Kako do posla????

  Elem, odakle krenuti, a ne biti suvoparan, kukavan i jadan, lažno optimističan, nasilno duhovit?

Zovem se Marija Mladenović i za mesec dana ostajem bez posla. Kao još tri, četir' hiljade ljudi u Srbiji. Šta zna dete šta je trista kila?

  I tako, reših da već sada krenem u potragu, da me ne dočeka biro, da ne dođem u situaciju da sedim kod kuće i objašnjavam deci zašto mama ne ide na posao. A deca velika, ja im tamo samo smetam, ne slažem se baš nešto ludo sa tinejdžerima. Smatram, s druge strane, to što mi deca imaju 15 i 13 godina možda nije loše istaći u CV-u, onako, čisto da poslodavac zna da se više neću rasplođavati, pa neće morati da mi plaća trudničko i porodiljsko. I deca, kad su mi bolesna, sama mogu da budu kod kuće, ne moram ja da idem na bolovanje. Inače sam dobrog zdravlja i u odličnoj formi, što bi rekli, mogu rep volu da isčupam, da se zna da ja na bolovanje ne idem.

Prvo: ljudski sam obavestila užu i širu rodbinu, prijatelje, kumove, pa i poznanike da tražim posao, da sam spremna da radim gotovo sve, samo da mi plata nije manja od 300 evra. I svašta su mi svi oni obećali. Prvih nedelju dana svi su mi govorili ''Ma i bolje što ti se firma zatvara, ionako su vam bile loše plate, naći ćeš ti nešto, sigurno'', ja se uljuljkala, ma nema frke za mene, počela mirno da spavam, znam da sam vredna, odgovorna, imam iskustva u poslovnoj korespodenciji, imam odlične organizacione sposobnosti i dobro se snalazim u radu sa ljudima, ma nešto se mislim dok pišem to propratno pismo po modelu sa infostud-a, jbt, zamisli onog ko čita sva ta propratna pisma koja mi nezaposleni šaljemo, a sva ista, po šablonu urađena, svi koristimo računar u svakodnevnom poslu, svi smo željni da navedena znanja iskoristimo u ''Vašem kolektivu'' i svi se odlično služimo engleskim jezikom. Ono, nije baš da to nije istina, stvarno sam sve to i radila na ovom mom, uskoro bivšem poslu, ali kako i šta napisati da sam sebi ne zvučiš kao pokvarena ploča?

Drugo: za ovih nedelju dana poslala sam CV i to ludačko propratno pismo gde sam navela skoro sve što znam da radim, osim da umem da zavijam sarmu, ali niko od cenjenih poslodavaca ni ''A'' da bekne. Sve se nešto mislim, pa ja kad bih dala oglas, ja bih bar bila dovoljno pristojna da nepoželjnim kanidadatima odgovorim fino i uljudno: hvala na trudu, ali ne odgovarate nam zbog toga i toga. Nije to mene iznenadilo, majke mi, to sam već hiljadu puta čula i čitala po raznim forumima, tako da nikakvo čudo i ne očekujem od tih internet oglasa, po svoj prilici, niko mi se neće javiti ni sa tim kratkim obaveštenjem da im ne trebam. Pa ko vam treba, ako vam ja ne trebam, a svašta znam da radim???

 I onda kreće druga nedelja. U glasovima rođaka, prijatelja i poznanika polako počinje da se nazire strah, a ponegde i blaga nervoza kada ih nazovem. Kao, onako brižno ''Kako si?'', pa kao ''Ćuti, bar ti plaćaju zdravstveno'', pa onda ''Znaš šta, pitaću, ali nisam sigurna...'', odjednom je splasnuo sav onaj entuzijazam s početka priče. Polako, ali primetno, postajem parija (prim.prev u kastinskom sistemu ''nedodirljivi'' smatrani su nedostojnim života u zajednici, jedino još my love hoće da me dira, njemu ništa ne smeta i ništa ga ne remeti čitava frka u mojoj glavi).

 I tako... ovo je uvod. Sutra se nastavlja. Moja, jedna u nizu priča koje bi 700 000 ljudi (jel' toliko beše po statistikama nezaposleno u zemljici Srbiji) moglo da ispriča, na manje više sličan način. Ako nekog interesuje na koje sam se oglase sve javila, sutra sledi nastavak.

Puno vas voli i pozdravlja MM