Stepenište

    Nema ništa lepše od stepeništa. Ideš deset stepenika, zatim blaga krivina, pa dođe odmorište. Građevinari i investitori su na sve računali, za zgradu od četiri sprata plus potkrovlje, jedino nisu imali na umu da će neko stan koristiti duži period, faktor „komšija„ i da će stanaru značajan deo života proteći penjući se do stana, u mir od svakodnevne gungule. Već 24 godine prelazim 90 stepenika u jednom pravcu, onda možete misliti na kom spratu živim, i pored odmorišta, trenutke predaha upriličavaju mi komšije iako mi nije do odmaranja.

  „Žurim, na posao, imam dogovoren razgovor.„

  „Imam goste, kasnim sat vremena.„

   Ne pomaže ništa. Kada me presretne jedan komšija skoro po dogovoru iz stana izlazi većina sa pitanjima na koja, u današnjoj situaciji, odgovor nema ni predsednik države, a kamo li ja koji poslom poznaje sve značajnije ljude u opštini. Ali, kažu, ja im donosim vesti iz prve ruke, iako je prva ruka onaj od koga potiču - ne znaju „oni“  da im objasne tako podrobno, smireno kao ja!? Ne zovu na kafu, jer žurim, a kao znaju da je pijem u određeno vreme. Sve se odigrava na nogama samo što su moje noge stalno u stojećem stavu, oni priupitaju šta ih interesuje i vrate se udobronosti stana.

 „Mićo, kako ti otac i majka„ – pita baba Anđa dva puta dnevno.

 „Dobro su.„

 „Neka, samo da ste vi zdravi?!“

 Volim ja baba Anđu, ali u ovakvim dijalozima izgubim minut-dva, kada ima  podpitanja „hoćeš mi javiti da li ima para u Pošti„ ili „da li na pijaci ima užičkog sira„ i duže. Stara je, malo nagluva, jedno od ovo dvoje će i nas sigurno zadesiti, i ona je zadovoljna da čuje tuđi glas.

 „Čika Milorade, da li ima slobodnih termina u hali?“, kroz odškrinuta vrata, još uvek pospano pita, iako je podne, brucoš Steva. Mama ga jutros nije probudila da ide na faks, pa da mu uzalud ne propadne dan.

 „ Nazovi 843-??? i  pozovi se na mene.„

    Volim da razgovaram sa mladima i decom, ali kada žurim na posao, ne razgovaram ni sa sobom, to radim kada se vraćam. Iz 15-ice izleće petogodišnji Bora i hrapavim dečjim glasom:„Jesi li ti Anjin deda?„- šeretski će.

 „Jesam„ – odgovaram u prolazu, misleći „pipneš li je kada porastete slomiću ti noge, sreća tvoja što ćeš biti brži.„ Za njim istračava mama, da uhvati malog dilbera, i konstatuje, kao da sam ja odgovoran, „nešto je od jutros slab pritisak gasa, kao da su ubacili domaći.„  „Ne znam, proveriću, prolazim pored  GASA .„

  Već sam trebao da izađem iz zgrade, ali nalećem na novu prepreku u vidu komšije Vlade, predsednika Skupštine stanara. Čovek priča trista na sat i kada sve izgovori pitam ga „komšija, u čemu je problem„ jer on samo zna o problemima - ako je dan sunčan, problem je...

 „Komšija, ne radi sat na hidroforu i vodu nam obračunavaju po najvišoj tarifi, takav je sistem obračuna...„

 „Da li si zvao komunalce?“

 „Jesam, ali mora sve da prođe proceduru, javna nabavka malih vrednosti..... desetine papira i ruku mora da prođe ..„

 „Nazvaću direktora da to pojednostavi i ubrza.„

 Taman se oslobodih problema, skoro se ne sudarih sa komšinicom sa varjačom u ruci, iz stana mirišu punjene paprike, vidim na stolu rastegnuto testo verovatno za kiflice.

 „Milorade, kako ti praviš preliv za špagete? Kaže mi sin da je kod tebe pojeo dva tanjira špageta, moje neće ni da lizne.“- fukćući će komšinica znojnog čela.

 „Ma, nije ništa posebno, dete u društvu bolje jede, drugi ga povuku, neće da ispadne – mamin sin.„

 „Ali, kako praviš to čudo?!“- povisi glas.

 „i ihz877777777hbmđputtuiujoihoohubn oiklw hbovjzjh.„

    Ne smem da prevedem ovo što je moja unuka napisala, ali je skoro pogodila šta sam i ja mislio da odgovorim komšinici.Vidim dnevno svetlo na ulaznim vratima koje me sve jače vuče napolja, pre bih stigao do njenog izvora nego do posla.

  „Moj, duboki naklon, komšija.„-  boemski će veseli Batica.

  „Poštovanje, komšija.„- osetih neku čudnu normalnost u njegovom glasu i upitno ga pogledah.

  „Čudite se!? Odavno bih bio nabaren, da ne moram sutra u bolnicu. Pitate se zašto? Ne znam ni ja, valjda zbog penzije!?“- dvosmisleno će.

   Ulazna vrata su na dohvat ruke, još samo deset stepenika. Moram nešto da smislim, da silazim kroz prozor, treba mi poduža lijana, korpa i slon. Gde to da nabavim?

 „Moooj, Milane...jabukooo sa graneee ... Ej, Milorade, ne bih ja sada na posao.„- veselo pevuši Milkica, tradicionalno me pozdravljajući. Brine o čistoći stepeništa, vladarica najzanimiljivijeg prostora u zgradi, ako je tišina zna da napravi atmosferu, zna da smiri uzrujane komšije, zna šta se događa iza vrata svakog stana, od nje saznajemo ko se i kada doselio, ko odselio, ko je došao u ranu zoru, a ko izašao...Projurih pored nje promrsivši, umesto pozdrava, „ne bih ni ja.“ 

   Savaldao sam stepenište, sada je do posla lakše, ustvari, čim izađem na ulicu ja sam na poslu. Volim ja svoje komšije, ali....