenu izvšne vlasti na novim izborima.

Centralna vlast treba da se bavi nadzorom i uspostavljanjem pravila igre, ne direktnim intervencijama, subvencijama, zapošljavanjem, upravljanjem ... Da radi na zakonima koji važe za sve. Da kontroliše. Da upravlja samo nacionalno važnim institucijama ili resursima. Da pomaže slabije ravijene okruge. Većina novca treba da se troši u okrugu u kome je zarađen. Ne u Beogradu. I da se razumemo, to što se troši u Beogradu, ne zanči da se troši na Beograđane. Troši se na partijske kadrove i bulumentu administracije.

I za kraj, da ne zaboravim. Pokrajina nije decentralizacija. Pokrajina je još jedan nivo centralizacije. Nepotreban nivo državne uprave. Nepotreban građanima, potreban proverenim kadrovima. Činjenica da je republička, centralna vlast loša i troma, nije opravdanje za još jedan nivo centralne vlasti koji bi bio manje loš i manje trom. Cilj je da jedna centralna vlast bude efikasna. Da li se novac iz Zrenjanina troši i raspoređuje u Beogradu ili u Beogradu i Novom Sadu je za građane Zrenjanina nebitno. Osim što bi bez stepenice Novi Sad Zrenjaninu ostalo više. Decentralizacija je da se prikupljanje poreskog novca kao i ingerencije i trošenje tog novca prenesu iz Beograda ne u Novi Sad, već u Zrenjanin.