Tahiti - II deo

Kao što sam i obećao, "specijalno" za B92 zaputio u ove krajeve sa namerom da vam dočaram ovo mesto i opišem utiske i doživljaje o ovom šik okupljalištu bogatih i moćnih. To je barem bila početna namera... 

Dan prvi

Sve je spremno i čeka se avion koji će nas prevesti do Oklanda, gde presedamo za Papeete na ostrvu Tahiti, glavni grad Francuske Polinezije. Ko god od vas je leteo (ili bilo kako putovao) sa malom decom će razumeti zašto nas je hladan znoj oblivao pred let koji traje neka 4 časa, ipak dvogodišnja ćerka je odlučila da poštedi ostale putnike svog terora i zadovoljno se zabavlja nalepnicama i slikovnicama koju je posada podelila pri ulasku u avion; stjuardi i stjuardese su uslužni i veoma ljubazni, poslužuje se ručak i vino koje me je iznenadilo kvalitetom i spremni smo za odmore iz snova!

Kapetan Miško je uključio znak da zavežemo pojaseve i objašnjava nam da nas očekuje nekih 36 stepeni i da se cigarete ne pale "dok nismo dobro zašli u zgradu aerodroma" - ovo je mali šok kada dolazite iz Novog Zelanda, gde je pušenje najstrožije zabranjeno u svim zatvorenim prostorijama i javnom transportu, bez izuzetka. Pogledi iz visine na Tahiti i ostrvo Moorea su spektakularni, ali kako se približavamo, Papeete mi sve više liči na jednu razbacanu masu sivila, bez nekog preteranog arhitekturalnog šarma (nije da nas nisu upozorili, gotovo svi vodiči i prijatelji koji su imali prilike da posete ove krajeve su nas savetovali da što pre izadjemo iz grada).

Velika pista, mali aerodrom, nema direktnog tunela u terminal, već izlazimo onako na stepenice i vrući asfalt. Zamalo nisam doživeo toplotni udar (poleteli smo iz Oklanda gde je bilo 13 stepeni tog jutra). Mogu da priznam da sam uzbudjen, a jedan od razloga je što smo sletili na francusku teritoriju (barem zvanično), pošto sam veliki frankofil, i živeo SAM U Francuskoj duže vreme nakon bega iz ludila stvorenih od "naših naroda i narodnosti, i njihovih vodja". Nasmejana devojka deli cvetove svim putnicima, u znak dobrodošlice, dok trojica ostrvljana, obučena u narodne nošnje (komad platna i osušeni listovi ananasa oko pojasa), energično sviraju ukulele i gitare. Ovo je veoma lep osećaj i lako bih se mogao i naviknuti. Lep osećaj je malo umanjen nakon poduže gužve pri kontroli pasoša ' jednostavno, sleteli smo u vreme velike vrućine i vreme je za dremanje, te je manji broj službenika prisutan na šalterima. Očekivao sam francuske žandare, ali nas ljubazno dočekuju službenici Tahićanske pogranične policije. Malo me je trema, kao i obično pri prilasku bilo kojoj granici (navika), ali ovo je prvi put da mi ne treba viza jer od sada putujem sa kivi pasošem - aleluja!

Zgrada aerodroma je od drvne gradje, uglavnom, oseća se miris hladnog duvana, a na desetine ventilatora na plafonu ne pomažu da se težina vlage barem malo olakša sa ledja koja su bukvalno zalepljena za košulje. Imamo jedva 20 minuta da odemo na drugi deo grada i da uhvatimo trajekt za Moorea ostrvo, a svi su nas upozorili da su taksisti...pa, taksisti. Nemamo druge: hop u kombi;nema smisla ni da pitam za sedište za dete, stavili smo joj pojas i učvrstili što bolje. Moje sedište pojasa i nema, i malo se razvalilo u prvoj krivini. Još samo da se auto pokvari u uzbrdici i eto nas taman kao i u Beogradu. Srećom, sve je u redu, stižemo na vreme za trajekt uz još fore, a vozač je manjak udobnosti u autu nadoknadio osmehom i uz komentar "Haere Maru" - "samo polako". To je prvo što naučite na ostrvima, da nema nigde žurbe, jer nema smisla; "ko žuri vrat slomije" rekao bi Bob Rok u stripu Alan Ford. I zaista, velike vrućine i ne dozvoljavaju bilo kakvu ishitrenost, samo bez veze gubite energiju. Usput, na odmoru smo i red je da vratolostvo ostavimo iza sebe i da počnemo da uživamo.

Nakon kraće plovidbe trajektom, stižemo na ostrvo Moorea koje je veoma malo ali dosta lepo. Mene milina, žena po prvi put ne razume ništa što se okolo govori i piše, dok ja mogu da glumim prevodioca. Na ostrvu ima samo jedan put, koji i nije toliko loš, i koji je dugačak nekih 60 kilometara - sve uz obalu. Vožnja u krug traje oko sat vremena. Osim taksija, koji bi nas koštao nekih 3500 pacifik franaka (oko 35 evra!) za nekih 15 minuta vožnje, nalazimo autobus za lokalne koji liči na onaj iz filma "Ko to tamo peva". Majstoru trešti radio sa narodnom muzikom (ova je mnogo prijatnija za slušanje od izbora nekih naših šofera), pomaže nam sa torbama i govori gde su najbolja mesta za kupanje i šetnju. Cena: 600 pacif. franaka (oko 5 evra).

Moorea

Već rekoh da je Tahiti odmaralište bogatih i onih sa džepovima bez dna. Takvi uglavnom ostaju u velikim hotelima (Sofitel, Šeraton) koji imaju bungalove nad vodom, i gde se cene kreću od 300 evra po noći. Kako smo mi ipak proleteri (a jedini razlog što smo uopšte uspeli da doletimo ovde je nekakva super promocija koja nam je omogućila da kupimo avio karte sa 50% popusta), našli smo "motel", skupinu bungalova sa velikom baštom i pogledom na planine, svaki bungalov ima dobar krevet, odvojenu kuhinjicu i kupatilo i "umrežen je" od komaraca. To je oko nekih 40 evra po noći. Niko nam nije verovao, jer osim lokacije (nije pored/iznad vode) sve ostalo je isto. Kasno je i vreme je za spavanje, komaraca za divno čudo nema (mreža funkcioniše), ali zato je vrućina i vlaga skoro nepodnošljiva. Pitam se kako je kada je vlažna sezona i temperature veće, što obično traje od novembra pa do marta.

Četiri i trideset ujutro - budjenje. Ne, nije zbog vremenske razlike, koje nema sa NZ (osim što smo prešli dan unazad, famozni "date line"). Pevci. Pevci i kokoške su započeli svoj dan još pre zore. Nisam znao da tu gde ostajemo ima preko 20 kokošaka i, čini mi se, još toliko petlova. Kao dete sam voleo da posećujem rodbinu "na selo" i uvek mi je bilo drago čuti pevca, ali u 4h30 ujutro? Nekako smo se privikli i uspeli da se izležavamo do 8. Vreme je za plažu. Doručak se kupuje u maloj radnji pored, kroasani koštaju oko 25 evro centi i dobri su koliko i oni u Francuskoj. Sunce je već upeklo. Polinezija je, i pored pokušaja francuske administracije, duboko zagrezla u korupciju, tako da su sve plaže "u vlasništvu" velikih hotela, koji su tu izgradili svoja carstva. Po Francuskom zakonu, plaža je javni domen, ali pristup njoj nije, tako da na celom Moorea ostrvu postoje samo dve javno pristupačne plaže. Veliki lanci imaju portire na ulazu hotelskih kompleksa, tako da se ne možete ni prošvercovati. Srećom, odmah sa druge strane puta mesta gde ostajemo, nalazi se hotel koji ima bar na plaži i koji rado prihvata spoljne goste. Pije se espreso, koji košta oko 3 evra, i onda plaža može da se koristi koliko vam je volja. Osoblje je super ljubazno, pa se igraju sa detetom i jure okolo, dok nama daju na ustupak čak i ležajeve.

Banane za lokalne potrebe

A voda? Ne zezam se, more je nekih 30 stepeni. Skoro da nema razlike u temperaturi vazduha i vode. To je pravi šok za sistem.

Bez auta je ovde skoro nemoguće videti bilo šta, srećom sprijateljili smo se sa jednim bračnim parom Francuza; žive u Papeeteu i, kao i mi, očekuju dete uskoro. Ponudili su se da nas odvezu na nekoliko lepih mesta i samo zahvaljujući njima videli smo sve lepote Moorea ostrva i upoznali se sa nekim stvarima (nije sve baš bilo lepo čuti).

Ananas pre nego sto postane sok

U prethodnom tekstu sam pisao o istoriji Polinezije i kako je došla pod okrilje Francuske. Francuzi su, tokom prošlog veka, koristili Polineziju kao svoje vojne baze i mesto za nuklearne testove. Ipak, sve je to bilo mnogo udaljeno od turističkih mesta, ali prisutno. Nakon što su testovi završeni, desio se jedan veliki paradoks, svi su hteli da se probama stane u kraj, ali je to dovelo i do skorog ekonomskog kolapsa nakon povlačenja velikog broja ljudi nazad u Francusku. Ostala je jedna velika administracija koja do tada nije imala potrebu da razvija ekonomiju ostrva.
Polinezija ima kvazi nezavisnost: biraju predsednika i svoj parlament koji odlučuje o budžetu, i svemu osim spoljnje politike i odbrane (zvuči li poznato?). Biraju i nekoliko predstavnika za parlament u Parizu, a glasaju i na francuskim predsedničkim izborima. Uglavnom, Francuska daje nekih 350 miliona evra godišnje u subvencijama za puteve i infrastrukturu, ali većina tog novca završava u džepovima političara (zvuči li još poznatije?).

Postoji pokret za nezavisnost i ta stranka je pobedila na izborima ovde pre nekoliko godina. Veliki vodja za nezavisnost je došao na vlast, stvorilo se i malo rasizma i tenzija, ali je odlučio samo da se preseli iz svoje skromne kućice u novu palatu, dodelio sebi platu veću od plate Sarkozija i Buša zajedno i nastavio po starom. Telekom je veliki monopol, ADSL (ako se tako može nazvati) najskuplji na svetu - oko 45 evra mesečno za brzine od 120 kbs (slovima: sto dvadeset), nema poreza ali isto tako nema nikakve socijalne zaštite. Nezaposlenih je oko 30%, minimalac je oko 1000 evra (preko 80% populacije), a stanarina u Papeeteu je prosečno oko 700-800 evra mesečno. Cene su evropske, ne samo za turiste, već i za lokalne. Rekoh, ljudi se snalaze. Više generacija pod istim krovom, podstanarstvo, ribarstvo, itd.

Tahiti Guca

Lokalna skupština je non stop u svadji, smenjuju se koalicije, predsednici takodje, izbori su svako malo i, da nije sunca i toplog mora, sve bi ličilo totalno na Srbiju. Imaju i oni svoje monopoliste, svoje legaliste, liberale, nezavisnjake, inflaciju, siromaštvo. Srećom za njih, imaju i Francusku, kojoj je izgleda dojadilo i pokušavaju napokon da srede situaciju i da pokrenu ekonomiju (tržišnu), da se izgradi bolnica (u gradnji od 2003 godine, još ni temelj nije postavljen). Trebalo im je 120 godina da se konačno trznu i da poprave ono što su prouzrokovali i, direktno ili indirektno, napravili.

I pored svega, mesto je magično. Sada gledamo malo drugačije na lokalne stanovnike, kupujemo stvari od njih direktno i pokušavamo da se ne ponašamo kao bahati turisti (mi, više od svih, bi trebali da znamo kako ta bahatost izgleda). Preko 80% turista je iz Amerike i tu su na medenom mesecu. Držimo se podalje od njih, jer im ništa ne valja ako nije po meri (na koju su navikli kući). Blaženi komad plastike, takodje zvan kreditna kartica, nam je omogućila da iznajmimo auto na 2 dana i obidjemo ostatak ostrva, da nadjemo te javne plaže i probamo direktno od "proizvodjača" ananas za koji mnogi kažu da je najbolji na svetu baš na Moorea ostrvu. Takodje probamo i banane koje sam nikada nisam okusio tamo gde rastu, već samo nakon što su putovale prskane prezervativima nekih desetine hiljada kilometara.

Dani prolaze veoma brzo, već smo se uhodali u rutinu: doručak, plaža, ručak, dremanje, plaža, večera. Poslednja noć na Moorea ostrvu i idemo na večernju predstavu u "onom hotelu" preko puta. Na programu Tahićanski plesovi i pesme. Na muku ostalih turista, plesačica je mene izabrala za djuskanje i sada moraju da trpe moje aritmične pokrete (kažu da uvek izaberu nekog iz publike). Bio sam previše trezan za nešto tako.

Pozdravljamo se sa svima i sutradan krećemo nazad za Papeete. Poslednja noć pre povratka u realnost. Trajekt izgleda brži, lakše se snalazimo sa detetom, i noć provodimo u Šeratonu. Platili smo sebi taj luksuz barem jednom. Osim bazena, ništa drugo i ne radimo, do večeri kada se nalazimo sa prethodno pomenutim francuskim parom koji nas vode na večeru na glavni trg. Veoma su popularni restorani "la roulotte", koji je u stvari kamion koji služi kao kuhinja, nekoliko plastičnih stolova i stolica, ali se ne služi brza hrana već pravi specijaliteti: salata sa sirovom ribom (sveža tunjevina), saumon des dieux, biftek... Najbolje jelo do sada i najjeftinije.

Skoro je dvadeset dva sata, moja dvogodišnja ćerka spava u kolicima, dok ostala deca trče bezbrižno po trgu uz nadzor roditelja. Ispijamo poslednje gutljaje oranžine i gledam mesto gde je francuski pevač Jo Dassin završio svoje dane. Sutra u šest ujutro se vraćamo kući, dok za ostrvljane stvarnost traje svakog dana. Tahiti: za nekoga raj, za nekog surova stvarnost.