Berlinski zid – simbol revolucije ili restauracije

Istog datuma, 9.novembra, kada je 1918. - Nemački car Vilhelm II abdicirao i Nemačka  postala republika,  1938. godine kada se desila mračna  “Kristalna noć , 9.novembra 1989.godine pao je Berlinski zid.

Bio je to kraj hladnog rata, ali nažalost, na neki način, i nagoveštaj vrlo vrućeg rata na Balkanu, a 9.novembra 1993.godine hrvatski domoljubi su srušili stari most u Mostaru.

Prođe eto 20.godina od pada Berlinskog zida. Evropa i ne stoji tako loše, a mi sami najbolje znamo kako stojimo, šta smo uradili od 1989-1999., a šta od 1999 do današnje 2009.godine. Jedno je sigurno - da je bilo više pameti u prvih 10 godina bi se mnogo manje razrušilo i razgradilo, a u drugih 10 godina mnogo više izgradilo. Neminovno, promene su zahvatile i nas više nego mi njih, a da li je dobro ili je moglo bolje odgovor bi mogao biti u stilu one Dudekove kad su ga pitali da li mu je Regica bila nevina pre braka a on rekao “Vrak bi ga znal, neki kažu da je , a neki da nije».

Da li se može govoriti o  revoluciji ili restauraciji ?

Preporučujem tekst dr.Todora Kuljića u današnjoj Politici.

“РЕВОЛУЦИЈА ИЛИ РЕСТАУРАЦИЈА

Европа се 1989. године вратила старим идејама: капитализму, религији и национализму. Зато година у којој је пао Берлински зид није револуционарна

Берлински зид срушен је 9. новембра 1989. Да ли је то била револуција?Није. Док су револуције из 1789. и 1917. донеле нове идеје, преокрет из 1989. то није учинио, него се Европа вратила старим идејама: капитализму, религији и национализму. Зато година у којој је пао зид није револуционарна. Ову оцену изнео је 1994. Франсоа Фире, а данас је треба проверити овлашним билансом двадесетогодишње транзиције. Не треба заборавити да револуција није голи друштвено-економски нити политички преокрет него је и свеобухватна промена културе. Узрок сваке револуције су организоване потребе моћних друштвених група којима не одговарају постојећи односи. Крајем 20. века то су потребе мултинационалног крупног капитала, које су се у једној од криза социјализма подудариле са незадовољством ширих група. Гинтеру Грасу је још 1990. било јасно да ,,у Лајпцигу и Прагу није победио народ, него капитализам”.

У социолошком смислу револуционарна промена има три слоја: друштвени, политички и културни. Сваки је сложен и противречан. Са становишта природног права 1789. и 1917. биле сугодине ,,људскогпротестапротив нељудског живота”, покрет маса.

Радило се о отимању отетог и о тежњи за једнакошћу, а бруталност је револуцијама у доброј мери наметала и политичка култура претходних режима. Непотпуна модернизација и снажна вертикална друштвена покретљивост вероватно су најважније тековине социјалистичких револуција. У поређењу са њима,мере након 1989. јесу корак назад, ка дивљем капитализму, конкуренцији, неједнакости и конфликтности која истиче из поново дозвољеног неограниченог стицања.

Шта је са политичком страном? У овом погледу 1789. је након ауторитарне фазе донела поделу власти и буржоаску правну државу, слом дворске политике и сталешког конституционализма. Октобарска револуција 1917. такође укинула је дворску политику и самодржавље, али је устоличила ауторитарнувласт која у највећем делу социјалистичких режима у државноправном погледу није била већи помак у односу на укинуте режиме. Томе насупрот, 1989. је сигнатура повратка плурализма, па упркос отварању низа непрогресивних сукоба, пре свега националних, јесте свакако напредак у процедуралној страни демократије.

У културном погледу биланс поменутих прекретничких година такође је противречан. Просветитељство је 1789. детронизовало доктрину о власти по милости божјој и устоличило разум за врховног арбитра, али је утрло и пут ка национализму и расизму. Слично размађијавање спроведено је 1917. у Русији, а након 1945. у Источној Европи и Кини. У дословном смислу речи у 20. веку социјалистичке револуције биле су насилна надокнада заосталог развоја. Била је то хазардна, али неминовна ауторитарна модернизација. Револуционарна лаицизација отварала је простор новој световној харизматизацији комунистичке партије и њених вођа.

Да ли је након 1989. измењена култура? Јесте, али је биланс противречан. С разлогом рушећи различите облике ауторитарности, неолиберализам је отворио простор некажњеном шовинизму, грађанским ратовима у Источној Европи и реклерикализацији. Данас имамо много ТВ канала, али фреквенције деле попови. Упадљивисупарламентарна корупција и раст беде и криминала. Источна Европа постала је нова периферија бриселског капитализма оптерећена дуговима, зависношћу од страних тржишта и технологије. Масовне наде у ЕУ показале су се као илузије: 1989. народ је хтео слободу и приступ потрошачком друштву Запада. Обоје је добио, али по коју цену? Потрошачки рај показао се као клуб изабраних. Милиони обесправљених, незапослених и стотине хиљада умрлих од глади су последице 1989. Плаћена је висока цена. Неолиберали се могу комотно позвати на Стаљинове речи: ,,Не можете правити омлет без сломљених јаја”.

Зашто биланс двадесетогодишње транзиције не дозвољава да се процес зачет падом зида обележи као револуција? Зато што грађански ратови у Југославији и деловима бившег СССР-а, затим опадање економског раста и пораст беде у Источној Европи више показују назадовање него напредак. Па ипак, глобализација је несумњиво позитивна тековина 1989. Убрзано повезивање планете показује да дешавања након 1989, наизглед хаотична и спонтана, ипак нису низ изолованих преврата већ су дубоко повезани процеси које усмерава мултинационални капитал.

,,Кратки двадесети век”трајао је између 1914.и 1989. године, а његов крај донео је крупне промене. Али не и револуционарне. Најдубље промене збиле су се у политици. У културној сфери ретрадиционализација гуши нови плурализам, док је у социјалној сфери 1989. јасан повратак уназад.”

Tu smo gde smo. Svako misli da je bio i da jeste u pravu, a kako nam je sami najbolje znamo. Verovatno da je moglo drugačije bilo bi, a da može biti bolje bilo bi.

Ipak, razloga za optimizam ima i mora biti jer su neki procesi nezaustavivi i , uz sva lutanja i teškoće, Srbija se nalazi na putu koji vodi u budućnost.