B92 Blog

Bon je otelotvorenje promene. I to one duboke, uspešne, stalne, tekuće. Kada je Berlin podeljen i ostao opkoljen najpre Sovjetskom okupacionom zonom a zatim i Demokratskom Republikom Nemačkom, gradić na obali Rajne, malte ne igrom slučaja postao je glavni grad Savezne Republike Nemačke i odlično služio toj nameni u periodu stabilizacije i intenzivne obnove unuštene i osramoćene zemlje. Nestankom komunističkog bloka i prisajedinjenjem DDRa matici zemlji, prestonica se vratila tamo gde joj je mesto. Berlin je, prirodno, ponovo postao prestonica ujedinjene Nemačke. No, Bon nije čekao da doživi zlu sudbinu zaboravljenog i napuštenog grada. Grad je bio dovoljno pametan i sposoban da ne posustane, da se dočeka na noge i da nadje novu budućnost i novu snagu. Primer promena kroz koje je grad prošao je više nego poučan i treba ga proučavati i koristiti.

Odlučujuću ulogu u osmišljavanju promene odigrala je tadašnja i doskorašnja gradonačelnica Barbel Dikman (Bärbel Dieckmann). Ona je odlučno i odrešito otišla do Predsednika i Kancelara. Rekla im je da je svesna da je Berlin prestonica i da se Vlada i Predsednik zemlje moraju tamo preseliti, ali je tražila da se Bon ne zaboravi, da se što je moguće više nacionalnih institucija, službi i kompanija ostave ili presele u Bon, te da tako dva grada na neki način dele prestoničke poslove. Srećom po Bon, valjda iz zahvalnosti za izuzetno gostoprimstvo koje je grad pružao vlastima, ovaj zahtev je prihvaćen.  

Druga značajna odluka koja je sudbonosno uticala na promenu u Bonu je bila orijentacija da se širom otvore vrata za medjunarodne organizacije. Pametan potez - prostor koji je ostao odlaskom nacionalnih, popunjen je dolaskom internacionalnih organizacija. Bon je postao ne samo nemački centar institucija koje komuniciraju sa svetskim strukturama, nego i sedište jednog broja institucija i agencija Ujedinjenih nacija. Spisak je veliki, treba videti sve te table u velikoj zgradi u kojoj sam imao sastanak. A preko puta se upravo završava zgrada za agenciju UN koja će se baviti klimatskim promenama, koja će krenuti punom zamahom već posle decembarske svetske konferencije posvećene ovom gorućem problemu čovečanstva koja se održava u Kopenhagenu. Ceo taj kompleks - Kampus "Ujedinjeni Narodi u Bonu, za održiv razvoj sveta" - zauzima strateško mesto odmah uz nekadašnje zgrade Parlamenta Vlade. Glavna zgrada je "Visoki Eugen" (Lange Eugen), nekada izgrađena kako bi u njoj bile kancelarije poslanika Bundestaga. Kampus je još u radovima, a očekuje se da će oni biti završeni do kraja ove godine. Pored UN, još nekih 150 medjunarodnih nevladinih organizacija i drugih institucija našlo je svoje sedište u Bonu. Konačno, ovde se održavaju i velike konferencije. Poslednja je bila ona nedavno održana o Avganistanu, a pre nje ovde su se okupili stručnjaci i lideri iz celog sveta da razgovaraju o vodi (2001. godine) obnovljivim energijama (2004) i ranom upozoravanju (2003 i 2006). 

Ljudi iz medjunarodnih organizacija sa kojim sam razgovarao kažu mi da je Bon grad koji pokazuje veće od svih drugih gostoprimstvi prema institucijama Ujedinjenih naroda. Atmosfera u gradu je takva. Stranci su svud dobro došli, od saobraćaja do kineskog restorana. 

Bon je uspeo da privuče ne samo medjunarodne organizacije, nego i veliki broj velikih kompanija. Nemačka pošta, veliki gigant sam po sebi, deli ogromni soliter (najveću i najvišlju građevinu u Bonu) sa svetskom centralom DHLa. Tu su još i World Net, Dojče Vele, Fair Trade, German Telekom, velika poslovna zgrada Mercedesa i mnogo drugih manjih ali uspešnih preduzeća. 

Kad se sve sabere, Bon danas ima čak 15.000 radnih mesta više nego pre preseljenja prestonice u Berlin! To je očiti dokaz uspešnosti jedne politike rukovodjenja gradom.

 

Večera sa gradonačelnikom 

Imao sam i sam priliku da iskusim primer odnosa grada prema medjunarodnim organizacijama koje su ovde našle svoje mesto. Novi gradonačelnik Bona Jirgen Nimpč (Jürgen Nimptsch) pripredio je večeru za nas učesnike sastanka u organizaciji Volontera Ujedinjenih naroda, i to već drugog dana od kada je stupio na ovu dužnost. Večera je priredjena u Muzeju savremene umetnosti Nemačke, u jednom reprezentativnom zdanju, a protekla je u prijateljskom ćaskanju i prijatnoj atmosferi. Gospodin Nimpč bio je više nego raspoložen da odgovara na naša pitanja o svom gradu i poslu koji je upravo započeo. 

Gradonačelnik nam je rekao da je u pedesetogodišnjem periodu dok je Bon bio prestonica bilo lako biti gradonačelnik. Bio je to lagodan život, bez napora. Gradonačelnik bi napravio prijem, i na njemu saopštio Kancelaru da ima problem i potrebu. I, Kancelar je onda činio sve što je mogao da tu potrebu zadovolji. Kako i ne bi - ovo je glavni grad i mora biti uredjen i reprezentativan. Danas je vreme drugačije. Mora se pametno raditi i planirati, vagati šta je najbolje za grad, ekonomisati budžetom koji nikada nije dovoljan, naći načina da se privuku kompanije, zadrže administrativni sistemi velike države i privuku medjunarodni subjekti. 

Pitali smo Gradonačelnika kako uključuje građane u odlučivanje. Rekao nam je da se trudi da ih što više pita za mišljenje i savet i dao jedan primer. Naredne godine, grad mora da donese odluku kako će da uloži novac iz svog umanjenog budžeta. Naime, zbog ekonomske krize i smanjenog priliva taksi i poreza, nekada projektovani budžet od 80 miliona će sada biti upola manji. "Ja ne želim da budem taj koji će sam doneti odluku u šta (ne) uložiti pare, šta skinuti sa liste projekata. Čak ni uz savete svojih saradnika i stručnjaka. Odlučio sam da organizujemo referendum, na kome će gradjani moći da odluče šta ostaje u budžetu, a šta će morati da čeka neko bolje vreme". 

Bon deli aerodrom sa Kelnom. To nije velika zračna luka, od prilike za polovinu veća od beogradske. Na moje pitanje, gradonačelnik je jednostavno odgovorio da nemaju u planu da šire aerodrom. Kasnije sam shvatio da je ta odluka ispravna. Samo na sat vožnje vozom je gigantski aerdrom u Frankfurtu sa kojim se ne treba takmičiti i koji mogu da koriste oni koji putuju na mnoga odredišta po svetu koja nisu u ponudi na lokalnom aerodromu. Šta više, Direktorka Agencije za volontere Ujedinjenih Naroda nam je rekla da je uvela pravilo da se koristi voz za sva putovanja koja nisu duža od 6 sati. Avioni mnogostruko više zagađuju zemljinu atmosferu oslobađanjem ugljen dioksida, pa je odgovorno izbegavati ih kad god je to moguće (čak i ako je to skuplje, što je danas slučaj). 

Problem sa aerodromom je što nema železničke linije do Bona (ali se može ići vozom do Kelna pa onda odatle do Bona). Ipak, meni nije smetalo da putujem lokalnim autobusom kome je trebalo 25 minuta za ovu vožnju. 

Pitao sam gradonačelnika (koji inače nije rodjen u Bonu ali je tu od školskih dana) i o mentalitetu Bonaca. Interesovalo me da li se tokom pedestogodišnjeg prestoničkog perioda i nakon otvaranja za medjunarodne organizacije i preduzeća promenila atmosfera i kultura grada. Rekao mi je da mu je drago da je Bon ostao moran grad sa jakim lokalnim mentalitetom. Preko Rajne je jedna od gradskih opština u kojoj svako seoce ima svoj fudbalski klub i čiji građani sa ponosom ističu da su baš iz tog sela, a ne iz većeg grada preko reke. Takodje, stanovnici Bona jasno pokazuju da nisu predgrađe Kelna, većeg komšije. Odlikuje ih osećaj za lepo, umetnost i istoriju (koliko je samo muzeja u gradu), pomalo su usporeni, kućevni ljudi. Nekako su uspeli da ukomponuju svoj mali grad i sve zahteve koje jedna svetska metropola treba da ima.

 

***

I, da ne bude sve idealno, pomenuću dve stvari koje mi se nisu svidele u Bonu. Najpre, to je nedovoljna nivo kulture u gradskom saobraćaju. Možda je to zato što sam došao iz uglađene Ženeve, ali mi je zapalo za oko kako se guraju na ulasku u metro, autobuse i tramvaje i kako ne obraćaju previše pažnju prema drugima, čak ni onima koji očigledno imaju problema. Sa druge strane, priličan broj ljudi ne govori engleski jezik, pogotovo oni stariji. Valjda im nije toliko trebalo dok su ovde bile uglavnom nemačke institucije. Srećom, mladi imaju sasvim dobro znanje engleskog i lako se sporazumevaju sa strancima.